Friday, December 26, 2014

NEVALJALI DEDA MRAZ




Upozorenje: Ovaj tekst nije za mlađe od sedam i starije od sedamnaest godina

Proteklih sedmica javnost diskutuje o odluci da se deci zaposlenih u javnim preduzećima više ne dele novogodišnji paketići. Jedni navode uštede kao razlog, drugi pak pominju malverzacije prilikom nabavke poklona. Očigledno deca moraju da budu dobra da bi dobila poklon, ali su i oni koji ih nabavljaju našli način kako da budu „dobri“.

Još pamtim kada sam kao dete imao po jednog Deda Mraza kod tate i mame na poslu. Radovao sam se obojici, iako je Deda Mraz kod tate donosio bolje poklone, a onaj kod mame bolje glumio. Kada sam shvatio da Deda Mraz ne postoji, što je bilo čini mi se mnogo pre nego što su moji roditelji naslutili da više ne verujem, pravio sam se da ga željno iščekujem jer mi se dopadala njihova radost u stvaranju iluzije. Druga deca umeju da reaguju i drugačije, recimo da insistiraju na tome da im roditelji priznaju kako je sve bila predstava.

Mi danas živimo u danima u kojima deca možda neće imati posetu Deda Mraza na radnom mestu svojih roditelja, zato što ovi nisu bili dobri. Međutim, u današnjoj Srbiji, deca veruju u Deda Mraza kako bi se bolje zabavila preko praznika a odraslima je ta vera apsolutno neophodna kako bi uopšte funckionisali.
Srbija je pre dve godine sa dolaskom Naprednjaka na vlast ušla u jedan „apokaliptični narativ“ u kome nas čeka krupna promena sveta u kome živimo i spasenje. Ideju spasenja vlast je temeljila na postojanju dva-tri Deda Mraza, jednog iz klimatski hladne Moskve, drugog iz emotivno hladnog Brisela i trećeg koji vozi saonice po pustinjama arapskih emirata.

Deda Mraz se tradicionalno spušta kroz dimnjak. Otud deca u novogradnji među prvima shvataju da Deda Mraz ne postoji. Ove jeseni, mi smo postali svojevrsna deca u novogradnji kada smo shvatili da cevi kroz koju se spušta ruski Deda Mraz više nema, i da se neće praviti Južni tok. Tu spoznaju podneli smo kao deca koja žele da izazovu skandal zato što su se razočarala. Krenulo je optuživanje roditelja da su nas lagali. A znamo da lepo vaspitana deca poput nas, ništa ne rade ako im roditelji u liku izabranih predstavnika u vlasti i vaspitači u formi medija to ne dopuste.

S druge strane, još duže znamo da nema ni briselskog Deda Mraza. Za njega je bilo dovoljno da primetimo da svake godine imamo manje ljudi i stvari u domu nego što dobijamo poklona. Doduše, komunikacija sa EU i bukvalno izgleda kao dopisivanje sa Deda Mrazom, sa sve njihovom procenom da li smo bili dobri. Ipak, i malom detetu je jasno da nešto nije u redu kada briselski Deda Mraz nama šalje javne i tajne spiskove želja a ne mi njemu, a ponaša se više kao da nosi čarapu na glavi, nego crvenu kapu.

Međutim, na saznanje da briselskog Deda Mraza nema reagujemo nastavkom predstave, pravimo se kao da on i dalje postoji. I nadamo se da će nam u priči pred spavanje, otvoriti neko novo Poglavlje.

Konačno, tu je i naš arapski Deda Mraz, doduše iz zemlje koja je 1999. prednjačila među zemljama koje nisu članice NATO u zahtevu da nas bombarduju, a takođe je pohitala da prizna otcepljenje dela našeg doma 2008. godine.

Uprkos geopolitičkom značaju koji naš Predsednik pridaje Tarabićima, Kinezi su se jedini pojavili sa milijardama dolara na vratima, u poslovnom odelu, ne ulazeći ni kroz dimnjak ni kroz razbijen prozor, i bez preteranih očekivanja od nas da budemo dobri, kao i bez veće predistorije zlostavljanja Srbije.
Ako imamo na umu šta su nam kroz istoriju radili Deda Mrazovi u koje i dalje ne smemo da kažemo da ne verujemo, Srbija više podseća na zlostavljano dete koje ne može da se odvoji od svog mučitelja nego na neko malo i naivno. Otud, pre nego što se donese zakon o batinama kao vaspitnoj meri protiv dece, bilo bi lepo da se donese neki zakon protiv vaspitnog batinanja Srbije.

Dok se to ne desi, jedina nada leži u deci radnika iz javnog sektora koji će nešto ranije nego ostali prestati da se raduju osobama i dobroti koji ne postoje, kada već njihovi roditelji ne smeju da razljute svoje zaštitnike i pokažu da im je sve jasno.

Dimitrije Vojnov 

  (Tekst objavljen u Našim novinama)

No comments:

Post a Comment