MOĆ MALOG ČOVEKA

U možda najzanačajnijem filmu američkog reditelja Frenka Tešlina Žudnja za muškarcem glavni junak Rok Hanter stremi velikom uspehu u svetu marketinga i spreman je da plati ogromnu cenu za to. Kada konačno uspe, shvata da želi da bude „običan mali čovek“ jer tek kada je došao na „vrh“ shvatio je da su upravo ti ljudi oni kojima se ponajviše bave moćni i uspešni. Marketinški gurui provode ceo život pokušavajući da dokuče kako „običan mali čovek misli“, političari se bore za njihove glasove, sportisti igraju za njih a ne za stručnjake, filmovi se snimaju za tu publiku a ne vrhunske estete itd. 

Isto važi i za politiku. Koliko god se političari ponašali kao deo ekskluzivnog kluba povlašćenih i informisanih koji na većinu primedbi „običnog sveta“ odgovaraju time da „narod“ ne zna kako izgledaju njihovi pregovori, da nisu upoznati sa stanjem itd. ipak na kraju izlaze na izbore gde isti ti „nekompetentni građani“ moraju da se izjasne o njima. Otud, građani pored rezultata politike ljudi na vlasti često moraju da konzumiraju i njene poluproizvode, izveštaje o započetim projektima, pokrenutim pregovorima, prenose skupštinskih zasedanja koja objektivno može da dešifruje samo neko sa vrhunskom koncentracijom.

Politički proces se kod nas dakle naizmenično mistifikuje i demistifikuje, opozicija ga povremeno prikazuje kao vrlo jednostavnu stvar a vlast često kao krajnje složenu. No, vremenom su se građani toliko upleli u praćenje politike da se granica između aktivnih političara i pasivnih posmatrača gotovo izbrisala.

Jedan od najboljih primera za to jeste nameštenje Jelene Trivan na mesto direktora Službenog glasnika. Ova kuća je već skoro deceniju poprište raznih sporova, a bogate sinekure i veliki honorari za umetnike i naučnike bliske vlasti, učinili su da ona postane prioritetna tema srpskih elita.

Bizarnost odluke da Jelena Trivan postane direktor Službenog glasnika nije samo u tome što je ona bila zaštitno lice Demokratske stranke u poslednjoj fazi njene vladavine i jedan od glavnih medijskih jastrebova koji je pretio da poraz te stranke znači rat i katastrofu, i to što je narod na nekoliko izbora pokazao da se jedino slaže oko toga da ne želi da se ti ljudi ponovo vrate na vlast. Još je provokativnije to što njeno nameštenje automatski znači da nije bilo potrebe za tolerisanjem raznih opskurnih SNSovih kadrova čije smo nameštenje razumeli kao nužno zlo proisteklo iz krize kadrova.

Podrazumeva se da sada već svi znamo kako je departizacija kao lek protiv ćelavosti, tema o kojoj se stalno priča ali pravih rezultata nema. Uostalom licemerno je da posle decenija partokratije sada iskreno očekujemo da neka stranka tek tako raskine sa tim. Ipak, ovo postavljenje je mutirana partokratija – na poziciju dolazi stranački kadar, ali iz stranke koja je oterana sa vlasti i kriminalizovana.

Kako objasniti ova dva autogola proistekla iz samo jednog nameštenja?

Možda kao „osvetu opozicionara“ koji su sada na vlasti i više vole da pokažu kolika je „cena“ dojučerašnjih režimskih vedeta, i draže im je da ih ponize asimilacijom u vlastite redove nego da promovišu svoje ljude. To je naročito prisutno u svetu kulture u kojoj su mnogi DSovi kadrovi u međuvremenu postali „eksperti“ i zadržali pozicije za koje SNSova koalicija nema rešenja.

A možda kao probijanje „malog čoveka“ u svest političara? Kao da je „mali čovek“ koji je godinama gledao DSovce kako sve uzimaju sebi, postavljaju samo svoje ljude i ljutio se na „Tadića što ih postavlja“. A onda je taj „mali čovek“ postao „Tadić“ i šta je uradio – postavio iste te ljude.

Ali sada je srećan jer ih je on postavio.

Dimitrije Vojnov 

 (Tekst objavljen u Našim novinama)