STARI - TOP 10 - 2014

iznad crte >

SNOWPIERCER, Bong Joon Ho

Novi Bongov film je sve ono što smo prepoznavali u dobrim žanrovskim filmovima čak i kada toga u njima nije bilo. Ipak, bili smo mladi i želeli smo da im obezbedimo mesto uz rame sa klasicima koji su prepoznati kao umetnička dela. Bong je snimio film koji jeste sve to, ne moramo više ništa da objašnjavamo.

top 10 je bio vreo >

1. FURY, David Ayer

Kada se kaže da je film FURY Davida Ayera pokidao, onda se to mora razumeti i u bukvalnom i u prenesenom značenju. U prenesenom značenju, to označava zanimljiv iskorak u odnosu na estetiku ratnog filma, naročito kad je reč o Drugom svetskom ratu. U bukvalnom smislu zato što je FURY takav udar na čula u najboljem smislu da se može smatrati odličnim primerom heavy metal filmmakinga sa kojim Ayer koketira od svojih najranijih filmova. Ipak, FURY je njegov "diplomski" film. Kao što se navodno u Kekinu grupu ulazilo maturom u formi ubistva, tako je i Ayer sa ovim filmom ušao u prvu ligu reditelja, iako je puno nagoveštavao.

FURY kida na svim nivoima, od likova koji su u tvrdom mačo fazonu, neki od početka a neki pri kraju filma, preko prikaza rata koji je svirep, sadistički čak i kad se sagledava iz vizure ratnika, u kome pohod ima varvarske dimenzije čak i kada je oslobodilački. U određenom smislu, FURY se može posmatrati kao primena estetike filmova o vijetnamskom ratu na filmove o Drugom svetskom, i to je crossover koji je u raznim varijantama već rađen, mada je vrhunska postmoderna tog tipa postignuta kod Dragojevića u LEPIM SELIMA koji je na temu rata u Bosni ukrstio tradicije jugoslovenskog partizanskog filma i američkog o Vijetnamu. Međutim, ono što se pored vijetnamskog sindroma može prepoznati jeste odjek istočnoevropskog ratnog filma o izgubljenosti likova u ratu, dostizanju civilizacijske nulte tačke, naslovima kakve su snimali Elem Klimov ali i Saša Petrović i Žika Pavlović. Ne čudi da je direktor fotografije na ovom filmu bio Rus koji je svoje fotografske početke i imao u Rusiji.

2. EDGE OF TOMORROW, Doug Liman

Drugi ovogodišnji naslov koji redefiniše ratni film. Liman je u Sakurazakinom romanu pronašao ratnu priču našeg vremena, gde se moral junaka iz AMERICANIZATION OF EMILY i vojna taktika SAVING PRIVATE RYANa suočavaju sa asimetričnim strategijama protivnika sa druge planete. Filmovi o Drugom svetskom ratu su poznati po crno-belom odnosu između pozitivaca i negativaca. Ovde ta forma dobija novog negativca kog junak ne može da pobedi filmski i zato ga pobeđuje gejmerski, metodom pokušaja i pogreške.
 
3. DAWN OF THE PLANET OF THE APES, Matt Reeves

Najbolje režiran filmau 2014. godini. Reeves je snimio priču koja prikazuje početak rata između mutiranih majmuna i razorene ljudske zajednice, a sve to radi kao suptilnu vestern melodramu u kojoj nema jednostavnih odgovora, nema hvalisanja izvrsnim specijalnim efeketima. Rezultat je film u kome je rat zajednički zločinački poduhvat dve rase, sa diskretnim desnim tonovima, i priča o likovima koja na kraju stvori utisak kao da smo ceo život gledali karakterne studije sa animiranim majmunima u glavnoj ulozi, a nismo. Reeves je stavljanje specijalnih efekata u funkciju priče doveo na novi nivo. Ali i sve ostalo.

4. FRANK, Lenny Abrahamson

FRANK je višeslojan film. S jedne strane, to je dinamična komedija o razuzdanom rokenrol bendu, sa druge meditacija o kreativnosti a u samom jezgru je zapravo pitanje odnosa duševne bolesti i kreativnosti. Domhnall Gleeson sa ovim filmom izrasta u Hugh Granta nove generacije koji je od starog pre svega naučio to da se ne treba vezivati za jedan žanr već valja pokušavati u raznim miljeima. Sasvim je moguće da FRANK može biti manje zanimljiv onima koji ove teme ne smatraju relevantnim. Ali, čak i njima teško da neće funkcionisati kao solidno režirana, odlično glumljena, blago ekscentrična filmska priča.

5. LUCY, Luc Besson

Kounen bi snimio ovako nešto posle DOBERMANNa i BLUEBERRYja da se i dalje bavio ovom vrstom filma. Međutim, i Miike i ostala fassbinderovska tradicija su bitni jer je u ovom filmu očigledno da Bessona samo poneka scena istinski zanima a da neke koje je već savladao i pokazao da ume da radi, vrlo lako preskače, ostavlja u elipsi ili transformiše do neprepoznatljivosti. Oduševljava me činjenica da je ovaj anti-superherojski i u suštini anti-akcioni film koji kreće i superherojskim i akcionim putem da bih ih onda napustio i skrenuo u šamanizam i mistifikaciju, uspeo da zaradi preko sto miliona dolara u Americi. Luc Besson, što je pokazao i sa FIFTH ELEMENTom, i dalje je jedan od najboljih reditelja za tretiranje stripovske stilizacije i šteta je što on verovatno nema volje da se bavi tim ekranizacijama jer mislim da bi mnogi imali šta da nauče od njega.

LUCY je akcioni minjon u kome sam uživao. Razumem one koji su bili zgroženi.
6. THE LEGO MOVIE, Phil Lord & Christopher Miller

Lego kockice su već decenijama inspiracija pretežno amaterskih radova u raznim žanrovima i u formi stop-motiona, dakle ovo im nije prvi put da se pojavljuju na filmu. Ali su isto tako i kompjuterske igre imale puno ekranizacija ali su tek u WRECK IT RALPHu dobile svoju krajnju filmsku sliku. Naime, Lord i Miller se za razliku od ostalih ekranizacija igračaka ne bave osmišljavanjem narativa za nemaštovitu decu niti narativima koji treba da posluže kao atraktivna predistorija-mamipara za kupovinu neke igračke, već ulazi u samu suštinu igračkog ugođaja. Dakle, Lord i Miller su snimili film koji je narativ o igranju, i narativ o tome kako se treba igrati a ne konkretno uputstvo koje će promovisati ovu ili onu liniju igračaka.

7. BIG HERO SIX, Don Hall & Chris Williams

Jedna od tri najbolje ekranizacije Marvela u istoriji filma, uz BLADE i X-MEN: FIRST CLASS. BIG HERO 6 je mnogo uspešnija rekonstrukcija superherojskog mita od INCREDIBLESa, mada je Disney u tom pogledu već imao odlične domete, recimo sa igranim filmom SKY HIGH. Za početak BIG HERO 6 ne polazi od agresivne postavke da superheroje treba dekonstruisati i parodirati pa ih onda ponovo sklopiti kroz preveliko oslanjanje upravo na njihove najokoštalije klišee. BIG HERO 6 ne dekonstruiše superheroje u polazištu, ali na kraju, mnogo maštovitije i svežije formuliše svoju putanju koja vrhuni nastankom superheroja koji pritom ima i klasični superherojski etos (ne ubija, ne sveti se, radi za dobrobit zajednice).

Kao što se za mnoge animirane filmove koji se obraćaju u drugom sloju starjoj publici kaže da su zapravo namenjeni odraslima, za BIG HERO 6 se može reći sve sem toga. Pre svega zato što ovaj film funkcioniše kako za decu tako i za ljubitelje superherojskog akcionog filma, ali je potpuno lišen ciničnih opaski, iskoraka kojima se pridobija pažnja roditelja koji su došli kao pratnja i sl. Međutim, mislim da je mnogo veće priznanje to što je BIG HERO 6 animirani film koji je zamišljen kao pokušaj da se dečja publike regrutuje za ovaj žanr i da se ne oseća izostavljeno a na kraju se nametnuo kao jedan od boljih predstavnika unutar celog žanra.

8. HORRIBLE BOSSES 2, Sean Anders

Kapitalizam i korporativna kultura prepuni su inspirativnih detalja i HORRIBLE BOSSES 2 se bavi obrtanjem premise. Naime, u ovom filmu junaci iz prvog dela postaju sami sebi gazde ali se onda suočavaju sa finansijerima i velikim korporacijama shvativši da ako je neko sam sebi gazda ne znači da postoji još neka struktura iznad.

Koliko je prvi deo zapravo govorio istinu o gnevu podređenih prema šefovima, drugi deo skenira opštu privrednu situaciju, u SAD a samim tim i na globalnom nivou. Ključna teza filma je zapravo vrlo sofisticirana i potvrđuje jednu od savremenih ekonomskih teorija da sada bogatstvo zapravo najbolje proizvodi zaradu i da se mnogo više isplati biti bogat nego raditi.
.

9. COLD IN JULY, Jim Mickle

Film kojim treba okupirati bioskop "20. oktobar".

10.UNDER THE SKIN, Jonathan Glazer

Ovaj film je otprilike ono što sam očekivao od Von Trierovog NYMPHOMANIAC diptiha. Naravno, kao i svi reditelji koji žele da snime nešto "različito", novo redefinišuće i sl. na kraju završe baveći se muzejskom avangardom, pa u tom pogledu ni meni vrlo dragi Glazer nije izuzetak. Ipak, to ne znači da nije snimio snažan, zanimljiv, intrigantan, beskompromisan film, u kome je Scarlett Johansson uspela da malo predahne od svojih epizoda u "zvezdama Marvela".


ispod crte>

THE HOMESMAN, Tommy Lee Jones


Jones pronalazi sponu između Clinta Eastwoda i Braće Coen u ovoj ekranizaciji romana Glendona Swatrhouta. Od Eastwooda preuzima Hilary Swank i iskreni fatalizam UNFORGIVENa dok od Coenovih uzima indie živahnost TRUE GRITa. Eastwood nije uspeo da probudi tu silovitost kod Hilary Swank kad je snimao MILLION DOLLAR BABY ali zanimljivo je da Jones u THE HOMESMANu iz ove glumice izvlači ulogu koja deluje kao produžetak male junakinje iz TRUE GRIT. Povrh svega, Hailee Steinfeld iz TRUE GIRT igra i u THE HOMESMANu, i jako bih se iznenadio ako bi se ispostavilo da je nije zvao kako bi napravio tu kopču.

THE SHOOTIST Dona Siegela po Swarthoutovom romanu je bio bookend film za karijeru Johna Waynea i THE HOMESMAN je u određenom smislu zaključenje junakinje iz TRUE GRITa, iako nije reć o delima istog pisca.

A MILLION WAYS TO DIE IN THE WEST, Seth MacFarlane

Uprkos nespornoj dozi MacFarlaneovog "iživljavanja" i dokazivanja moći, ovaj film ipak funkcioniše. MacFarlane nije veliki glumac kada je prisutan na ekranu, ali donosi određenu srdačnost, okružio se izuzetnom podelom, pre svega sa izvanrednom Charlize Theron koja je nesumnjivo raspoložena za nadigravanje, i rezultat je vrlo simpatična, vulgarna, banalna i zabavna vestern komedija. U svakom slučaju, više sam uživao u načinu na koji je MacFarlane preispitao Divlji Zapad nego kada sam na tu temu gledao Tarantina.

GUARDIANS OF THE GALAXY, James Gunn

Ovaj film je po mnogo čemu vesnik sumraka civilizacije, prevashodno kao dokaz da se savremenoj mladoj publici serviraju podgrejani ostaci pop-filma od pre tri decenije i prodaju kao nešto novo. Ako tome dodamo da ni pre tri decenije ti "originali" nisu bili potpuno sveži već su proizilazili iz još drevnijih petparačkih formi, suočeni smo sa sunovratom krativnosti. Pa opet, lagao bih ako bih rekao da nisam uživao u Gunnovom filmu uprkos ovim civilizacijskim strepnjama, primedbama na slabog negativca i pojedina dupliranja likova. Gunn ima smisao za humor i rediteljski nerv, a to su stvari koje mogu preživeti svaki pa i civilizacijski slom i nikada je izlaze iz mode.

SABOTAGE, David Ayer

SABOTAGE film koji izuzetno dobro funkcioniše uprkos brojnim fundamentalnim problemima što ga automatski ubraja uz rame sa nekim od Arniejevih klasika koji na mnogim nivoima nisu bili dobri filmovi ali zapravo jesu bili vrlo prijatni. Ono što ga međutim, izdvaja od tih filmova koji nisu akademski gledano ispravni ali jesu dobri, upravo je to što on u mnogim aspektima ne samo da nije dobar u akademskom pogledu već nije ispravan ni kao Arniejev vehicle.

Ayer i Skip Woods uspevaju da stvore svet hard-R pandura, meksičkih kartela, ubica-psihopata, nikaragvanskih odreda smrti i svega onoga što volimo da gledamo, i to u spoju sa vrlo vibrantnom rediteljskom egzekucijom čini da se SABOTAGE podnese upravo kao jedan hard-R doživljaj, a da se filmski kvaliteti bace na drugo mesto.

Ayer je kao reditelj okupio odličnu glumačku ekipu, ali je uspeo i da iz Arnieja izvuče nešto od one dezorijentisanosti matorog Johna Waynea iz pokušaja da uhvati Eastwoodov talas u filmovima kao što je McQ. Arnie u retkim prilikama funkcioniše kada ga reditelj liši smisla za humor. SABOTAGE je jedna od tih prilika.

TRAVELATOR, Dušan Milić

Od prve scene koja deluje kao machinima a zapravo je shooter napravljen za potrebe filma u kojoj glavni junak roka NATO zavojevače u Đakovici, Milić najavljuje da ćemo gledati film kakav u Srbiji nije viđen. I to obećanje ispunjava do kraja. JAGUAROV SKOK Ace Đorđevića je ovog puta kanalisan kroz globtroterske trilere Olivier Assayasa i visoku estetizaciju Nicolasa Windinga Refna, rezultirajući arty krimićem u kome na kraju žanr postaje poezija.