BLER ZA PONETI

Vest da sarađuje sa Vučićem je do sada nešto najbolje što sam čuo o Toniju Bleru.

Ovaj nekada dinamični političar od kog se puno očekivalo pretvorio se u karikaturu još dok je bio na vlasti, a sada to ni ne krije i radi kao plaćenik za razne režime i entitete, često krajnje sumnjive reputacije. Samo ime „Toni Bler“ prevazišlo je ovu ličnost i postalo je simbol izdaje ideala, služenja američkoj politici u njenom najopskurnijem periodu koga se čak i tamošnji „jastrebovi“ stide.

Međutim, uprkos tome što je jako teško prevazići inicijalno gađenje nad time da je Toni Bler postao savetnik Srbije, i to u njenom pokušaju da se izvuče iz nevolja u koje ju je on doveo, ne samo kao neko ko je bio na vlasti dok je bila pod raznim zidovima sankcija već i kao glavni arhitekta agresije 1999. koja ne samo da je ekonomski razorila državu već je i proizvela i naš najveći diplomatski problem – jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, ovaj slučaj ima neke zanimljive implikacije.

Prva je svakako stanje u koje je dovedena Srbija, i u tom procesu je Bler imao dvostruku ulogu – prvo je učestvovao u politici urušavanja Jugoslavije, potom nam je ostavio u amanet kosovsku secesiju kao garanciju da se nikada nećemo dostojanstveno uključiti u EU. Da li je dovođenje Blera za savetnika kao zapošljavanje ozloglašenog hakera u kompjuterskoj firmi – ako je on znao kako da je ugrozi, znaće da spreči one koji bi to pokušali u budućnosti? Ili je pak ova zamršena situacija toliko složena da samo on ima ključ kako da je okonča?

Druga je još zanimljivija. Naime, Bler je prokaženi britanski političar čije veze sa britanskim državnim aparatom ali i međunarodnim institucijama nisu sasvim presahle. Dakle, ako više i nema ugled, i dalje ima kontakte na određenim nivoima. Postavlja se pitanje da li je srpska situacija zaista do te mere marginalna u svetskim okvirima da se može rešavati intervencijama funkcionera koji se ne stide da komuniciraju sa Blerom, a to su oni koji nemaju nameru da izlaze na izbore, ili još nisu uveli izbore u svojim zemljama? Ako jeste, onda je ovaj potez znak otrežnjenja, to što su stranci na našim naslovnim stranama, ne znači da smo mi na njihovim.

Konačno, treća implikacija u sebi ima i malo poetske pravde. Kao što su Naprednjaci dočekali da oni imenuju DSove kadrove na funkcije, sasvim je moguće da „zapošljavanje Blera“ od Vučićeve ruke nosi element fetišizma. Ministar informisanja i britanski premijer iz vremena bombardovanja, sada su zamenili uloge i Bler mora da zastupa „srpsku stranu priče“ a Vučić mu svakako ne olakšava posao.

Tekst u Gardijanu koji iznosi detalje Vučićevog angažovanja Blera, napisan u saradnji sa BIRNom, a finansiran austrijskim novcem, ipak predstavlja istinsko ohrabrenje. Naime, u ovom tekstu BIRNovci poznati po tome da ih finansiraju zapadne sile iznose suptilno zgražavanje nad time da Vučić sarađuje sa Blerom koji je bombardovao Srbiju. Naravno, ovo pozivanje na agresiju kada dolazi od BIRNa mora biti cinično, ali svejedno potvrđuje da napad NATOa na Jugoslaviju nije izgubio ništa na svojoj potenciji kao svojevrsni moralni kompas.

Bler je naneo mnogo zla Srbiji ali jedina trajna stvar koju je postigao jeste da nas i dalje ujedinjuje kad god se setimo NATO agresije. Na kraju je pokazao da i on ima svoju cenu koja očigledno dovoljno nevelika da i mi u sred krize i smanjivanja penzija možemo da je priuštimo. Problem je samo u tome što se ovi događaji ne vide na isti način gledano spolja. Dok mi iznutra perverzno uživamo, spolja izgledamo kao banana republika koja skupo plaća ocvalog aristokratu da je malo provede kroz skupe prestonice.

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)