SNOVI IZ NJUJORŠKOG TAKSIJA

Love Hunter: Priče iz njujorškog taksija koji potpisuju Nemanja i Brane Bala po mnogo čemu se kvalifikuje da ga smatramo srpskim filmom ali je po svojoj samoj suštini američki. Naime, to je priča o Milanu Muminu, frontmenu Love Huntersa koji u ovom igranom filmu igra fikcionalizovanu verziju sebe, i vrlo je bitno to što je to Milan Mumin - sa svim onim konotacijama koje to nosi - dakle tema je srpska, zatim znatan deo filma je igran na srpskom jeziku i konačno veći deo ekipe čine ljudi rodom odavde. Svi ti elementi bi sami po sebi trebalo da budu dovoljni da Love Hunter čine srpskim filmom. Međutim, ovaj film je po svojoj suštini američki. 

Za početak, odluka da u njegovom centru bude Mumin, i da se sve karte odigraju na njega ne mora biti tumačena kao američka per se (recimo, Želimir Žilnik je snimio dosta takvih filmova) ali je istinska fascinacija Muminom kao ličnošću i njegovim vrlo širokim izvođačkim darom, autentično američka. Kada tome dodamo Njujork kao lokaciju, njujorškog taksistu kao mitemu američkog filma i pristup realizaciji u tradiciji njujorškog andergraunda i nezavisnog filma uopšte, to čini Love Hunter više amerićkim filmom.

Ako tome dodamo vrlo povoljne okolnosti u američkom nezavisnom filmu, i činjenicu da su ove godine izašla barem dva rokenrol filma sličnog profila (Begin Again, Frank) i da Love Hunter ima na koga da se nasloni u aktuelnoj ponudi, definitivno je reč o autorima koji prepoznaju aktuelne tokove i u njima učestvuju.

Izuzev Žilnika i vrlo ubedljivog filma Lice revolucije Vladimira Milovanovića, srpski niskobudžetni film se nije razvijao u pravcu istinski efektnog usvajanja postulata niskobudžetne estetike već se mahom svodio na besparički film. Ne smemo zaboraviti da su Amerikanci do savršenstva upravo doveli visokobudžetni i niskobudžetni film, a da su vremenom zapustili ono između. Dočim, u Srbiji osim navedenih izuzetaka nismo imali reditelje koji su usvojili načine pretvaranja oskudice u estetski izraz.

U principu, nema naročite logike da Amerikanci odu dalje u razvoju niskobudžetnog filma od nas. I čini se da Love Hunter, snimljen po postulatima nezavisnog filma, nehotice upravo objašnjava zašto je to tako. U jednoj sceni, Muminova verenica pita zašto se on ne vrati u Srbiju kada tu sve ljude zna, lako bi mogao biti Ministar kulture a on joj odgovori da u Americi ima san da snimi američki album i slobodu. I upravo ta činjenica da Mumin u Njujorku uspeva da regrutuje ljude koji će pokušati da ispune njegov san a u Srbiji može da bude Ministar kulture ali ostaje veliko pitanje ima li koga rapoloženog za neko umetničko "rađanje mečke" i ima li ikoga ko išta još sanja, objašnjava zašto je u Americi moguć niskobudžetni film a u Srbiji nije. U Srbiji su snove i bavljenje umetnošću zamenili Ministri kulture a ako neko nešto i usni to sanja sam bez vizije da bi kroz ujedinjenje iza nečijeg talenta nešto moglo da se postigne.

Rečju, teško bi se u Srbiji okupili ljudi iza ideje da snime film sa i o Muminu jer većina misli da treba da se snima filma sa i o njima. Zato ni na nivou bivše Jugoslavije, Srbija nije uspela da produkuje internacionalno uspešne projekte kao što su Laibach ili Kusturica jer se iza ova dva ujedinjavala mnogo šira scena, pisci, pozorišni reditelji, slikari, muzičari...

To duboko nepoštovanje prema talentu i autorstvu koje je zavladalo kod nas, jednim velikim delom proističe i iz loših uslova za rad. Danas je u Srbiji bitnije ko ima mogućnost da finansira projekat od toga ko raspolaže idejom. Samim tim, stvorila se atmosfera kao da se kreativcima čini usluga što se njihov rad realizuje. Tako je u pojedinim sferama i u Americi, ali su zato otvoreni neki drugi prostori u kojima je ideja na prvom mestu. U Srbiji još uvek nismo uspeli da definišemo takav prostor, barem kada je reč o filmu.

Otud je njujorška logika bila potrebna da se prepozna Mumin i jedini krupan nedostatak ovog filma je upravo to što gledaocu nije do kraja objašnjen njegov paradoks da je u Srbiji on rok zvezda ali samo kao taksista u Njujorku može da ispuni svoj san.

Love Hunter: Priče iz njujorškog taksija nije film za svakoga kao što ni Muminova muzika nije bila. Ali, za mnogo više je ljudi nego što se čini.

Ovaj film je kao i Mumin, uspešan zato što je drugačiji i zato što istrajava iako sve u početku liči na recept za neuspeh.

Dimitrije Vojnov

 (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)