A VI MUČITE CRNCE?

Svetska štampa je još uvek podeljena oko toga da li Severna Koreja stoji iza hakerskog napada na filmski ogranak Sonija, premda američke federalne agencije u poslednjih nekoliko dana sve više tvrde da je Pjongjang u nekoj meri umešan. Pored filmova koji su izašli na internet i sočne prepiske između službenika Sonija u kojima se razotkrivaju njihove brljotine na poslu, odnos prema filmskim zvezdama i projektima na kojima rade, i razni drugi materijali koji podjednako mogu obradovati filmofile i trač-rubrike o poznatima, pojavio se i jedan detalj koji je zlata vredan za komunističku propagandu.

U vreme stare Jugoslavije bio je popularan vic u kome razgovaraju Amerikanac i Bosanac, mada postoje razne varijacije, i kada Amerikanac ukaže Bosancu kako ništa od svakodnevnih stvari u Jugoslaviji ne funkcioniše, u većini verzija obično kasni voz, ovaj mu odgovori argumentom – „A vi mučite crnce?“

Očigledno nismo umeli dovoljno da cenimo taj argument dok smo još uvek mogli da ga izgovorimo, pa je danas stvoren utisak da nemamo ni moralno pravo da pridikujemo Zapadu, niti su nam se poboljšale komunalne i javne službe. Vozovi su nam sporiji nego u komunizmu, pa čak i pre njega – neki kažu da se „Ubistvo u Orijent ekspresu“ Agate Kristi ne bi moglo desiti na istom mestu u današnjim uslovima jer su pruge sporije nego tada.

Međutim, Sonijevi dokumenti pokazuju da rasizam postoji u najvišim korporativnim krugovima. U jednoj „šaljivoj“ razmeni predsednica Sonija Ejmi Paskal i čuveni producent Skot Rudin licitiraju koje filmove voli Barak Obama. Počinju nabrajajući „Đangovu osvetu“, „Dvanaest godina ropstva“ i „Batlera“ čime impliciraju da je Obama u najmanju ruku opterećen rasnom politikom (iako bi trebalo da bude predsednik svih građana SAD) da bi sve poentirali navodeći populističke komedije Kevina Harta koje odlikuju niski estetski kriterijumi i neukus, čime ga bezbedno smeštaju na mesto „glupog crnca“.

Rasistički skandal je odjeknuo snažno ali nije imao onoliko teške posledice kakve su imali slični slučajevi Mela Gibsona, recimo. Očigledno je da su Ejmi Paskal i Skot Rudin suviše visoko pozicionirani da bi sami Afroamerikanci iz Holivuda smeli da se previše bune, tako da je vrlo mali broj njih burno reagovao. Uostalom, istog petka kada se skandal desio poznati komičar Kris Rok - koji gaji imidž „crnca bez dlake na jeziku“ – imao je premijeru filma koji je producirao Skot Rudin.

U oštroj reakciji prednjačila je Ejva DiVerne, rediteljka filma „Selma“ o čuvenom skupu na kome je govorio Martin Luter King. Neko bi rekao da je njena reakcija deo imidža koji želi da uskladi sa temom svog projekta, međutim neke činjenice govore u prilog toga da je iskrena. Film „Selma“ je usput otvorio i pitanje sporne uloge Holivuda u sprovođenju rasne segregacije. Jedan od ljudi prikazanih u filmu je kongresmen i borac za ljudska prava Džon Luis. Na premijeri nije mogao da sakrije oduševljenje što je prikazan u filmu i podsetio je javnost na svoja iskustva sa bioskopom. Naime, kao dete nije mogao da gleda filmove u parteru sa belcima jer je za crnce bio otvoren samo balkon. Na ekranu nije imao priliku da vidi ljude kao što je on jer su likovi bili pretežno belci. Sve to se dešavalo pre samo pedesetak godina.

Istom tom prilikom već je producentkinja „Selme“ Didi Gardner, koja je osvojila oskara za film „Dvanaest godina ropstva“, pokazala mnogo više razumevanja za Ejmi Paskal i Skota Rudina od svoje rediteljke, naglasivši da je to bila „privatna komunikacija“.

Uprkos imidžu „mlade“, dinamične države koja ne robuje tradicijama, SAD imaju politički sistem i institucije koje su se najmanje menjale u poslednjih dvesta godina. Čak se i Velika Britanija koja važi za okoštalu i konzervativnu državu, više menjala. Otud je logično da Paskal i Rudin misle da je jedino po čemu se Obama razlikuje od ostalih predsednika boja kože.

Međutim, to takođe znači da silazak Afroamerikanaca u parter bioskopa i njihov masovniji izlazak na ekrane nije ispraćen drugim društvenim procesima, i da je rasizam duboko ukorenjen. Samim tim, možda Paskal i Rudin greše kada Obamu posmatraju kao gledaoca – on je zapravo glumac u jednoj fikciji o prevazilaženju rasizma u SAD.

Možda nama vozovi kasne, ali zahvaljujući curenju Sonijevih dokumenata, barem imamo dokaz da oni zaista muče crnce.

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)