PONOS I SLAVA

Dve grupe ljudi slave otpor pružen jednog davnog 28. juna, žele da se venčavaju i imaju decu, da budu prihvaćeni u inače ekskluzivnim zajednicama kao što su crkve i oružane snage, da imaju svoje mesto u konzervativnim partijama, da se oslobode prokaženosti koja im je nepravedno nametnuta.

To su Srbi i homoseksualci, koji su nažalost poslednjih godina svedeni na skraćenicu kako bi se obuhvatili svi varijeteti, ali se tim nazivom malo i zaboravilo da su to ljudi koji nešto hoće - ipak ćemo ih u daljem tekstu zvati LGBTovci. 

Doduše, 28. jun nije isti – Srbi slave onaj iz 1389. godine, o čijem se zaveštanju danas nerado govori, a LGBTovci onaj iz 1969. kada su digli pobunu u gostionici Stounvol.

2014. godine, Srbi i LGBTovci ponovo imaju problem oko organizovanja Parade ponosa. Ova manifestacija je već godinama zastupljena kao generator sukoba, prilika da se u javnosti pojave aktivisti obe strane i da se probude razni ekstremizmi od kojih neki umeju da budu vrlo opasni, da se na tas stave pritisci iz inostranstva i kapaciteti unutrašnjeg otpora i da se u većini slučajeva sve završi jalovim odlaganjem.

Ova pat-pozicija međutim nije slučajna, naročito ne u Srbiji gde se u poslednje vreme rešava i ono nerešivo, ako tako mora. Čini se da je ovaj nerešen rezultat koji se ponavlja iz godine u godinu zapravo još jedan čin u huškanju dve ugrožene grupacije jedne protiv druge. Srbi, kao narod koji je u ovom trenutku doveden na rub dostojanstva u svakom pogledu, i homoseksualci koji se već godinama predstavljaju kao jedini „štićenici zapadnih sila“ koje Srbi mogu da u nečemu onemoguće.

U toj igri nema pobednika, s jedne strane država pokazuje nedopustivu slabost pred ekstremistima, a homoseksualci sa druge strane ispadaju „sebični i tvrdoglavi“ u pokušaju da održe manifestaciju koja građanima nije sasvim razumljiva. Kada tome dodamo i redovnu podršku zapadnih sila pred održavanje Parade i potonje čuđenje zašto do nje nije došlo, imamo jedan koktel koji rezultira osećajem da su Srbi uspešno rekli „Ne“ Zapadu koji ih svakog drugog dana ponižava u ostalim oblastima.

Verovatno bi čitava armija radnika javnih preduzeća dobila roze kostime i bila poterana na Paradu da je to Zapad zaista tražio, a ekstremisti bi bili neutralisani kao pretnja ili čak angažovani kao obezbeđenje ove manifestacije. Ovako neprekidni remi liči na ostavljanje poslednjeg ventila za Srbe.

Naravno, ne treba trošiti reči da Srbija nije jedina zemlja u kojoj su prava LGBT populacije zloupotrebljena kao moneta za potkusurivanje od strane zapadnih sila, kao i to da je „pobeda nad tom manjinom“ pobeda nad delom vlastitog naroda koji je sticajem okolnosti podmetnut većini za iživljavanje.

U ovom trenutku bi najsubverzivniji potez koji Srbi mogu da povuku bio omogućavanje Parade.

Zašto?

Dan posle bi LGBT manjina shvatila da želi bezbednost u zemlji u kojoj privatno obezbeđenje po snazi nadilazi vojsku a verovatno i policiju. Zatim da želi da usvaja decu u zemlji sa belom kugom gde se odavno više umire nego što se rađa. Da želi razumevanje Crkve koja je prošle godine zahvaljujući Kačavendinoj aferi zapravo bila poprište jednog od retkih otvorenih homofobnih skandala i pritisaka baziranih na otkrivanju nečije seksualne orijentacije. Da žele prihvatanje u oružanim snagama koje ne postoje. Da žele razumevanje i svoje sekcije u konzervativnim stranakam koje su daleko od parlamenta i potpuno rasturene. Rečju, da žele sve ono što imaju holandski ili američki homoseksualci a to u Srbiji nema niko. 

Pritisak da se ne održi Parada se može tumačiti kao pokušaj da jedna većina koja je u depresiji i stagnaciji, onemogući jednu manjinu koja je u usponu i emancipaciji. Kao pokušaj da neko kome je oduzeto pravo na nadu spreči nekog drugog da se za to pravo bori.

LGBT zajednica me u tom smislu dosta podseća na Srbe pre Petog oktobra kada smo puni nade, u karnevalskoj atmosferi i sa masom obećanja sa Zapada protestovali protiv Miloševića, da bi petnaest godina kasnije završili sa Zakonom o radu posle kog bi i prostitutke povukle zahtev za legalizaciju svog posla jer im je bolje sa makroom. Uspela Parada ponosa bi za LGBT zajednicu više bila kao Peti oktobar za Srbe nego kao Gazimestan.

Možda je rešenje u tome da konačno Srbi izjednače homoseksualce sa sobom. I da im onda pokažu koliko su nesrećni.

Ono što našu LGBT populaciju čeka kada postanu ravnopravni sa ostatkom Srba je napor kakav im ni najgori homofob ne bi poželeo.

Dimitrije Vojnov 

 (Tekst objavljen u Našim novinama)