NOVAC NIKADA NE SPAVA

Poslednjih dana kultura dobija puno pažnje u medijima kroz dve agresivne kampanje – jedna govori o masovnom interesovanju građana za posetu Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a druga o sumama koje su uložene u projekte Radoša Bajića.

Odjednom su cifre počele da se koriste kako bi se pojednostavili kulturni fenomeni i nažalost čini mi se da su dinarske sume ovog puta poremetile konstatovanje pravih problema.

S jedne strane, apsurdno pojeftinjenje karata za Jugoslovensko dramsko pozorište naizgled dokazuje kako publike ima ali ona ne može da priušti karte. Uprkos tome što je ova konstatacija u velikom broju slučajeva tačna, u njoj se ne krije suština problema. Naime, problem je u tome što nedovoljan broj ljudi želi da plati punu cenu karte. A puna cena karte se kad-tad mora vratiti i ona uostalom nema samo materijalnu svrhu za održanje pozorišta već ima i simboličku ulogu – karta za vrhunsku predstavu naprosto ne sme biti bagatelna, ako umetnici na sceni ulažu sebe, onda publika mora da im uzvrati, ako ništa time što će plativši određenu cenu svoje raspoloženje učiniti „posebnim“ i perceptivnije pratiti doživljaje na sceni. Otud ideja da se nude bagatelne cene za predstave više ima smisla za dečja pozorišta nego za kuće koje gaje sofisticirani repertoar.

Drugi vid pojednostavljenog finansijskog pogleda na kulturu jeste priča o novcu koji su uložili RTS i Grad Kragujevac u razne projekte Radoša Bajića. Kada malo razgrnemo senzacionalizam samih suma, iza svega se zapravo krije redovna tarifa RTSa za igrani program. Ako imamo u vidu minutažu programa koji je Bajić de fakto isporučio Javnom servisu, oni su zapravo sami odredili da je ovo cifra koju mu treba platiti. Zašto su RTSove tarife ovakve, zašto se jedna epizoda prodata Javnom servisu skuplje naplaćuje nego kada se emituje na nekoj drugoj televiziji, to su sve zanimljiva pitanja a odgovori se kriju u vremenu pre Bajićeve saradnje sa RTSom. Isto važi i za Grad Kragujevac, sume uložene u Bajićeve projekte deluju šokantno ali su one odobrene kroz rad tamošnje lokalne vlasti, izglasane na Skupštini, i ukoliko je ovo na bilo koji način pogrešno, on nije kriv za to.

Napad na Bajića je naročito nekorektan jer u celu priču sada uvodi i određene predrasude prema kvalitetu njegovog rada, recimo u izjavi sindikalnog predstavnika RTSa. Uprkos tome što sam i lično bio vrlo kritičan prema njegovim ostvarenjima, smatram da je sada licemerno izvlačiti tu estetsku kartu, naročito jer su urednici, dakle zaposleni na RTSu odobrili te projekte, a samo je poneki (poput Roberta Nemečeka) izrazio negodovanje dok je to zaista bilo aktuelno. Kakav je to sindikat koji se uključuje u režimske obračune a ćuti onda kada treba da se reaguje?

Plašim se da fetišizacija jedne sumnjive populističke akcije i napad na Radoša Bajića, mogu da završe samo reafirmacijom pretpostavke da „fin narod nema para“ i da je korupcija u našoj kulturi personalna a ne sistemska. Međutim, ključ problema moramo tražiti u odnosu građana prema vrhunskoj umetnosti u slučaju JDPa odnosno u sistemskim propustima u slučaju RTSa.

A koliko su sistemski propusti duboki najbolje ilustruje odnos prema drugim umetničkim formama u našoj kulturi. Naime, dok se javnost ponajviše preganja oko pozorišta i kinematografije odnosno televizije, za to vreme često nailazimo na stupdine izjave poput „književnost je jeftina forma“. I zbilja kod nas se u književnosti kao trošak samo priznaje štampa, a pisanje i uređivanje se vidi kao manje-više besplatna delatnost. Kada su poslednji put dodeljene stipendije za pisce i koliko su one iznosile? A o drugim umetnicima da ne govorimo. Da li je uspostavljeno „stabilno tržište“ za savremenu umetnost, muzeji i galerije koje su zaduženi za otkup tih dela? Šta se dešava sa umetničkom muzikom?

Na ta pitanja nema odgovora, zato što se mediji zadovolje fotografijama redova ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta ili naslovnim stranama sa Radošem Bajićem. Međutim, čak ni u tome nema iskrenog interesovanja za kulturu jer priča o JDPu je deo PRa jedne banke a Bajić je samo deo političkog obračuna sa Verkom Stevanovićem. Dakle, ni površno bavljenje kulturom ne proističe iz njenih istinskih problema.

Dimitrije Vojnov

 

(Tekst objavljen u Našim novinama)