NOVEMBARSKI ČOVEK

Pirs Brosnan se umirovio kao akcioni heroj kada je završio svoj mandat na mestu Džejmsa Bonda. Međutim, kada je napustio javni sektor i službu Njenog veličanstva, nije se baš snašao kao privatnik i od zvezde blokbastera postao je glumac-svaštar koji ide od romantičnih komedija do porodičnih drama, od skupih produkcija do nezavisnih projekata, od uglednih reditelja i dobitnika oskara do sumnjivih početnika.

Lijam Nison sa druge strane nikada nije bio akcioni heroj ali se odluka Lika Besona da ga angažuje za film „96 sati“ ispostavila kao pravi potez i ovaj karakterni glumac izrastao je ne samo u prvorazrednu mačo-atrakciju već je njegov primer postao zvezda vodilja drugim sredovečnim glumcima koji žele da se vrate u igru. Započeo je čitav talas gerijatrijske akcije u kojima se ocvali filmski šmekeri ponovo nameću publici, i takve pokušaje su već imali Džon Travolta, Kevin Kostner i Aron Ekart.

„Novembarski čovek“ Rodžera Donaldsona je skup polovnih delova donetih u Srbiju u pokušaju da se podmažu i od njih napravi funkcionalni akcioni kambek za Brosnana. Donaldson je iskusan novozelandski reditelj, sposoban da napravi puno sa malo sredstava, mada već u godinama. Brosnan je bivši Bond. Olga Kurilenko je bivša Bond devojka. A Srbija je lokacija koja nudi mogućnosti za urbanu akciju.

Nažalost, krajnji rezultat je manji od zbira donetih elemenata. Međutim, sve ono što je u ovom filmu sveže zapravo vezano je za Srbiju, i njenu sliku koja je toliko lažna da na neki način postaje istinita.

„Novembarski čovek“ je naime u celosti sniman u Srbiji i Crnoj Gori što ne bi bila novost da svojim većim delom nije i smešten u srpskim zemljama, sa kratkim izletima u Rusiju i Švajcarsku. 

Film je nedovoljno dobar da bi se publika istinski vezala za likove i priču tako da je nama kao „meštanima“ zanimljivo kako je Beograd geografski transformisan, kako je naizgled jedan deo grada samo korak do drugog, kako eksterijer jedne zgrade krije enterijer neke druge, i to je naša gledalačka deformacija.

Međutim, ono što nije naša gledalačka deformacija jeste sam tretman Srbije. Naime, Beograd je prikazan kao centar operacija koje CIA vodi protiv Rusije. U zgradi američke ambasade postoji „komandna soba“ iz koje se upravlja bespilotnim letelicama i mogu se locirati svi ljudi na našoj teritoriji uz pomoć mobilnih telefona i snimaka iz satelita. U Luci Beograd, CIA ima svoje kontejnere u kojima muči ljude dok ne progovore, po uzoru na tajne zatvore po Istočnoj Evropi. Na ulicama, američki agenti rade šta hoće. Njihova vožnja čini da afera „Kantrimen“ pada u senku, a arsenal oružja koji nose, i broj ljudi koje ubijaju bez ikakvih reperkusija, suspenzije ili susreta sa snagama reda je barem dvocifren.

U „običnom“ filmu, u nekom trenutku bi raspojasani američki agenti došli u kontakt sa srpskim vlastima, barem u liku dijaboličnog šefa tajne službe kao što je Jordanac Hani Paša u „Krugu laži“ Ridlija Skota ili korumpirani agent lokalne službe kao što je Kiril u „Bornovoj nadmoći“, ili bi barem upoznali fizički i mentalno zapuštenog šefa policije koga bi lako preveslali.

U „Novembarskim ljudima“ međutim ne postoje srpske vlasti ni u jednoj formi, osim što uspešno „radi šipka“, kako za striptiz u bukvalnom značenju tako i u prenesenom - Brosnan i Kirilenkova se voze tramvajem, popularnim „Špancem“, na zadatke. To odsustvo vlasti koje bi podsetilo da se neko barem mora podmititi kako bi se na miru mogao kršiti suverenitet i raditi protiv neke druge sile na nečijem tlu, verovatno spada u imidž Srbije kao „prijateljske zemlje“.

Osnovna razlika između „prijateljske“ Srbije i „neprijateljske“ Rusije u ovom filmu je dakle u tome što je naša zemlja prikazana kao „slovenska despotija bez despota“, sa dobrodošlim „viškom istorije“ i manjkom reda i mira, što olakšava kretanje ratnih zločinaca kao „topovskog mesa“ za ispucavanje akcionih heroja, i bivših, sadašnjih i budućih žrtava trgovine belim robljem kao „dama u nevolji“.

Kada se tome doda Donaldsonova dobrodošla okrenutost regionalnim glumcima gde Lazar Ristovski igra okrutnog bivšeg generala a sada ruskog ministra energetike u poseti našoj prestonici (vrlo prigodno), a Amila Terzispahić markantnu rusku plaćenicu (koja nažalost nema jedan-na-jedan obračun sa Brosnanom koji bi podsetio na borbu sa Famke Jansen u identičnoj ulozi iz njegovog prvog Bond-nastupa „Zlatno oko“) onda pojedine naivnosti iz filma počinju da se nadovezuju na našu kinematografiju – recimo scena kada „metak lutalica“ niotkuda ubije Ristovskog na crnogorskom primorju identična je smrti njegovog lika u „Vizantijskom plavom“.

„Novembarski čovek“ je fikcija i najmanji je problem u tome što Srbija u njemu ne liči na onu pravu. Mnogo je veći problem njihova pretpostavka da mi taj film ili nećemo videti, ili da na njega niko neće reagovati iz dubokog poštovanja prema činjenici što nas je posetio Pirs Brosnan koju mi iz „pasivnih filmskih krajeva“ valjda treba da pamtimo zauvek.

Zemlja koja iznajmljuje svoje najviše državne domove kao što je Skupština, gde se donose zakoni i polažu zakletve, kako bi se u njima snimao šund koji direktno unižava našeg najvećeg prijatelja među svetskim silama, doduše ni ne deluje dovoljno ozbiljno da bi zaslužila bolji tretman na ekranu.  

Kada se suočimo sa tužnom istinom da je Donaldson očigledno izgubio svoju nekadašnju veštinu i da „Četvrti čovek“ ne zaostaje znatno za „Novembarskim“, a da ga „Ustanička ulica“ po veštini realizacije i nadilazi, reklo bi se da je Srbija konačno uspela da korumpira i Holivud. Želeli su da nas prikažu kao zemlju bez reda, poslali su nam ovamo polovan materijal, ljude i ideje, ali mi smo im vratili film koji više liči na naš nego na njihov.

Dimitrije Vojnov

 
(Tekst objavljen u Našim novinama)