APSURD SA ŠLAGOM

„Apsurd je zarazna bolest“, zbirka novinskih kolumni Zorana Ferića, odlično je izdanje VBZa sa samo jednom manom, čitaocu bi bilo olakšano praćenje kada bi kolumne bile označene datumima a svakako bi bilo korisno znati i u kom su tempu pisane.

Ferić je za ovu zbirku napravio izbor kolumni i odbacio je one koje su previše "dnevne". Tu odluku razumem ali mi je zbog nje ipak žao jer bi me i kao čitaoca i kao kolumnistu zanimalo i kako se Ferić kao pisac i "javni intelektualac" snalazi u temama na koje treba "hitno reagovati". To podrazumeva i procenu njegove moći anticipacije.

Ferić u odabranim kolumnama pokazuje kako izgleda kada neko darovit piše kolumne. U ovim izabranim tekstovima svaka stoji kao kratka priča a rekao bih da neke svojom maštovitošću i rukopisom bez problema mogu da nađu mesto u proznim zbirkama.

Ferićev dar je nesvakidašnji pa su i njegove kolumne prilično unikatna pojava. Ne mogu da kažem da su one nekakav standard kome kolumnisti treba da streme - za to treba čitati Tijanića i Tirnanića - ali svakako da bi književnici koji pišu u novinama morali da uzmu ovo kao standard.

To naročito moramo imati u vidu jer su po uzoru na hrvatsku štampu, upravo književnici sada postali vrlo aktivni kolumnisti kod nas i često se izražavaju u formama koje se omeđene kratkim rokovima koji njihovoj profesiji ipak nisu svojstveni. Otud se čini da postoji veliki disbalans između dela koja su pisali „za večnost“ i ovih „potrošnih“ - namenjenih medijima.

Poseban ugođaj pruža i činjenica da su ove kolumne izlazile u toku pripreme Ferićevog remek-dela - romana „Kalendar Maja“ i da mapiraju određene tematske preokupacije i topose kojima se bavi u tom značajnom ostvarenju.

Vrlo je zanimljivo kako pisac vrlo slobodno prepliće motive iz rada u nastajanju i novinsku produkciju, bez straha da će previše demistifikovati svoj rad. Isto važi i za vrlo duhovit, naizgled egzibicionistički a zapravo vrlo taktičan prikaz vlastite intime.

Ukupno uzev, „Apsurd je zarazna bolest“ daleko nadilazi ono što bi čitaoci po pravilu mogli da očekuju od zbirke novinskih kolumni, samim tim zaslužuje i širu publiku. Ipak, ova kolekcija izbrušenih minijatura, upravo kroz svoju nesputanu kreativnost i perfekcionizam stila otvara pitanje kakva je pozicija kolumnista danas.

Čini se da su novine upravo kroz gubljenje svoje osnovne informativne funkcije, svesne da ne postoji događaj o kome će čitaoci saznati prvo iz njih, počele da stavljaju veliki akcenat na kolumniste i da kroz njihov kolorit stvaraju svoje identitete. Odjednom smo se našli u situaciji da praktično samo kolumnisti mogu biti prepoznati kao odlika srpskih novina.

Time su srpske novine ušle u ćorsokak. S jedne strane, kroz afirmisanje kolumnista postale su medij koji se obraća istomišljenicima i praktično samo pothranjuje njihove stavove bez puno prostora za preispitivanje, a sa druge strane počele su da zapostavljaju svoj novinarski i istraživački rad.

Sa jačanjem stavova kao obeležja novina a slabljenjem istraživačkog novinarstva došli smo u situaciju da se policijske dojave i politička podmetanja rasprostrane kao jedini vid „ekskluzivne informacije“ po kojoj se naše redakcije razlikuju.

Isto tako „izjave eksperata“, koje nalikuju istraživanju, postale su zamena za pisanje tekstova. To se oseća po rezultatima članaka tog tipa, ako sagovornici imaju šta da kažu onda ima i tekst, ako nema, znamo šta biva, a o potencijalnim manipulacijama koje pozvani sagovornici mogu izvršiti, da i ne govorimo. 

Izbacivanjem kolumnista u prvi plan, srpske novine su počele da podsećaju na jugoslovensku fudbalsku reprezentaciju iz dana kada je u njoj igrao Siniša Mihajlović – u jednom trenutku je njegov šut iz daljine, umesto detalja koji dotuče već nadigranog protivnika i eksces, postao okosnica igre na koju se isključivo računa.

Ferićeva kolumna je zbirka vanserijskih tekstova jednog velikog talenta, kakvog ni naša savremena proza nema, pa samim tim ni mediji. Međutim, kao što je i u sportu rad mnogo važniji od talenta tako i naši mediji moraju da prestanu sa oslanjanjem na ubojita pera nekolicine rečitih ljudi i da se okrenu radu na pričama. 

Kolumna je konac koji delo krasi. Ili šlag na torti.

Sada smo lepljivi od šlaga ali kora i fila uglavnom nigde nema.

Dimitrije Vojnov

 (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)