STARI - TOP10 - 2022

top 10 >

1. DON'T WORRY DARLING, Olivia Wilde

Tablodni pritisak oko premijere, kao i iznenadno buđenje poznavalaca opusa Ire Levina u svakome od nas, dovelo je do toga da DON'T WORRY DARLING naiđe na jedno zastrašujuće nerazumevanje. Odjednom su se svi setili STEPFORD WIVESa, krenuli da se gnušaju nad Woke ideologijom, i zanemaruju činjenicu da je Olivia Wilde osmislila i izvela jedan izuzetno precizan, visokoestetizovan naučnofantastični triler u kome je veoma lepo sublimirala veoma široko iskustvo američkog filma u proteklih sedamdesetak godina.

Sama premisa, odnosno ono što je tajna koja nosi ceo film data je u relaciji sa nečim što je realan socijalni problem, naglašeniji nego što je potrebno u aktuelnoj situaciji, no to je pitanje duha vremena. Svakako da je ipak tema manipulacije i potrage za utopijskim ambijentima trajno pitanje koje će prevazići detalje koji se smatraju samo trenutnim i neistinitim. Izvedena je sa osećajem za meru, nizom ideativnih rešenja koja iskoračuju izvan mejnstrim narativnog žargona, ali glavni film se dešava mimo toga, u atmosferi, u odnosima među junacima unutar nečega što je od početka čitljivo kao iluzija, samo ne znamo kakva.

Ovo je film gde je svaki kadar promišljen, svaki rez na mestu, svaki detalj u pravoj meri znakovit, impresivan podsetnik gde se današnji film nalazi upravo kroz oslanjanje na ono što je nekada bio.

2. FATHER STU, Rosalind Ross

U redu, da, možda se ovde desio POLTERGEIST, ali FATHER STU je ipak naslov koji je reformisao američku tradiciju verskog filma. Priča o propalom bokseru koji od ogorčenog ali ipak oportunog i na neki način optimističnog marginalca postaje čovek vere, a na kraju i sveštenik koji pomaže ugroženima, najpre zatvorenicima, dok mu smrtonosna bolest ne oduzme sve, mogla je ispasti i ovako i onako. Rosalind Ross je međutim snimila film kakav se poslednjih godina retko sreće, priču o karakteru, za kakvom Mark Wahlberg odavno traga, još od BOOGIE NIGHTSa Paul Thomasa Andersona preko THE GAMBLERa Ruperta Wyatta, pa i pre, u tradiciji studio filma sedamdesetih, koja je istovremeno i angažovani rad namenjen vernicima, izveden sredstvima kakva oni nikad ne mogu videti u sadržaju koji im je namenjen.

Zahvaljujući smislu za humor, kako crni tako i onaj pučki, FATHER STU donosi veru kao nešto što je zaista živo, prisutno i među onima gde se ne bi očekivalo, nikada ne gubi iz vida integritet junaka o kome govori koji je ovde najvažniji, naslovni deo filma. Kroz junaka, ne bežeći od toga da je ovo ipak pre svega film o čoveku, FATHER STU nagoveštava na jedan nepretenciozan način i širu sliku.

3. THE CONTRACTOR, Tarik Saleh

Tarik Saleh dočekuje svoj dolazak na ovu listu na širem spisku za oskara sa svojim drugim ovogodišnjim filmom, švedskom produkcijom na arapskom koja je imala premijeru u Kanu.

Nasuprot tome stoji THE CONTRACTOR, akcioni film snimljen pre pandemije koji je na kraju prikazan na Amazonu, slikan u Rumuniji, sa pričom koja deluje kao još jedna pustolovina doneta iz Sheridan-Versea, sa sve Chrisom Pineom i Benom Fosterom u glavnim ulogama kako bi podsetili na HELL OR HIGH WATER.

Međtuim, Tarik Saleh je ipak reditelj za švedskim senzibilitetom i kad mu se kaže da snimi sveden, jednostavan žanrovski film koji će biti ubitačan, i svoj minimalizam dovesti do nivoa umetnosti, onda on to zaista uradi. I zbilja, Tarik Saleh je uradio ono o čemu mnogi pričaju. Film ima zaplet, ima i dijaloge, ali glavna stvar je ćutljivi junak na mestu koje vidi prvi put u životu, izdan i progonjen.

Chris Pine se u tome svemu izuzetno snašao. Možda i bolje nego što je i sam svestan. I uopšte, ceo film je takav, mnogo bolji nego što njegovi autori mogu da shvate.

4. THIRTEEN LIVES, Ron Howard

Ron Howard je reditelj koga uzimamo zdravo za gotovo i oko njega nema mnogo priče jer je sve što je snimio uspeo i da kapitalizuje. Nije potcenjen, nije ni precenjen, tamo je gde treba da bude, u samom srcu najrazvijenije kinematografije. Tako je i njegov film o spasavanju tajlandskih dečaka iz potopljene pećine, događaju o kome je pre četiri godine govorio čitav svet isto tako uzet zdravo za gotovo, maltene kao da smo svi ga svi već gledali.

Međutim, kod Rona Howarda se i ovog puta ide sa sveskom i olovkom jer drži predavanje. Ovaj majstor holivudske naracije, bira da THIRTEEN LIVES koncipira kao tajlandski film iako su belci zapravo bili spasioci u ovom slučaju. Pripovedanje gradi iz vizure protagonista po redosledu uključivanja, i time nas aktivira na drugačiji način nego što smo navikli u holivudskim filmovima. S druge strane, u domenu izvedbe sve je na najvišem holivudskom nivou, i pravo je uživanje videti kako Ron Howard prepoznaje i predočava sve aspekte ove priče.

THIRTEEN LIVES je školski primer kako se gradi filmski narativ od istinitog događaja, kako prošlost u filmskoj formi postaje istorija, kako se prepoznaje i razdvaja važno od nevažnog. Napetost u filmu je arhetipska, ljudi su u pećini, suočeni sa elementarnom nepogodom usled koje ne mogu da dišu. To je više nego dovoljno za film, a Howard nam pokazuje kako se svi aspekti toga tempiraju i prenose i na koji način se čuvaju i oni manje filmični elementi dešavanja, i čine uzbudljivim.

5. EMILY THE CRIMINAL, John Patton Ford

John Patton Ford ima ime kome je teško dorasti. 

Sa Aubrey Plazom u naslovnoj ulozi, Patton Ford snima uzbudljiv triler sa zapletom koji je oslonjen na svakodnevicu, bez ijednog pištolja u kadru, kriminalom koji nije čisto privredni ali maltene kao da jeste, bez fizičkih konfrontacija ili razbojništava ali sa napetošću koja je na visokom nivou.

Uprkos tome što je glavna junakinja inicijalno postavljena kao jedna od onih osoba iz savremenih krimića koja je preterano motivisana socijalnim okolnostima i životnim teškoćama, vremenom ovaj film počinje da se bavi onim što je ipak suština ovog žanra a to je sklonost ka zločinu koja postoji u svakom čoveku, i preispitivanjem te teme od tačke kada bavljenje kriminalom izgubi puku materijalnu neophodnost i postane način života bez kog čovek ne može.

Patton Ford u pogledu inscenacije i vizuelnog koncepta je vrlo visceralan, pripovedanje je propulzivno, sa licem Aubrey Plaze kao moćnim punktumom njegove filmske slike. Los Anđeles u kom se odvija priča je atmosferičan, ambijenti u kojima se ona odvija su opskurni industrijski parkovi, velikoprodajni centri, domovi raznih podstanara, sve u svemu jedan zatvoren i zanimljiv svet.

EMILY THE CRIMINAL se ne mora nužno posmatrati kao krimić, može i kao neobičan ljubavni film, ali kad stvari odu trilerskim putem, kome ovo nije uzbudljivo, zalutao je pred ekran.

6. ELVIS, Baz Luhrmann

Filmove Baza Luhrmanna uvek gledam za pažnjom mada mi je njihov domet do sada uvek bio u rasponu od nebuloze kod najslabijih do šarene laže kod najuspelijih.

To naravno ne znači da Luhrmann svojim radom i rukopisom nije sebi izborio mesto u istoriji filma uspevši da uvede u mejnstrim neke stvari koje su ipak dotle postojale ili u teatru ili u dalekoj prošlosti filma ili u ipak alternativnim radovima Guya Maddina, i ti uticaji su sporadično rezultirali konsekventijim delima od njegovih.

ELVIS je jedan monolit u kom Luhrmannov ekstravagantni, aistorični rukopis gradi zaokruženu celinu sa nesumnjivim autorskim pečatom. Postoje zaista sekvence koje je teško zamisliti u bilo kom drugom filmu, i kod bilo kog drugog autora, uključujući recimo i Scorsesea. To je nešto potpuno zaumno, spektakularno, ekstravagantno, moćno.

Ono što je vrednost Elvisa u istorijskom, a samim tim i scenarističkom pogledu jeste zapravo Luhrmannov uspeh da nam dočara njegov efekat na ljude. Čistu nesputanu seksualnost koja je bila maltene opipljiva. Mi gledamo devojke koje vrište na granici između uživanja i nelagode jer on u njima budi nekontrolisanu seksualnu reakciju donoseći nešto neviđeno u skučene konzervativne sredine. Scene egzaltacije na njegovim ranim nastupima, iako generalno u skladu sa njihovim realnim imaginarijem realizovane su maltene kao erotski film jer Luhrmann želi da nam pokaže da se između mladog Elvisa i njegovih obožavateljki zaista dešavao seksualni odnos. Time on prebacuje ono što znamo o burnim reakcijama kako obožavateljki tako i konzervativne javnosti na njega - sa polja histerije kako to izgleda kad se gleda na dokumentarnim snimcima na polje seksa koje samim tim postaje istinski preteće za establišment

Mračna Elvisova strana je u ovom filmu prikazana manje. Nekih stvari prosto nema, ali ih ima na drugim mestima već dovoljno. Baz želi da ga pamtimo onakvim kakav je bio kad je bio najbolji i smatra da je taj najbolji Elvis postojao nadalje i u onom karikaturalnom pred kraj života.

Kod Luhrmanna stvari blješte, grme, prepliću se, kamera ide tamo gde nismo slutili da može, muzički uticaji se ekstrapoliraju na licu mesta pa se u Memphisu začuje rep onda kad treba da shvatimo dalekosežne uticaje te scene, sve je stvarnost i sve je bajka, sve je tako bilo i sve je triput uvećano i to je nešto što samo on može da pomiri. To je jedna višeslojna audiovizuelna atrakcija u kojoj konačno ima svrhe, i to je ono gde Luhrmann konačno istorijski miri svoj rukopis sa smislom.

Nažalost, nisam imao prilike da ga gledam sa Urošem Stojanovićem. Ne znam da li bi mu se film dopao, možda čak i ne bi, ali verujem da bi ga radovalo što je meni konačno legao neki Luhrmannov film.

7. NOPE, Jordan Peele

NOPE je film u kom je Jordan Peele pokazao da sebe vidi kao autoru i da može da se ne obazire na gledaoce. Od doživljaja njegovih ranijih filmova zavisi i gledaočeva spremnost da se povinuje ovoj vrsti veoma retke slobode u Holivudu koja je dopuštena malom broju reditelja.

Ako ste smatrali da je US remek-delo u sezoni koja je u tom segmentu - pa čak i u toj temi bila dosta jaka - recimo dala nam je PARASITE - onda ćete uživati u ovom Peeleovom davanju mašti na volju.

NOPE je film o histrioničnim ljudima koji se izlažu ogromnim opasnostima kako bi sebe na ovaj ili onaj način vratili u žižu javnosti. U WAR OF THE WORLDS H.G. Wellsa vanzemaljci umru od prehlade koja je za ljude bezopasna a za njih smrtonosna. U NOPE gledamo svet u kome se snimanje neidentifikovanih letećih objekata za komercijalne potrebe pretpostavlja svakom odgovornom i ozbiljnom prvom susretu treće vrste.

NOPE je film o mnogo stvari. Definitivno nije fokusiran i zategnut na neki akademski način. Ali, ako je Peele i u vašem Panteonu autor, onda on to sebi može da dozvoli i imate šta da vidite.

8. STRIC, David Kapac & Andrija Mardešić

David Kapac i Andrija Mardešić kao autore pratim još od njihovog srednjemetražnog komičnog horora ZAGORSKI SPECIJALITET koji mi se nametnuo u svoje vreme kao zaista ključno ostvarenje savremenog hrvatskog horora, iako se ŠUMA SUMMARUM izborio kao bitniji u javnosti.

Dugo ih nije bilo, vegetirali su po televiziji na nekim nezahtevnim poslovima ali konačni dugometražni debi STRIC sasvim sigurno uvodi njihovu karijeru na jedan viši, što se mene tiče najviši nivo regionalne kinematografije. Štaviše, STRIC je film koji izgleda svetski, i na nivou izvedbe i vođenja priče.

U poetičkom pogledu, STRIC se nadovezuje na Lanthimosa pre svih, ali se sigurno mogu prepoznati uticaji Jordana Peelea, neko vidi i ranog Hanekea, ja ne toliko, ali istovremeno nudi i nešto svoje.

Uprkos tome što STRIC nije stricto sensu horor film, pre bih rekao da je crnohumorni triler, utisak koji ostavlja je strava, sa tek pomalo užasa.

Kapac i Mardešić prikazuju junake koji su u začudnoj situaciji i ona je spontano dosta znakovita. Ima ne samo psihološku već i veoma suptilnu ideološku dimenziju i može se čitati i kao neka vrsta društvene kritike. No, to je jako vešto i nenametljivo izvedeno.

STRIC je moćan debi i film vredan pažnje u svakom pogledu koji će sasvim sigurno moći da se jednog dana ugradi u reprezentativni uzorak radova sa naših prostora.

9. AS BESTAS, Rodrigo Sorogoyen

Slobodno možemo dodati titulu Don pred ime Rodriga Sorogoyena koji je uspeo da se nametne u proteklih pet godina kao možda i najzanimljiviji evropski reditelj trilera, a da je još uvek aktivan u Evropi. Uspeh nije izostao i AS BESTAS je bio u Kanu. Reč je o svedenom, veoma zanimljivom trileru koji se vrtloži ispod površine socijalne melodrame o dvoje Fracnuza i galicijskom selu koji ulaze u konflikt sa lokacima jer ne žele da prodaju svoju zemlju za norveški vetropark. Kao i u seriji ANTIDISTURBIOS, Sorogoyen pravi višeslojno delo koje ima šta da kaže i o postojećem socijalnom problemu, ali i da dopuni kanon žanra. 

U socijalnom pogledu ovo je priča o smrti agrarne Evrope koja je zanimljiva samo ljudima iz grada, a oni koji su ceo život proveli u njoj žele da je napuste. To što žele da odu, ipak ne znači da nisu zadržali jedan divlji način obračunavanja sa ljudima koji im smetaju.

AS BESTAS je film opipljive tenzije, i novina u Sorogoyenovom opusu koji je do sada samo nagoveštavao ovakve zamisli.

10. ATHENA, Romain Gavras

Nema sumnje da je Romain Gavras u svojoj dosadašnjoj karijeri snimio neke zanimljive filmove i bio deo interesantnih filmadžijskih aktivnosti sa svojim autorskim kolektivom. Ali, ono što se očekivalo od njega, da ne lažemo ni njega ni sebe, jeste da u dugometražnoj formi sprovede u delo pre svega estetiku a zatim i kredo svojih spotova koje je snimio za Justice, MIAu i Kanye Westa. Dakle, taj spoj nesputane i rušilačke mladalačke pobune, nastale po socijalnim i etničkim šavovima u savremenom svetu, pre svega u Parizu sa jakim magrebskim i podsaharskim ukusom. I u filmu ATHENA on je posegao za onim što od njega želimo i izveo je tu tačku za nas. Imamo jednoipočasovni film, delom inspirisan antičkom dramom u svom oslanjanju na situacionu postavku, u kom se dešava Gavrasov spot, samo sat i po vremena a on daje gas u svakom pogledu. Tu su veoma kompleksne kadar-sekvence, tu je rušilačka pobuna, policijsko nasilje, urbana arhitektura geta, sve to estetizovano, visceralno i dizajnirano tako da izgleda stvarno, a nije. Dobili smo šta smo hteli. Hvala. Idemo dalje.

DVA LICA VATERPOLA NA FILMU

Za državu koja je u kontinuitetu vaterpolo supersila, bivša Jugoslavija je veoma malo obrađivala ovaj sport na filmu. Najveći projekat baziran na sportskom patriotizmu bio je „Montevideo“ o krnjoj jugoslovenskoj fudbalskoj reprezentaciji na prvom Mundijalu. Prvi osvojeni Mundobasket je bez uspeha „montevideizovan“ u filmu i seriji „Bićemo prvaci sveta“, dok je vaterpolo ostao na marginama i možda je najviše dosegao na filmu kameo ulogom Aleksandra Šapića kao Gangule u Andrićevom hitu „Kad porastem biću Kengur“.

Uprkos tome što je u ostatku sveta, vaterpolo bitno manje značajan sport nego kod nas, između ostalog i zato što niko nema takav trofejni niz kao mi, na veoma zanimljiv način je našao put do igranih filmova. U tom smislu, zanimljivo je da vaterpolo ima dva veoma specifična ugla iz kojih se posmatra, i samo jedan značajan film koji se nalazi na ničijoj zemlji između tu dva.

Herojska sećanja

U septembru ove godine, u Španiji izlazi film „42 sekunde“ u kom se obeležava trideset godina od Olimpijade u Barseloni na kojoj su bili nadomak osvajanja olimpijskog zlata. Sekunde iz naslova označavaju vreme koliko je ostalo do kraja posle kaznenog udarca koji je izveo Manuel Estiarte, jedan od najzpoznatijih vaterpolista u istoriji ovog sporta. Posle tog šuta međutim, Italijani predvođeni Ratkom Rudićem sa klupe, izborili su produžetak i pobedili sa 9-8 osvojivši zlato.

Estiarte je kasnije nastavio sa olimpijskim timom i osvojio je zlato u Atlanti, a mlađim ljubiteljima sporta je najpoznatiji kao bliski prijatelj Pepa Gvardiole koji je u minhenskom Bajernu i Mančester Sitiju radio kao njegov lični asistent. I danas zauzima tu poziciju, a olimpijskog šampiona iz Atlante i svetskog iz Perta, Gvardiola smatra velikim guruom i čovekom koji mu je jako pomogao da razume sport.

Srebro iz Barselone je osvojeno u uzbudljivim okolnostima, i zato je po njemu nastao film. U mađarskom slučaju, motiv za nastanak par filmova o istom događaju je znatno dublji.

Mađarski film „Deca slave“ rediteljke Kristine Gode, bio je povratnički film čuvenog holivudskog producenta Endija Vajne i još čuvenijeg holivudskog scenariste Džoa Esterhaza. Ostareli Vajna je napustio Holivud i vratio se u Mađarsku sa zadatkom da podigne njenu kinematografiju na noge a Esterhaz je posle rekordnih honorara za scenarije početkom devedesetih i megahitova kao što su „Niske strasti“ potonuo u potpunu opskurnost, razboleo se i postao verski fanatik. Mađarski nacionalni projekat ih je iznova okupio.

„Deca slave“ je klasičan propagandni film kakvi su kod nas snimani tokom šezdesetih i sedamdesetih na temu narodnooslobodilačke borbe, i naivno pravljenje istorijske freske od događaja iz 1956. godine. Tada su na Olimpijadi u Melburno dok je Mađarska bila pod sovjetskom okupacijom, njihovi vaterpolisti pobedili u derbiju sa SSSRom.

U zemljama nastalim raspadom bivše Jugoslavije, poznat je trend pravljenja antikomunističkih filmova u socrealističkom maniru. Klasične partizanske filmove nasledili su antipartizanski partizanski filmovi. Otud ta refleksija komunističkog propagandnog rukopisa nije iznenađenje. Međutim, holivudski autoriteti na špici nisu imena od kojih bi se ovo očekivalo.

S jedne strane imamo apsolutno pojednostavljenu i infantilizovanu situaciju između zlih Sovjeta, njihovih mađarskih marioneta s jedne i mladih mađarskih patriota s druge strane. Među patriotama se izdvaja zaljubljeni par koji čine mladi vaterpolo reprezentativac i mlada borbena studentkinja. Rastrzan između odlaska na Olimpijadu kao višegodišnjeg sna i samostalne Mađarske kao nešto trajnijeg, mladi vaterpolista bira Mađarsku, i tek kada su stvari naizgled rešene, on odlučuje da se vrati u bazen.

Kako vaterpolisti odlaze na Olimpijadu tako Sovjeti ulaze u Mađarsku i bazen postaje jedino bojno polje na kom Mađari mogu da pobede. Rediteljka Kristina Goda je učila režiju u Britaniji, a oko scena masovnih skupova i sukoba pomagao joj je legendarni Vik Armstrong, čovek koji je radio akciju na Džejms Bondovima i Indijani Džonsu.

Ko voli zastareo ali pitak paraistorijski spektakl, neće zalutati birajući ovaj film. U vreme njegovog izlaska, na pedesetu godišnjicu, snimljen je i dokumentarni film „Gnev slobode“ o istom tom događaju. To nije igrani spektakl, ali doza propagande je vrlo slična. Režirao ga je Kolin Grej, ponovo je producirao Vajna, ali ovog puta se u tom svojstvu na špici potpisao i Kventin Tarantino.

Nešto između

Ako izuzmemo Kventina Tarantina, najuglednije ime koje se potpisalo na filmu o vaterpolu je italijanski autor Nani Moreti. Ali, kada govorimo o Moretijevom autorstvu, on je zaista totalni autor pošto u svojim filmovima često i glumi.

Moreti važi za ljubitelja vaterpola i u filmu „Palombella Rossa“ igra levičarskog političara i vaterpolistu koji u stanju rastrojstva i amnezije odlazi da igra utakmicu. Film je pun simbolike i metaforičnih rešenja, spojenih sa njegovim specifičnim pogledom na komediju. U filmu se pored njega pojavljuju i kasnije velika zvezda Asija Arđento i čileanski reditelj Raul Ruiz.

Nani Moreti je bez ikakve sumnje najveći ljubitelj vaterpola među filmadžijama.

Ružičasti pogled

Kada u filmu „Gluvarenje“, policajac na tajnom zadatku kog igra Al Paćino uči kod šta koja maramica znači među posetiocima gej kluba, za žutu mu kažu da označava ljubitelja „vodenih sportova“.

Jasno je da se u „Gluvarenju“ nije mislilo na plivanje, vaterpolo i skokove, ali zapravo gej zajednica ima veoma značajnu ulogu u istoriji vodenih sportova a neki među njima, kao vaterpolo se u zapadnim zemljama praktično identifikuju sa gej zajednicom.

Pre četiri godine izašao je film „Svetlo u vodi“, dokumentarna priča o klubu za vodene sportove Vest Holivud. Osnovan je 1982. godine sa idejom da okupi plivače iz ovog kraja za takmičenje na prvog Gej olimpijadi koja je organizovana u San Francisku.

Gej olimpijadu organizovao je Tom Vodel, američki olimpijski trkač koji je u Meksiko Sitiju 1968. godine bio šesti. Prva manifestacija koju je zbog neovlašćenog korišćenja naziva „olimpijski“ tužio američki olimpijski savez bila je upravo Gej olimpijada, kojoj za razliku od raznih konobarskih ili penzionerskih smotri nisu oprostili preuzimanje imena. Slučaj je došao do Vrhovnog suda SAD i organizatori su izgubili. Ništa od materijala i suvenira nisu mogli da koriste ali prvo takmičenje je okupilo 1350 sportista iz 170 gradova širom sveta.

Na samom takmičenju se ispostavilo da je plivanje bilo jedna od jačih kategorija, i tako je i ostalo do današnjeg dana. Mnogi takmičari su se bavili plivanjem u juniorskoj konkurenciji i odustajali su zbog antigej sentimenta, i tada nespojivosti sporta i homoseksualnosti. Među njima bilo je takmičara koji su se spremali za Olimpijadu, recimo jedan od osnivača kluba Vest Holivud bio je Džim Balard koji se nadao pozivu za Moskvu 1980. ali su igre bojkotovane.

Iz Vest Holivuda dolazi najtrofejniji učesnik gej olimpijada, Brazilac Paulo Figereido koji se takmičio u Meksiko Sitiju 1968. za svoju zemlju, a potom dominirao na ovom takmičenju. Kasnije je jedan od trenera ekipe bio prerano preminuli Mark Četfild – on je plivao za Univerzitet Južne Kalifornije i kao devetnaestogodišnjak je bio četvrti na minhenskoj Olimpijadi 1972. godine. Sa 35 godina je odlučio da se izjasni kao gej jer je pre toga strahovao da će mu biti onemogućeno da se bavi sportom i to je uradio baš na jednoj Gej olimpijadi.

Klub je prošao razna iskušenja. Smešten u Vest Holivudu koji je važio za gej kraj u Los Anđelesu, bio je žestoko pogođen epidemijom AIDSa, naročito specifičnom jer se isprva nije znalo kako se virus prenosi, pa se mislilo da se možda može dobiti i na bazenima. Klub je bio pred zatvaranjem u trenutku kada su Vest Holivud potresali epidemija, skok cene stanarine i nasilje usmereno prema LGBT populaciji. Ipak, i klub i ceo kraj spasao je izbor LGBT većine koja je odborničke mandate iskoristila da obezbedi Vest Holivudu viši nivo samouprave u Losanđeleskom Okrugu a sportistima je dala da koristi javni bazen.

Posle dominantne uloge u plivačkim takmičenjima na Gej olimpijadi Vest Holivud je osnovao i vaterpolo tim i smatraju se jednim od utemeljivača tog sporta u svetu LGBT olimpizma a u Parizu 2018. su osvojili i zlato.

Globalno najpoznatiji vaterpolista koji se javno izjasnio da je gej je španski reprezentativac Viktor Giterez koji je 2016. obelodanio svoju seksualnost i bio jedini LGBT član te ekipe na Olimpijadi.

U francuskom filmu „Visoka škola“ Roberta Salija iz 2004. godine, pratimo junaka koji odlazi na prestižnu francusku školu i shvata da ga jedan cimer aristokratskog porekla ali i mladi arapski momak kog slučajno sreće više privlače od devojke sa kojom dotle bio u strasnoj vezi. Vaterpolo tim i njegova zajednička tuširanja predstavljena su kao prostor snažnog erotskog naboja među momcima, u filmu koji je nagrađen na festivalu u Roterdamu.

Francuzi se ovoj temi na još eksplicitniji način vraćaju u komediji Sedrika Le Galoa „Blešteći rakovi“ iz 2019. godine u kojoj poznati plivač posle homofobne izjave za kaznu mora da trenira ekipu gej vaterpolista i vodi ih na Gej olimpijadu u Hrvatskoj. Film je postigao solidan uspeh i ove godine izašao je i nastavak u kom se ekipa sprema za Gej olimpijadu u Tokiju.

Iste 2019. godine u Turskoj nastaje film „Ne znati“ Lejle Jilmaz o nestanku dečaka koji se bavi vaterpolom i trpi šikaniranje okoline jer je homoseksualac. Film je postigao solidan uspeh na festivalima

U HBO seriji „Generacija“, mlada glumačka zvezda Džastis Smit igra glavnog junaka koji je otvoreno i nesputano gej ali je istovremeno i prvi as školskog vaterpolo tima. U tome ostali junaci ne prepoznaju nikakvu kontradikciju i vaterpolo je prikazan kao jedina aktivnost kojoj je zaista posvećen.

Kulturalni procep

Sudeći po filmovima, vaterpolo je danas sport koji u različitim kulturama ima potpuno drugačiji predznak. U jednim je trofejni sport sa mačo herojima, u drugim utočište za gej momke. Na određeni način ovaj paradoks podseća na staru izjavu Mirka Ilića koji je svojevremeno konstatovao da se mačo muškarci sa Balkana oblače kao gej muškarci na Zapadu, kao da su uzeli pogrešan katalog.

Moć filma nikada ne treba potceniti kada je reč o sportu. Uprkos brojnim sportskim uspesima, upravo je filmsko ime Gangula postalo Šapićev nadimak. Samim tim, gledanje filma o vaterpolu može vrlo lako da vam otkrije jednu potpuno drugu dimenziju ove igre, i to ne u sportstkom već u socijalnom pogledu.

Dimitrije Vojnov

(tekst izvorno napisan za Sportal)

DOBA POBEDA: USPON DINASTIJE LEJKERSA

Kad sam bio klinac sredinom devedesetih, dok je tzv. "Efekat Majkla Džordana" bio izuzetno uticajan u Holivudu i podsticao na snimanje filmova o košarci, HBO film o Erlu Manigou bio je jedna od najtvrđih stvari na temu košarke koju smo gledali moji drugovi i ja.



Iz današnje vizure taj ambiciozni telepik je naravno žešća hagiografija i ne ostavlja isti utisak kakav je ostavljao onomad kada je nasuprot Najkijevoj estetici sportiste kao superheroja doneo ulice Njujorka i istinitu priču o tipu koji je tukao Vilta i impresionirao Karima dok je još bio Lu Elsindor, ali nikada nije zaigrao u Ligi jer je propao od droge.




Erik La Sal je vrlo solidno i vešto režirao ovaj film. Scene košarke su istovremeno energične i nostalgične a redukcija elemenata iz Goutove biografije je u suštini funkcionalna. Naravno, kao klinac nisam znao koje je elemente La Sal izmenio a gde je smatrao da treba “štampati legendu”, tako da bih recimo voleo da sam video pokušaj da zaigra za Juta Starse posle zatvora jer mu je to ipak bio jedini dodir sa profesionalnom košarkom, a isto tako ono zakucavanje sa dva ubačaja u obruč koje je i sam Gout negirao se zadržalo kao “istina”.




Priča je sama po sebi već dovoljno interesantna i bez tog detalja koji je ionako neizvodljiv u stvarnosti a gledalac naročito zna da je to neizvodljivo Donu Čidlu. Ovaj film je snimljen 1996. godine, kada su glumci i akcione zvezde bili razdvojeni pojmovi. U to vreme je još uvek košarkaš dakle igrao košarkaša i La Sal se dosta i drži toga, pa tako Vilta recimo igra Kevin Garnet a danas pomalo zaboravljeni prvi pik Voriorsa Džo Smit igra Konija Hokinsa, nekadašnjeg kontorverznog centra Sansa, Lejkersa i Hoksa.




Međutim, La Sal je uzeo Čidla da bi ovaj doneo Goutovu dramu a ne veštinu na terenu (premda ta dva ne treba razdvajati jer je suština jednog u drugom) i ovaj u tome briljira, uspeva da prikaže njegovo potonuće u narkomaniju i naravno muke jednog okorelog džankija na ubedljiv način. Stoga, La Sal pravi mudru odluku i žrtvuje ono što je u svakom sportskom filmu po definiciji manje važno.


Zato je ovo funkcionisla kao fina nostalgična priča o tome kad je košarka bila “mlada”, i kada su NBA talenti ipak još uvek bili uličari, daleko od internata i srednjih škola koje ih pod staklenim zvonom gaje kao vrhunsku vrednost za koledže i samu ligu. Isto tako ovo definitivno nije onaj monolit realizma kako mi je izgledao kao klincu ali je i dalje jedan od najbitnijih filmova o košarci snimljenih do sada i svakako jedna od najboljih istinitih priča koje su ekranizovane na tu temu.

Visok nivo produkcije i ozbiljnost pristupa pokazuju da je HBO bio osoben brend još pre nego što je posle "Sopranosa" postao “više od televizije”.

Pre ekspanzije dramskog programa, HBO je bio mesto ekskluzivnog sportskog sadržaja, pre svega boks mečeva koji su bili pionirski pokušaji sistema "plati pa gledaj". Tako je boks a potom bejzbol postao i česta tema njihovih televizijskih filmova. HBO ima veoma bogatu kinoteku filmova o sportu, u boksu ima istinite priče o Majku Tajsonu i Donu Kingu, a o bejzbolu čitav niz istinitih i fikcionalnih priča među kojima se izdvajaju "61" Bilija Kristala o pokušaju Rodžera Merisa i Mikija Mentla da obore rekord Bejba Ruta u broju houmranova ili "Nadimak" Ane Boden i Rajana Fleka o životu domininkanskih juniora koji žele da uđu u MLB.

Poslednjih godina veliku pažnju privukla je serija "Igrači" u kojoj Rok Džonson igra bivšeg NFL igrača koji sada upravlja finansijama poznatih sportista. Konceputalno bliska seriji "Svita", ova serija kombinuje fikcionalne likove sa autentičnim sportistima i uporedo afirmiše glamur i uzbuđenje života vrhunskih sportista. Jednu od glavnih uloga u seriji odigrao je i Džon Dejvid Vošington, Denzelov sin, inače uspešan sportista koji je posle koledža uspeo da dobaci do NFL ugovora sa Sent Luis Remsima, a igrao je i u NFL evropskoj diviziji za Rajna Fajer u Dizeldorfu. Kasnije je u UFL igrao četiri sezone.

"Doba pobeda: Uspon dinastije Lejkersa" je ekranizacija knjige Džefa Perlmana o čuvenoj dinastiji Lejkersa koja je dominirala osamdesetih, osvojila pet titula i bila poznata po tome što su bili uzbudljivi za gledanje i nezgodni za igranje.

U prvom trenutku postavlja se pitanje - ali šta je u tako glamuroznoj priči o ogromnom uspehu materijal za HBO, prepoznatljivom po užarenoj drami prepunoj kontroverze?

Recimo, sporedni učesnik osvajanja prve titule tokom Šoutajma, Spenser Hejvud tvrdi da je u to vreme osamdeset posto Lige koristilo kokain. Ipak, malo ko kao on.

Naime, Hejvud je u to vreme bio oženjen supermodelom Iman (danas poznatijom kao Bouvijevom udovicom), vozio „rols-rojs" i trošio pozamašnih trista dolara dnevno na narkotike. Prevedeno u današnji novac, to je oko 940 dolara.

Ako je to velika suma, treba napomenuti, na mnogim mestima Hejvudov novac „nije vredeo", dileri su mu davali drogu besplatno samo da bi bili deo glamura koji je nosio Šoutajm.

Hejvud je danas član springfildske Kuće slavnih kao igrač koji je u karijeri imao u proseku 20,3 poena i 10,3 skokova po utakmici.

Ostavio je ipak dubok trag i u istoriji drogiranja kao jedan od pionira „fribejsinga", alternativnog načina konzumiranja kokaina, čiji je bio promoter pod uticajem jednog lekara-narkomana.

Tokom finala konferencije sa Sijetlom i velike borbe za titulu sa Filadelfijom, Hejvud prepoznaje da je vreme da iskoristi svoju priliku i dođe do titule. Odlučuje da prekine sa drogiranjem dok se ti mečevi ne završe, ali jedne noći je poklekao.

Posle bančenja do tri ujutru sa prijateljima, popio je „kvalud", lek od kog se u „Vuku sa Vol Strita“ izbezume Leo Di Kaprio i Džona Hil, sigurno se sećate te antologijske scene.

Seda za volan i kreće pravo na trening. Na nekoliko semafora prema trening-sali Lejkersa pada u san, bude ga sirene, i nekako stiže na sastanak ekipe.

Tokom gledanja snimaka protivnika u zamračenoj prostoriji, nekoliko puta pada u san, ali ga Majkl Kuper, saigrač koji je konzumirao kokain ali nije dopustio da ovaj konzumira njega, u nekoliko navrata budi. Međutim, Hejvudov san je bio pretvrd kad je krenulo istezanje i trener Pol Vesthed ga izbacuje sa treninga.

Ubrzo, nezadovoljan minutažom, mamuran od narkotika i odbačen od patrijarha ekipe Karima Abdul Džabara, Hejvud biva izbačen iz tima kada je bez razloga napao rukija Breda Holanda. Jedino mu se Džamal Vilks javio tih dana da vidi kako je, a to dovoljno govori o tome koliko su se saigrači osetili izdanim.

Izbacivanje iz ekipa i česta odsustva Iman zbog modnih revija po Evropi, nisu dobro uticala na Spensera i on u kokainskoj histeriji kreće da kuje plan. Ubiće trenera Pola Vestheda.

Ideja je sledeća - dovešće ekipu kriminalaca iz Detroita koji ga obožavaju, ovi će Vesthedu iseći kočnice i isterati ga sa krivudavog puta koji vodi prema Forumu.

Ovde moramo napraviti mali flešbek - krivudavi putevi oko kuće su Vestheda i učinili trenerom Lejkersa. Ovaj bivši koledž pedagog i poznavalac Šekspira je sezonu počeo kao asistent Džeka Mekinija, ni ne sluteći dileme koje će se pojaviti pred njim, povremeno dostojne i samog Barda.

Jednog slobodnog dana, pozvao je Mekinija na partiju tenisa. Međutim, kako su im supruge bile u crkvi na sastanku svog dobrotvornog društva, Mekini je krenuo biciklom do Vestheda. Na krivudavom putu je pokušao da malo uspori bicikl, međutim kočnica se blokirala i on je odleteo sa bicikla udarivši glavom o beton.

Zadobio je povrede glave koje su mu nepovratno oštetile pamćenje i posle nekoliko sezona je shvatio da više ne može da trenira i penzionisao se.

Vratimo se sada u brzinu. Dakle, plan je bio da se na toj već osvedočeno baksuznoj saobraćajnici likvidira Vesthed. Srećom po njega, Hejvudova majka primetila je da ovaj pravi neke sumnjive telefonske razgovore i kad mu je zapretila da će ga prijaviti policiji ako sprema neku nevolju, on je odustao.

Serija "Doba pobeda" dakle samo po ovoj crtici iz prve sezone pokazuje da može biti prvoklasno televizijsko ostvarenje. 

Spenser Hejvud je sledeće sezone došao u Evropu, i upamćen je po sezoni koju je u Veneciji odigrao uz rame sa Prajom Dalipagićem. Danas ima sedamdeset godina i izmolio je oproštaj od Vestheda.

Kako je ovaj slučaj prikazan u seriji?

Slično ovome kako sam ga ispričao, samo sa mnogo više pijeteta prema Spenseru. Autori insistiraju na njegovom autoritetu, recimo spada među retke koje Karim uvažava jer je na početku karijere na sudu izborio svoje pravo da zaigra u NBA, a imao je teško detinjstvo u nezamislivoj sirotinji, potpuno nespojivom sa glamurom igranja profesionalne košarke, naročito u Njujorku gde ga je slava progutala.

Dakle, Perlmanov rukopis je promenjen. Ali, sam Perlman je time zadovoljan uprkos tome što sami protagonisti te ere baš i nisu.

Najviše se žalio Džeri Vest koji je u knjizi prikazan kao bivši igrač koji nije voleo trenerski posao, i bio protiv toga da se draftuje Medžik, da bi u seriji potom sve te Vestove osobine bile prenaglašene do tačke da je zapretio sudom.

U seriji Vest dobija HBO tretman - kada mu Džeri Bas obezbedi budžet sa kojim može formirati šampionski tim on leži go na podu, depresivno suočen sa ispunjenjem ambicije koje se i sam plaši, u kancelariji tokom napada besa lomi svoje MVP odličje i pravi ekscese. Njegova nezadovoljstva su autori dosta eksteriorizovali, i Vest je mobilisao svoje tadašnje igrače i saradnike da ga u ovom sporu sa HBO podrže. I oni su to uradili.

Kako rekoh, Džef Perlman je priznao razlike u tekstu i onome što je na ekranu ali je podržao umetničku viziju i ovom sporu može se reći samo jedno - serija sasvim sigurno nije udžbenik.

Ima tu još tema čiji je prikaz osetljiv, recimo povreda Džeka Mekinija. Sama nesreća je zaista briljantno i moćno ekranizovana, njegovo psihološko stanje posle nje je solidno rekonstruisano, ali opet ima određenih karakternih detalja koji nadograđuju knjigu u veoma osetljivom segmentu.

Reditelj i producent Adam Mekej možda nije ime koje mnogo obećava kada krenete u bioskop na njegov film, ali za HBO je napravio izuzetnu seriju "Naslednici" i ima dar da okupi ekipu koja će predstaviti ljude koji se nevaljalo ponašaju.

I ovde je u tome uspeo. Doduše, doneo je svoju lošu naviku iz bioskopskih priča, probijanje "četvrtog zida" u kom protagonisti izađu iz scene i kreću da se obraćaju publici, ali je s druge strane svojim prepoznatljivim infografikama, crtežima i natpisima kojima pomaže naraciju uspeo da obogati niz scena u seriji - poput one kada Dželi Bin Brajant u dresu Klipersa brani ubacivanje Lejkersa a na tribinama plače njegov mali sin Kobe, sve praćeno pisanim komentarom "Kobe traži da ga trener uvede u igru".

Stoga, kao što su Lejkersi napravili šou od košarke, tako je i Mekej napravio šou od dramske strukture. Sve može, likovi koji se obraćaju publici, naknadna pamet u kojoj ono što mi znamo biva primenjeno na događaje decenijama ranije, i kada autori sebi uzmu toliko slobode, postavlja se pitanje kako će njom ovladati i da li će ja zauzdati.

Srećom, kao i talenat Šoutajm Lejkersa i ogromna autorska sloboda na kraju biva zauzdata i serija pronalazi svoj oslonac u solidnoj karakternoj drami.

Kada je poručena druga sezona, HBO nam je praktično rekao da ćemo ispratiti celu epohu, koju sama serija završava situacijom kada Medžik saznaje da je HIV pozitivan, i to će biti jedno veoma zanimljivo gledalačko a za mene i profesionalno iskustvo.

Naime, ljubitelji košarke znaju da posle prve titule sledi kriza, sledi shvatanje da Vesthed ipak ne zna dovoljno, neuspeli draft na kom gube Lerija Nensa, i tek dolazak Peta Rajlija nastavlja život ove Dinastije.

Postavlja se pitanje, kako će se serija nositi sa ovom fazom. I moja stručna procena glasi - verujem dosta dobro. Naime, sada su u prvoj sezoni uvedeni likovi, upoznali smo ih većinu u najboljem svetu, i kada krenu padovi, to će likovima dati dubinu i raznovrsnost seriji.

Kao scenarista "Montevidea" u kom doduše ima još manje istorije nego u ovoj seriji uvek sam se pitao kako bi izgledala serija koja ide dalje i recimo prati ekipu na relativno nevažnom šampionatu 1934.

"Doba pobeda" svakako neće biti prva serija koja će pratiti jedan duži sportski ciklus - antologijska i verovatno najbitnija serija smeštena u svet sporta "Svetla petkom uveče" Pitera Berga pratila je pet sezona u životu dve srednjoškolske ekipe američkog fudbala gde je bilo i trofejnih i propalih sezona, dakle ranijih uzora ima.

No, karakteri su postavljeni. I oni najvažniji su uspeli da komuniciraju sa publikom.

Najslabiji od jakih likova bio mi je Pet Rajli kog igra Edrijen Brodi. Perlman ga u knjizi opisuje kao znatno sigurnijeg i mnogo više kul lika nego što je u seriji i rekao bih da autori žele da povećaju tu transofrmaciju junaka od poluhipika do zalizanog kouča u Armani odelu koji ide iz grada u grad kao babica NBA slave i porađa ništa manje od dinastije.

Najbolji Karim Abdul Džabar kog sam video na ekranu bio je Deantoni Lengston, još u fazi kad je bio Lu Elsindor u biografskom filmu o Goutu. Solomon Hjuz ima naravno daleko veću ulogu, takođe je bivši košarkaš i ima harizmu punokrvne filmske zvezde. Način na koji gradi - sada već Karima - počev od scene u kojoj ga uvode kao junaka - na snimanju kultne role u još kultnijoj parodiji "Ima li pilota u avionu" pa sve do jedan-na-jedan scene kada poučava Medžika filozofiji "nebeske udice", ispunjava ekran neverovatnom harizmom, energijom i nedodirljivim autoritetom.

Kvinsi Ajzea u ulozi Medžika opet donosi sav neophodni šarm po kome se izdvojio i kojim je ne samo razoružao saigrače i javnost već odveo Ligu u internacionalne okvire, postepeno je učinivši globalnom.

Sin Lejkera Norma Niksona, Devon, igra svog oca, takođe veoma efektno, glumački ubedljivo i energično. Jedna od duhovitijih scena u seriji prati glumačko iskustvo samog Norma Niksona koji se pojavio u kultnoj košarkaškoj komediji "Riba koja je spasila Pitsburg" i na premijeri shvatio da mu je uloga bitno reducirana. Džamala Vilksa nema mnogo u seriji pa nema pomena njegove upečatljive uloge u prvom filmu Lorensa Fišburna iz 1975. godine.

I dalje mi je podela Eplove parabiografske serije o Kevinu Durantu košarkaški ubedljivija, naprosto snimana je sa mnogo manjim budžetom i sa znatno manje specijalnih efekata - ali ovi momci deluju kao Medžik, Karim i Norm čak i kada im se baci lopta.

Kao i svaka uspešna dramska obrada sportskog događaja ili ekipe, ključ je uvek u međuljudskim odnosima koji na terenu dostižu svoj vrhunac a ne u loptanju, i to Mekejeva ekipa dobro zna.

Džeri Vest će možda otići na sud, ali "Doba pobeda" je izuzetno uspela i atraktivna serija koja što više pokušava da nas uvede iza mita o Lejkersima zapravo ga ojačava, i nema sumnje za koji klub navijaju njeni autori.

Džejson Klark je ugledan glumac i Džeri Vest uprkos nešto karikaturalnijem prikazu nije potcenjen kao ličnost i pored nervoze i namćorluka, krije se smisao za humor i veština da se prepozna talenat.

Skoro deceniju pre ovih događaja snimljen je film "Kum". Sada je i taj kultni poduhvat, maltene u isto vreme dobio seriju o svom nastanku i čini se da je ovo televizijska sezona velikih losanđeleskih priča.

A Lejkersi i "Kum" su neke od najvećih.

Dimitrije Vojnov

(integralna verzija teksta objavljenog na portalu RTS)