KO TE LJUBI DOK SAM JA NA PLATI

U čuvenom filmu „Poslednji voz za Katangu“ Džeka Kardifa, klasiku akcionog žanra i ličnom favoritu Martina Skorsezea, imamo jedan od najuzbuljivijih i najromantičnijih prikaza plaćenika. Rod Tejlor igra nekadašnjeg savezničkog komandosa a Peter Karsten ražalovanog nacističkog oficira koji se nalaze na istoj misiji, kao plaćenici kongoanske vlade. 

Nekoliko godina kasnije, Tejlor i Karsten su se sreli u filmu „Partizani“ Stoleta Jankovića. Karsten je tada živeo u Jugoslaviji, privučen jednom ženom, a Tejlor je došao kao „plaćenik“. Slična situacija je sada i u Ukrajini. Tamo ima Srba koji su došli da se bore iz ljubavi ali ima i onih koji su došli da se bore za novac.

Nažalost, filmovi poput „Poslednjeg voza za Katangu“ više ne važe. Danas posao plaćenika više ne okuplja romantične avanturiste i otpadnike, na ratištima se teško mogu sresti figure poput Remboa, između ostalog zbog toga što su taj posao preuzele korporacije. Rat je privatizovan.

Sjedinjene Američke Države prednjače u privatizaciji rata. One su prebacile značajan deo svojih napora u Iraku, Pakistanu i Avganistanu u privatne ruke a to im je olakšalo mnoga pitanja. Za početak, ratni zločini su sada postali nešto što čine zaposlenici kompanije a ne pripadnici zvanične vojske, ako neko nastrada biće tretiran sa mnogo manjim pijetetom nego da je pripadnik državnih oružanih snaga. Razmere i taktičko-tehnička složenost zadataka koji su prepušteni privatnim firmama su zapanjujući.

Ruku na srce, ako zanemarimo afričke preteče, mi smo bili pioniri u toj „privatizaciji rata“. Suočen sa slabim odzivom na mobilizaciju, Milošević je formirao paravojne formacije sastavljene od ljudi iz podzemlja i entuzijasta koje nisu postavljale mnogo pitanja ali često nisu poštovale ni ratno pravo. Ne čudi da je deo tih ljudi nastavio sa već uhodanim poslom na drugim mestima.

Posle ratova za jugoslovensko nasleđe, prvi masovniji izvoz naših plaćenika bio je u Zair kada je Mobutu, iako teško bolestan, želeo da sačuva vlast i ne izgubi je barem za života. Potom slede razne druge destinacije, među njima i Irak posredstvom američkih kompanija.

Danas je naš privatni bezbednosni sektor prilično razvijen. Po broju registrovanih pripadnika, on daleko nadilazi Vojsku, a može da konkuriše i policiji. U državi koja je toliko učinila da se demilitarizuje, gotovo da imponuje neuništiv ratnički duh koji je nastavio da postoji u tržišnoj formi.

Nadajmo se samo da su čelnici „Blekvotera“, to jest njenih firmi naslednica, čitali Dobricu Ćosića i da Srbima daju samo da ratuju ali ne i da pregovaraju zbog sklonosti da izgube sve za pregovaračkim stolom.

Ako imamo u vidu da naša sadašnja vojska može da brani zemlju jedino kroz seriju edukativnih radionica na kojima bi molila potencijalne zavojevače da nas ne diraju, nije ni čudo da građani sa velikom radoznalošću, pa čak i simpatijama, gledaju na Srbe koji su negde otišli da ratuju.

Doduše, srpski ratnici su kao malina, tu polako gubimo lidersku poziciju, pre svega zato što vojne obuke mladih ljudi više nema, i prosečna starost ljudi sa vojnim ili ratnim iskustvom se bliži petoj deceniji. Prosek vade jedino mlade Sandžaklije koje se za sada ispoljavaju u amaterskim kategorijama kao što je Džihad. Ipak, upravo taj sloj radikalizovane omladine u perspektivi može da se pretvori u veliki društveni pa i bezbednosni problem.

Jedina tekovina „mračnih“ titoističkih i miloševićevskih vremena koja je sasvim iskorenjena jeste rokenrol. U vreme dok je postojao, poseban podžanr činile su pesme o služenju JNA. Da rokenrol i danas postoji možda bi nastao podžanr o „radu za Blekvoter“, i pesme poput „Na straži pored Luganska“ ili „Ko te ljubi dok sam ja na plati“.

Sutra počinje Svetsko prvenstvo u košarci. Jedna od stvari koje mi najviše smetaju biće to što svaka reprezentacija ima ponekog Amerikanca što igru čini jednoličnom. Vrlo je moguće da će uskoro i svaka zaraćena strana u svojim redovima imati ponekog Srbina. Da li će to ratove učiniti jednoličnim?

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)