PUN KRUG

Neko ko se zove Dimitrije ima vrlo male šanse da u životu sretne puno imenjaka. Još su manje šanse da na filmu sretne junaka koji se tako zove, premda poneki i vrlo redak Dimitrije na filmu donosi uspeh, recimo kao Dimitrije Pantić iz „Tesne kože“. Tim pre me je zaintrigirao britanski krimić „Montana“ čiji je glavni junak bivši srpski komandos Dimitrije koji je na londonskim ulicama uzeo pravdu u svoje ruke i počeo da ih čisti od narko dilera.

„Montana“ je prilično slab film čija ekipa ispred kamere daleko nadilazi talente onih iza. Srbi kao protagonisti kriminalističkih filmova odavno nisu nikakva ekskluzivna vest, od kada su se desili ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, postali smo jedna oz zastupljenijih filmskih domovina za negativce raznih profila.

Štaviše, moglo bi se reći da su Srbi već pre nekih šest godina napravili „pun ideološki krug“ kada je Niko Belić  bio glavni protagonista popularne igre „GTA 4“ i postao pozitivac baš zato što dolazi iz jedne tako opasne i ozloglašene sredine.

Kada su Srbi prešli put od negativaca do antiheroja, nastupio je period dekadencije u kome zapravo ne da nije bilo nekakvog „istorijskog“ objašnjenja za njihovu poziciju negativaca već su na jedan apsurdni način globalizovani.

Recimo, u ovogodišnjem filmu „Plaćenici 3“, sve počinje i završava se u dve različite despotije u kojima se govori srpski jezik. Prva nema ime ali u njoj je prikazan oklopni voz koji juri - dakle sigurno nije Srbija jer ovde nema takvih pruga. Druga se nalazi na Kavkazu i zove se Azmenistan (ime liči na Gazimestan). Dakle, srpski jezik je postao „lingua franka“ filmskih negativaca što je vrlo zanimljiv paradoks. Dok se kod nas stalno upozorava da srpski jezik izumire, u B-filmu on cveta i govori se čak i tamo gde ga nikada nije bilo.

Za razliku od prvih filmova sa Srbima negativcima koji su pokušavali da objasne gledaocima zašto su oni takvi i koje istorijske okolnosti stoje iza karakterizacije, danas praktično više ni nema potrebe za tim. Srpska mračna prošlost se podrazumeva, kao recimo u trećoj seriji „Šerlok“ gde Srbi u ruskim šinjelima muče glavnog junaka. Tu nema nikakvog objašnjenja ni zašto su Srbi takvi ni zašto muče jer i jedno i drugo se podrazumeva.

Poslednjih nekoliko meseci Severna Koreja šalje zvanične proteste protiv filmova koji se agresivno ili posprdno odnose prema njihovom Vođi i državi. I zbilja, Severna Koreja je kao zemlja koja nema apsolutno nikakvo bioskopsko tržište zapadnih filmova postala idealna meta za američke akcione heroje. Njih mogu da prikazuju kako požele bez ikakvog straha od finansijskih gubitaka.

Međutim, kada Severna Koreja uloži protest protiv komedije u kojoj su glavni junaci američki novinari koji žele da ubiju Kim Džong Una, teško je a ne zamisliti se nad neverovatnom lakoćom plasiranja etničkih i ideoloških stereotipa koji idu dotle da se neko šali sa ubistvom predsednika strane države. Na kraju su, po svemu sudeći, ti protesti urodili plodom i japanski koncern Soni, vlasnik kuće koja je proizvela film, zahteva određene korekcije kako se ne bi remetilo poboljšanje odnosa između Japana i Severne Koreje.

Koliko god reakcije na stvaranje stereotipa u filmovima delovalo kao luzerski gest, kada to rade Kazahstan u slučaju Borata ili Severna Koreja u mnogim drugim, svaka od njih ipak uspeva da barem malo rasvetli prilično odsustvo takta kad god se Holivud lati junaka sa tržišta koje se smatra marginalnim.

„Montana“ je međutim novi korak u pogledu prikazivanja Srba na filmu. S jedne strane, Dimitrija igra ugledni danski glumac Lars Mikelsen, brat poznatijeg Madsa, a jednu od figura iz podzemlja igra i Zlatko Burić, veteran iz serijala „Diler“. Danci i Šveđani su najdalje otišli u prikazivanju našeg podzemlja na Severu Evrope i sada očigledno, postoje već i glumci koji nose taj „brend“ i van Skandinavije. Dakle, iz prikaza specifičnog etničkog miljea, Srbi iz Skandinavije su postali punokrvne filmske ikone koje se lako izvoze i na druga tržišta.

S druge strane, Dimitrije kao Srbin sa surovom ratnom prošlošću ovde biva iskorišćen kao austajder kroz čiju se „drugost“ iskazuje kritika britanskog društva. Autori na svoj trapav način pokušavaju da kažu kako bi Britanci imali šta da nauče od tih „plemenitih divljaka“ koji ne mogu da se snađu unutar sistema ali mogu biti vrlo poučni kada sistem prestane da funkcioniše.

Doduše, Dimitrije je na početku filma morao da se jasno distancira od ratnih zločina u Bosni i da doživi katarzu, ali mu je „srpska supstanca“ ostala netaknuta što znači da su zločini zapravo bili devijacija a ne sama suština našeg bića kako sugerišu drugi autori.

Kada se maštanje o Srbima otelo kontroli i kada su počeli da izmišljaju koliko i kako smo gori nego što jesmo, bilo je pitanje vremena kada će početi da preteruju i sa herojstvom. Taj trenutak je izgleda došao.

Dimitrije Vojnov 

(Tekst objavljen u Našim novinama)