KRUG

Roman Dejva Egersa „Krug” pretenduje da bude temeljno distopijsko delo našeg doba i da nas upozori na sve opasnosti koje vrebaju u ovom trenutku. Dok su ranije distopije mahom bile bazirane na viziji eksploatatorskih režima koji drže građane u potčinjenosti i neznanju, ovaj roman anticipira totalitarizam proistekao iz prevelike dostupnosti informacija, u kome se građani drže u jalovom sveznanju.

Izdavačka kuća Booka pripremila je vrlo kvalitetno izdanje ovog prošlogodišnjeg ostvarenja - distopijske vizije sveta kojim su zavladali "kapitalizam bez frikcija" i socijalne mreže. Naglasio sam da je reč o „prošlogodišnjem romanu“ pre svega zato što je Egersova vizija bliske budućnosti zapravo još uvek istinski futuristička, knjiga je stigla do nas u pravom trenutku kada se piščevo razmišljanje u pogledu tehnike još nije ispostavilo ni kao sasvim tačno ni kao pogrešno. 

Uprkos tome što kritičari porede ovaj roman sa Orvelom, Zamjatinom i Hakslijem, ipak je reč o delu bitno niže klase od njihovih. Međutim, to ne znači da nije vredno pažnje, naročito jer živimo u vremenu u kome roman ne nosi više onaj kulturni kapital koji je imao ranije.

Zašto je Egers ispod uzora?

Za početak, on ipak ne prodire u suštinu totalitarizma, on ga samo prepoznaje kao potencijal jednog trenutka u našem tehničko-poslovnom razvoju i samim tim je efemerniji. Njegova pretpostavka da će novi totalitarizam proisticati iz potrebe za opštom transparentnošću proisteklom iz tehničkih pomagala koja je omogućuju do sada se nije ostvarila. Naime, američka tajna služba jeste sve ljude na svetu učinila transparentnim za svoje potrebe, ali je to držala u tajnosti. S druge strane, sada su Snouden i Asanž učnili njeno delovanje transparentnim no posledica toga nije bila usvajanje tog trenda. Čak naprotiv, reakcija je bila povratak na stare vidove komunikacije, poneke zemlje su vratile pisaće mašine u svoje ambasade.

Insistiranje na transparentnosti koje je toliko prisutno kod nas u sebi i nosi izvesnu patološku dimenziju zato što je normalna potreba svakog pojedinca pa tako i kolektiva da ima tajne. Kada bi se ljudi ponašali potpuno transparentno, delovali bi kao duševni bolesnici. U tom smislu, ako imamo u vidu današnji pogled na mentalno zdravlje, žudnja za opštom transparentnošću bi vremenom zbilja mogla dovesti do patoloških odnosa u društvu, i biti jezgro nekog novog totalitarizma.

Egers smatra da bi eventualni talas opšte transparentnosti mogao proisteći iz čovekove nezajažljive potrebe za saznanjima i iskustvima, koja postaje sve jača u savremenom kapitalizmu u kome - kako to nadahnuto kaže hrvatski pisac Zoran Ferić, čovek prodaje svoj život za novac a onda potom tim novcem kupuje život nazad. Danas vidimo kako se u pojedinim formama, najpre u rijaliti emisijama i na socijalnim mrežama, slobodno vreme troši ne samo na „kupovinu života“ za sebe već i na upijanje tuđih života. I upravo na tom temelju, Egers bazira svoju ideju novog totalitarizma.

Ovde opet možemo da prepletemo Ferića i Egersa – naime u jednoj svojoj priči hrvatski velemajstor govori o radnom logoru u kome je produktivnost povećavana time što su zarobljenici bili sve više ubeđivani da žive na slobodi kako bi se na kraju ispostavilo da je čitav svet svojevrsni radni logor.

Egers smatra da je „kapitalizam bez frikcija“ koji je svojstven pre svega informatičkoj industriji zapravo svojevrsni prekomponovani radni logor. Naime, radnicima se nude savršeni uslovi za rad i razonodu na poslu, restorane društvene ishrane zamenjuju studiji kuvara sa Mišlenovim zvezdicama, firma na licu mesta ima svoje klinike za lečenje zaposlenih i postepeno se stvara preduzeće iz čije zgrade zaposleni nikada ne mora da izađe – dakle, radni logor.

Egers ne zaostaje puno za Orvelom, Hakslijem i Zamjatinom u pogledu pesimistične vizije bliske budućnosti i "scenarija" po kome sve odlazi u vražju mater ali je prilično slab kada su u pitanju likovi kroz čije se sudbine prelamaju ova distopija i pripadajuća rasprava.

Roman dosta dobro prikazuje mitska radna mesta kao što je danas Google i maštovito ih razrađuje do tačke kada "kapitalizam bez frikcija" biva doveden do paroksizma. U određenom smislu, Egersov stav je gotovo konzervativan, kao da žali za starim kapitalizmom, uz punu svest o njegovim kontradikcijama.

Pisca očigledno plaši zavodljivost "kapitalizma bez frikcija" i to ne samo u pogledu nastanka novih „radnih logora“ već misli da bi on mogao biti utočište raznih grandomana. I zbilja, Bila Gejtsa i Stiva Džobsa jesu karakterisale vrlo ambiciozne ideje koje su manje-više pokušavale da „promene svet“. U određenom smislu, roman je čak kulturrasistički jer vidi štrebersku-supkulturu kao plodno tle za razvoj totalitarističkih težnji i mesijanskih kompleksa. 

Bliska budućnost u koju je roman smešten zapravo nije toliko daleko od nas, to jest mogla bi se desiti koliko sutra jer tehnologije koje su Egersov "novum" već danas postoje u formi prototipa ali nisu još u serijskoj proizvodnji. Dakle, samo nas serijska proizvodnja deli od tog stanja.

Likovi su nažalost prilično jednolični i šablonizovani i esejistički domen romana je jači od psihološkog. U tom pogledu ono što je najubedljivije jeste prikaz potonuća glavne junakinje u zavisnost od socijalnih mreža. „Krug“ je istinitiji u domenu fakata kojima raspolaže nego u pogledu one "umetničke istine" koja bi trebalo da proističe iz dela. Pisac nam je preneo svoje strepnje ali to nije učinio kroz likove.

Zato „Krug“ ostaje svojevrsna novelizacija Negropontovog klasika „Biti digitalan“ apdejtujući ga u skladu sa novim dostignućima u domenu softvera i menadžmenta. Rečju, ovo nije sjajna knjiga ali je jedna od onih koje treba pročitati.

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)