VAŽNO JE ZVATI SE A.

Jedino što se može porediti sa radošću srpskih „desničara“ zbog pobede Aleksisa Ciprasa jeste skepsa srpskih „levičara“. Simpatizeri grčke Komunističke partije koja je odbila udruživanje u Sirizu odmah su plasirali pošalicu da je za razliku od Srbije, „Grčka dovela Vulina za premijera a Vučića za koalicionog partnera“, aludirajući na desni program Panosa Kamenosa, lidera koji Ciprasu obezbeđuje parlamentarnu većinu ali i širinu ideološkog spektra u novoj vladi. I zbilja, Kamenosovo učešće može biti detalj koji će ovom procesu dati dimenziju „nacionalnog spasa“. 

Levičari su skeptični prema Ciprasovim pravim namerama. Smatraju da je dosta ublažio svoj program u odnosu na ono što je Siriza predstavljala ranije, i strahuju da bi poraz njegovih reformi mogao dovesti do rasta ekstremne desnice kojoj bi se mogli preliti glasovi nezadovoljnih građana. Greše.

Upravo je nezadovoljstvo građana Grčke glavno ohrabrenje koje pokazuju ovi izbori i njihov rezultat je zapravo važniji od onoga što bi na kraju mogao postići Cipras. Naime, građani su pokazali da žele da raskinu status kvo klackalicu između Nove demokratije i PASOKa koji su svaki na svoj način videli EU kao krajnji ideološki horizont i da ponude glasove Sirizi koju su briselski zvaničnici i internacionalni ekonomski moćnici koristili kao strašilo i godinama svrstavali uz najopasnije i najopskurnije evropske pokrete. Ovaj gest je sam po sebi vredan, pa makarpropala sva obećanja.

Ciprasova pobeda na izborima nije rešenje grčkih problema ali jeste veliki podstrek za države u kojima je evroskepsa sve jača a ekonomska kriza praćena merama štednje sve oštrija. Španija već oseća rast levih pokreta u anketama, dok italijanska levica ima slabe šanse zbog svoje kompromitovanosti.

Srbija je takođe u krizi i nezavisno od bliskosti sa Grčkom, premijer Aleksandar Vučić je osetio potrebu da odreaguje na Ciprasovu pobedu. Poželeo mu je sreću ali je izrazio sumnju u njegov program baziran na povećanju potrošnje, iznevši neke kulturalne stavove o razlikama u radnoj etici Severa i Juga.

Ipak, Cipras i Vučić dele mnogo toga zajedničkog pored lepog grčkog imena i prijateljstva sa Vulinom. Naime, obojica su došli na vlast u fazi duboke krize, ekonomskih pritisaka koji su ugrožavali suverenitet države i na bazi glasova kojima je narod rekao NE „briselskim favoritima“ i zaokružio političare koji su donedavno korišćeni za plašenje kolebljivaca. Isto tako, obojica su optuženi za umekšavanje svojih stavova, koje je kod Vučića otišlo nekoliko koraka dalje. Ipak, od početka su se opredelili za potpuno suprotna rešenja – Cipras za raskid sa MMFom i pritiscima EU a Vučić za sticanje naklonosti tih činilaca.

Pored krize, ono što Srbi i Grci dele jeste subjektivni osećaj „posebnosti“. Grci još uvek sebe vide kao kolevku zapadne civiizacije i usamljene Helene okružene varvarima. Srbi sebe vide kao branik Evrope, spoj Istoka i Zapada, stratešku tačku itd. Ti osećaji „posebnosti“ mogu dovesti do ideoloških ekstrema. Zato su srpska i grčka levica tako levo a desnice tako desno. Isto tako i jedni i drugi su spremni na radikalne odluke na izborima.

Koliko god to apsurdno zvučalo iz današnje perspektive, izbor SNSa 2012. godine jeste bio iskorak u ravni glasanja za Sirizu. A izgleda da se Srbi ponovo zagrevaju za tako nešto. Naravno, sasvim je sigurno da će stvaranje nekakve infrastrukture analogne Sirizi biti sasečeno u korenu jer mi više nemamo ni naš PASOK ni našu Novu Demokratiju (čak ni Mihajlovićevu) niti imamo sindikate i druge vidove radničke organizacije ali raspoloženje neće lako splasnuti. Otud, jako je važno i dalje pratiti događaje u Grčkoj. I govoriti o njima.

Svaki put kada govorimo o Sirizi, mi zapravo govorimo o Srbiji i onome što bi moglo da se zakotrlja ako se nastavi sa smanjivanjem penzija, otpuštanjem ljudi i nekontrolisanom privatizacijom. I siguran sam da vlast to oseća jer ipak – svi smo mi pomalo socijalisti a oni koji baš insistiraju da nisu su u najmanju ruku „nezavisne socijaldemokrate“.

Vidimo se u Španiji!                         

Dimitrije Vojnov 

(Tekst objavljen u Našim novinama)