ANGRY BIRDS

Svake četiri godine u Srbiji izađe jedan film koji reafirmiše umiveno lice fudbala i njegovog okrepljujućeg uticaja na društvo i jedan koji istražuje naličje. 2010. godine to su bili „Montevideo“ i „Šišanje“ a 2014. produžetak priče o reprezentaciji iz 1930. i „Varvari“. Kao što je u drugom delu „Montevidea“ reprezentacija stigla na Svetsko prvenstvo i pomrsila račune favoritima tako su i „Varvari“ film ozbiljnog međunarodnog kalibra koji može da se uporedi sa svakim festivalskim konkurentom.

Da u Srbiji fudbal još uvek funkcioniše kao igra, „Varvari“ bi govorili o hrabrom sastavu drugoligaškog kluba koji se bori za ulazak u viši rang, ali danas taj film govori o jednoj korodiranoj sredini i jedinoj funkciji koju fudbal može imati o njoj a to je povod za okupljanje lokalne raspuštene omladine, privredni i drugi kriminal i konačno regrutacija učesnika za eventualno „dešavanje naroda“. Ruku na srce, u filmu postoje i dva bitna lika iz redova igrača – jedan je razmaženi as koji samo misli o transferu a drugi je zbunjeni Afrikanac koji je podjednako otuđen od sredine kao i glavni junaci. Fudbal je u „Varvarima“ onoliko zastupljen koliko ga ima i u životu većine naših klubova – vrlo malo, ali sam film nudi jako dobru dijagnozu problema ovog sporta kod nas – on više nije igra već usputna stanica - do nekretnina za gazde, do stranih klubova za igrače, do zatvora ili vrha podzemlja za navijače.

Dok u bioskopu gledamo dijagnozu stanja u fudbalu, na televiziji pratimo nešto potpuno drugačije. Košarkaška reprezentacija Srbije konačno deluje kao ekipa koja bi zaslužila da se o njoj snimi film i da u njemu igra pod obručima igra značajnu ulogu.

Svakako da bi puno zakulisnih radnji moralo da stane u eventualni scenario – od ukidanja srpske lige i utapanja u Jadransku što je dovelo do krize velikih košarkaških sredina i trenerske struke, preko uvoza jeftinih američkih plaćenika koji su zauzeli mesto našim igračima i onemogućili kovanje asova u ognju tvrde takmičarske košarke, kriza javnog finansiranja klubova za koje se zalažem - kada bi ti klubovi gajili naše talente a ne tržišno angažovali strance, pa sve do neobjašnjivo velikog broja igrača koji su prošli kroz reprezentaciju u proteklih pet godina umesto da je formiran nukleus tima i napredovao postepeno. Konačno, tu je i demografska kriza koja se očekivano najviše oseća u sportu sa izraženim elementom fizičke predispozicije.

Ako je po definiciji funkcija „reprezentacije“ da „reprezentuje“ našu zemlju i naš Košarkaški savez, onda ova ekipa to ne radi. Ona igra mnogo bolje od onih koji su istovremeno otežali razvoj naših talenata s jedne i nemilice ga rasipali sa druge strane, bez pokušaja da razumeju i reše pitanje zašto toliki broj naših vrhunskih igrača pati od teških povreda i stagnira. Momci koji igraju u Španiji pričaju vlastitu priču a ne onu koja se zbila kod nas, i hvala im na tome.

Uprkos svim svesnim i nesvesnim pokušajima da se košarka kod nas uništi, Đorđević je okupio hrabru ekipu koja je pokazala da se ne predaje ni pred mnogo jačima od sebe i da se ne miri tako lako sa tim da smo od većito prvih postali oni koji bi redovno trebalo da budu među prvih pet.

Posle dužeg vremena imamo ekipu koja stvarno igra u skladu sa nadimkom „Orlovi“, a u situacijama kada im protivnici potkrešu krila, ponašaju se borbeno kao „Angry Birds“ i nikada se ne predaju.

Iz tog nemirenja nastale su stare pobede na SSSRom, savladani su SAD 2002. godine i Španija 2010. i poražen je pragmatični duh koji je na pozicije gde smo stvarali najveće asove uveo trećepozivce iz NBA i neke koji su je upoznali samo preko PlayStationa.

U jednoj sceni „Varvara“, afrički fudbaler i navijač u nevolji igraju fudbal na PlayStationu. Iako nema ništa dosadnije od gledanja drugih kako igraju, u toj sceni gledalac uživa jer se u ovoj minijaturi prepoznaje njihov odnos i pozicija. To se dešava i sa našim košarkašima, posle dužeg vremena se identifikujemo sa nekom ekipom u toj meri da se osećamo kao da smo svi na terenu.

Nisu naši momci pobedili samo svoje protivnike na terenu već i sve pogrešne odluke u Savezu i zato naša košarka još uvek više zaslužuje film o igračima nego o navijačima i zvaničnicima u glavnim ulogama, pa makar oni bili pitoreskni kao Čović i Vujošević.

Ovaj početak septembra će obeležiti nešto što odavno nisamo imali – film i loptanje koji nam svaki na svoj način pričaju neku važnu priču.

Dimitrije Vojnov  

(Tekst objavljen u Našim novinama)