SAJBER NAPAD

Holivudski studio Soni pretrpeo je hakerski napad pre nekoliko dana. Sa servera su im uzeti brojni dokumenti, nekoliko filmova koji su pripremani za slanje članovima Akademije radi glasanja za „oskara“ a hakerska grupa je najavila da će u predstojećim danima početi da objavljuje najzanimljivije podatke kojih se dokopala. Teško je naslutiti koliku neprijatnost može da očekuje Soni, i šta se sve nalazi u prepiskama zaposlenih koje su takođe otete u ovom hakerskom napadu.

FBI se odmah uključio u istragu a među osumnjičenima za organizaciju napada našla se i Severna Koreja. Kao jedan od dokaza da su možda oni počinioci nalaze se kineski i korejski kodovi pronađeni u programu kojim je provaljeno u Soni. Motiv je pak jasan, Soni je pripremao film „Intervju“, komediju u kojoj američka tajna služba šalje dvojicu smotanih novinara da ubiju Kim Džong Una. Severna Koreja je po svom običaju vrlo zatvorena pa ovaj slučaj ne komentariše, ipak po ponašanju njenih nezvaničnih predstavnika čini se da bećarski režim iz Pjongjanga uživa u širenju enigmatičnih glasina o svojoj umešanosti.

Sajber-napad kao tehniku reakcije na film praktikuju i kod nas. Pre nekoliko dana na socijalnim mrežama, posada zvaničnog Fejsbuk profila filma „Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa“ nahuškala je posetioce protiv Srđana Dragojevića i Starog koji su u privatnoj razmeni na socijalnim mrežama nepovoljno reagovali na ovaj film. Posle objavljivanja skrinšota mog profila, desetine poštovalaca reditelja Nikole Vukčevića sjatilo se na mom Zidu ali i na drugim mestima i krenulo je sa uvredama, pa i pretnjama. Višečasovnu internet agresiju dodatno je raspalio portal javnog servisa Crne Gore koji je tendenciozno preneo vest o nepovoljnoj reakciji srpskih autora.

Haos sa interneta je srećom vrlo brzo prepoznao podgorički dnevnik „Vijesti“ i počeo da uravnoteženo izveštava o celom slučaju, a protiv pretnji ustali su mnogi crnogorski javni radnici i novinari tako da se ovaj sajber-napad ubrzo pretvorio u autogol za ekipu filma „Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa“. Ovih dana, u kolumnama saradnika „Vijesti“ tematizuje se ovaj slučaj i kroz njega se vrlo ubedljivo tumači stanje javne reči i kulturne scene u našem - hteli to ili ne - zajedničkom kulturnom prostoru.

Ipak, zanimljivo je da su neke reakcije izostale. Recimo, srpski distributer filma Filmstar nije uputio ni zvanično izvinjenje Dragojeviću ili meni, iako smo imali nekoliko filmova baš u njihovoj distribuciji. Nisu se izvinili, nisu se ogradili od ovog internet-linča. Nisu se čak ni složili sa time da smo Dragojević i ja krivi i da nas treba propisno izvređati uz pretnje batinama. Rečju, nisu uradili apsolutno ništa oko ovog nemilog događaja.

Ako imamo u vidu da je Fejsbuk profil filma bitan alat za promociju i da je važan upravo u fazi distribucije, Filmstar bi morao da se oseća ako ne odgovornim za ono što se na njemu dešava a ono barem upućenim u te aktivnosti. Nažalost, za razliku od crnogorske javnosti čiji se, subjektivno ću reći, bolji deo pobunio, srpske kolege su prećutale. Kao uostalom i mnogo puta do sada kada su se dešavale razne prelomne stvari u našoj kinematografiji ili kulturi uopšte.

Kada je javni servis Crne Gore raspirivao atmosferu linča protiv Dragojevića i mene, osetio sam se nepoželjno u Crnoj Gori, kao profesionalac, pa i kao građanin. Međutim, kada je izostala reakcija distributerske kuće Filmstar koja je inače još koliko pre nekoliko meseci ostvarila rekordnu gledanost distribuirajući „Montevideo, vidimo se“, na kome sam bio jedan od scenarista, ozbiljno se pitam gde treba da se osetim nepoželjno.

Dok se čak i u komunističkoj Severnoj Koreji koliko-toliko očekuje nekakva korporativna odgovornost, i dok se Soni zbog svog japanskog vlasništva mesecima trudio da ublaži posledice filma „Intervju“, iako mu Severna Koreja nije tržište ali jeste kakav-takav sused države iz koje su vlasnici – u Srbiji se može naići na ćutanje čak i među onima koji su do juče zarađivali na bazi tvog rada, a verovatno bi voleli da sarađuju i ubuduće. No, zarada i saradnja na stranu, princip „zaveta ćutanja“ je previše ukorenjen u našoj kinematografiji da bi se sada nešto menjalo. Zato se valjda srpski filmski radnici ni ne čude kada one koji prekrše ovu „omertu“ sustigne zaslužena sajber-kazna.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)