SNEG U DECEMBRU

Kosovo je među srpskim političarima odavno prepoznato kao vrhunski instrument za vladanje a čini se da već godinama i zapadne sile uživaju u rezultatima koje uspeva da proizvede ne nivou celog regiona. Dok se ranije efekat Kosova kao upravljačkog mehanizma u političkim procesima obično mogao sagledati u nekim višemesečnim tokovima, posle Vučićevog prebacivanja u „petu brzinu“ postaje vidljivo u roku od nekoliko dana.

Izjava Tomislava Nikolića da je priznavanje Kosova uslov za ulazak u Evropsku uniju, naizgled deluje kao sneg koji je iznenadio putare u decembru. Međutim, ako imamo u vidu antirusku atmosferu stvorenu u društvu posle otkazivanja „Južnog toka“, Nikolićeva izjava se može tumačiti kao aktiviranje drugog krupnog proruskog argumenta – uz energetsku stabilnost i novi strateški značaj koji bi Srbija dobila da je ta velika cev prešla preko njene teritorije, najveći doprinos Rusije jeste upravo veto u Ujedinjenim nacijama kojim sprečava kosovsku nezavisnost.

Vučićeva reakcija na ovo pitanje bila je mlaka, i glavni teret prepušten je Ivici Dačiću, odnosno evropskim zvaničnicima koji su se svojski potrudili kako bi dokazali da priznavanje Kosova nije zahtev Evropske Unije.

Vučić je vešto prepustio drugoj strani - onoj koja uslovljava – da umiri srpsku javnost, i paradoksalno on ovih dana najmanje žučno obećava da Srbija nikada neće biti primorana da prihvati otimanje svoje južne pokrajine.

Priznanje Kosova u Olimpijskom komitetu, tamo gde za razliku od fudbalske federacije postoji Velika Britanija a nema Škotske, Severne Irske i Velsa, međutim, pokazuje kako se u polju sporta, a samim tim i kulture, već vrši „normalizacija“ kosovskog otcepljenja. Naš olimpijski komitet je krajnje impotentno reagovao na ovaj događaj, i ućutkan je mlakim argumentima iz međunarodnog foruma. Ako se setimo obima drame koju smo pravili kada naše ekipe nisu mogle da učestvuju na Olimpijadi 1992. ova reakcija deluje krajnje pitomo. Kako će sada izgledati eventualni susreti naših sportista iz uže Srbije sa našim sportistima sa Kosova? Hoće li izlaziti na borilišta? Da li ćemo kosovske medalje računati kao srpske? Koja je strategija da se na ovoj globalnoj sportskoj pozornici anulira medijski uticaj olimpijskog legitimisanja kosovske zastave? Plašim se da je ovako slaba reakcija na formalno priznavanje uvod u bezidejni pristup kada se na kraju dođe u Rio 2016.  

S druge strane, u spekulacijama o programu nove kosovske vlade pominje se zahtev za isplatu ratne odštete, i takve najave deluju kao pokušaj da se osigura nepriznavanje Kosova. Onaj ko bi priznao Kosovo koje namerava da tuži Srbiju za ratnu štetu pored toga što je izdajnik morao bi biti i moron, jer tada ne bi prodao našu zemlju čak ni za evro više već bi je uvukao u potencijalnu pravnu agoniju.

Jedan od glavnih argumenata Vučićevih zapadnoevropskih „Zavetnika“ i Ivice Dačića jeste da ni EU nije jedinstvena oko priznanja Kosova. Međutim, ne treba imati iluzije, čak i oni koji ga ne priznaju žele da se to sve nekako završi. A ako imamo u vidu da se završetkom smatra dogovor Beograda i Prištine i da separatisti sa podrškom Zapada ne popuštaju, jasno je kakav kraj nam sprema EU.

Baš zato, moramo da se pomirimo sa time da u ovom trenutku nikome na svetu osim Srbiji nije u interesu da ne priznamo Kosovo. Ipak, činjenica da mi o tome još uvek odlučujemo, stvara utisak da je situacija sa Kosovom kao partija bilijara koja se igra na stolu za snuker. Istorija nas uči da od Zapada niko nije imao koristi sem Zapada samog, zašto bi kosovski separatisti bili prvi?

Ukoliko ubrzo ne smognemo snage da sami odbijemo svaki pritisak da priznamo Kosovo, ostaje nam da se pouzdamo u Zapad. Kosovo je zahvaljujući njima pretvoreno u vrlo komplikovanu pravno-diplomatsku zagonetku, i na kraju se može ispostaviti da nas oni koji najviše traže priznanje zapravo i najviše sprečavaju da ga priznamo.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)