Želeo bih da sumiram jučerašnje neprijatnosti izazvane mojim statusom, i nema boljeg načina za to od izvinjenja i pojašnjenja koje
sam ostavio na Facebook Wallu samog filma, među komentarima na screenshot mog
statusa, dakle na mestu gde je ceo haos počeo >
Ne
znam da li ima potrebe da se uopšte izvinjavam što sam na svom FB
profilu - koji nije javno glasilo - objavio jednu svoju krajnje pitomu
opservaciju o filmu Nikole Vukčevića. Ipak, ja se izvinjavam, to je bilo
nepotrebno, u osnovi ću se složiti, čak i nekolegijalno, premda kako
rekoh svoj profil gledam kao ličnu a ne javnu stvar o čemu svedoči i
činjenica da ste šerovali screenshot a ne sam status.
Nepotrebno je bilo zato što nije potreban moj status da bi ljudi znali kakav je to film jer sada imaju priliku da ga vide u bioskopu, a uskoro će ga obraditi i kritika. Samo se plašim da će kritika biti mnogo nemilosrdnija od jedne moje rečenice upućene prijateljima koju ste fotografisali a potom iskoristili da usmerite rulju na moj profil kako bi me satima besomučno vređali, pretili mi batinama itd.
Nekolegijalno je bilo utoliko što ja Nikolu Vukčevića ipak vidim kao deo istog kulturnog prostora, pa samim tim i kolegu iako su se njegovi obožavaoci koje su on i njegovi saradnici nahuškali na mene između ostalog trudili da dokažu kako mi usled toga što nismo u istoj državi ne pripadamo i istom kulturnom prostoru. Otud, više ni ne znam da li smo mi kolege ili ne, da li kada govorim o njegovom filmu možda govorim sa istom distancom kao što bih govorio o nekom američkom ili kineskom filmu ili ne?
No, Nikolu Vukčevića ja ipak vidim kao kolegu barem utoliko što je učio režiju u Srbiji, gde sam i ja učio dramaturgiju. U tom smislu osećam grižu savesti prema Crnoj Gori što nismo bolje naučili Nikolu režiji, a meni je naročito teško jer je jedan veliki deo problema ovog filma baš kolege sa moje katedre Đorđe Milosavljević i Milica Piletić, scenaristi. Iskreno vam se izvinjavam na tim propustima.
No, baš zato što je kolega koji ima film u bioskopima u isto vreme kada i ja, doduše strani film kako insistiraju njegovi poštovaoci nahuškani na mene, Vukčević nije trebalo da bude komentarisan. I zbog ove nesmotrenosti, ja se najdublje izvinjavam. Kako rekoh, svoj FB profil vidim kao privatni prostor a ne kao stranicu koju ćete fotografisati i deliti okolo. No, voajeri se očigledno moraju uzeti u obzir.
Ono međutim što je moja najveća krivica jeste što sam zaboravio jedan događaj od pre devet godina, sa festivala u Herceg Novom. Tada je trebalo da dam nekakvu izjavu za Hroniku festivala, i čovek koji me je snimao je upozorio da pazim šta govorim jer se na Nikolu Vukčevića i njegov debitanstki film "Pogled s Ajfelovog tornja" jako računa. Mislim da se čovek zvao Mladen Šofranac, mada možda sam i pogrešio u imenu. Po mom sećanju, izjava nije emitovana. Montažer vašeg filma "Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa" pak kaže da jeste i da sam o Vukčevićevom filmu govorio "u superlativima". Sećanje je krhko. Kako god bilo, bio sam upozoren.
Nisam znao da to upozorenje važi i devet godina kasnije, u drugoj državi, nekoliko stotina kilometara daleko od mesta na kome je izgovoreno. Međutim, da, to upozorenje važi i to je pokazala RTCG, ista ona koja je tada radila hronike, kada je na svom portalu prenela ovu sramotnu fotografiju mog FB profila i izazvala još veću histeriju.
Kad je reč o mom filmu "Mali Budo", on nije sniman od crnogorskog državnog novca, nije sniman ni na lokacijama u Crnoj Gori, i verujem da bi filmski radnici Crne Gore trebalo da nam budu zahvalni barem na PDVu od prodatih karata koji će država možda uložiti u njihove nove projekte. Kako je i moj film "Montevideo" takođe ove godine ostvario solidnu gledanost u Crnoj Gori, uračunajte i taj PDV u moj doprinos vašem filmskom fondu.
Želim da se zahvalim svim gledaocima koji su pogledali "Montevideo" i "Malog Buda" u crnogorskim bioskopima i izvinjavam se ukoliko ih je moje nesmotreno razmišljanje o Vukčevićevom filmu povredilo. Želim ovom filmu i svu sreću u pohodu na "oskare", mada svesni smo da je taj put mnogo teži jer tamo neće biti jedini kandidat kao u nacionalnim kvalifikacijama.
Posle svih gadosti i pretnji kojima sam juče bio izložen, i uključivanju crnogorskog javnog servisa u sve to, prirodno je da se ne osećam dobrodošlo u Crnoj Gori ni kao posetilac ni kao profesionalac tako da sasvim sigurno neću tražiti sredstva za svoje projekte kod vas. Nadam se da se barem producenti filma "Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa" i distributeri u Srbiji barem malo stide zbog neprijatnosti koju su mi priredili.
Laskavo je kada ljudima dan posle premijere u Beogradu najveći utisak predstavlja moj FB status. Nažalost, ja ponekad umem da potcenim značaj svog obraćanja na socijalnim mrežama i jedino što mogu da obećam je da ću još pažljivije meriti reči upućene svojim prijateljima, i onima koji se tako osećaju.
Nepotrebno je bilo zato što nije potreban moj status da bi ljudi znali kakav je to film jer sada imaju priliku da ga vide u bioskopu, a uskoro će ga obraditi i kritika. Samo se plašim da će kritika biti mnogo nemilosrdnija od jedne moje rečenice upućene prijateljima koju ste fotografisali a potom iskoristili da usmerite rulju na moj profil kako bi me satima besomučno vređali, pretili mi batinama itd.
Nekolegijalno je bilo utoliko što ja Nikolu Vukčevića ipak vidim kao deo istog kulturnog prostora, pa samim tim i kolegu iako su se njegovi obožavaoci koje su on i njegovi saradnici nahuškali na mene između ostalog trudili da dokažu kako mi usled toga što nismo u istoj državi ne pripadamo i istom kulturnom prostoru. Otud, više ni ne znam da li smo mi kolege ili ne, da li kada govorim o njegovom filmu možda govorim sa istom distancom kao što bih govorio o nekom američkom ili kineskom filmu ili ne?
No, Nikolu Vukčevića ja ipak vidim kao kolegu barem utoliko što je učio režiju u Srbiji, gde sam i ja učio dramaturgiju. U tom smislu osećam grižu savesti prema Crnoj Gori što nismo bolje naučili Nikolu režiji, a meni je naročito teško jer je jedan veliki deo problema ovog filma baš kolege sa moje katedre Đorđe Milosavljević i Milica Piletić, scenaristi. Iskreno vam se izvinjavam na tim propustima.
No, baš zato što je kolega koji ima film u bioskopima u isto vreme kada i ja, doduše strani film kako insistiraju njegovi poštovaoci nahuškani na mene, Vukčević nije trebalo da bude komentarisan. I zbog ove nesmotrenosti, ja se najdublje izvinjavam. Kako rekoh, svoj FB profil vidim kao privatni prostor a ne kao stranicu koju ćete fotografisati i deliti okolo. No, voajeri se očigledno moraju uzeti u obzir.
Ono međutim što je moja najveća krivica jeste što sam zaboravio jedan događaj od pre devet godina, sa festivala u Herceg Novom. Tada je trebalo da dam nekakvu izjavu za Hroniku festivala, i čovek koji me je snimao je upozorio da pazim šta govorim jer se na Nikolu Vukčevića i njegov debitanstki film "Pogled s Ajfelovog tornja" jako računa. Mislim da se čovek zvao Mladen Šofranac, mada možda sam i pogrešio u imenu. Po mom sećanju, izjava nije emitovana. Montažer vašeg filma "Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa" pak kaže da jeste i da sam o Vukčevićevom filmu govorio "u superlativima". Sećanje je krhko. Kako god bilo, bio sam upozoren.
Nisam znao da to upozorenje važi i devet godina kasnije, u drugoj državi, nekoliko stotina kilometara daleko od mesta na kome je izgovoreno. Međutim, da, to upozorenje važi i to je pokazala RTCG, ista ona koja je tada radila hronike, kada je na svom portalu prenela ovu sramotnu fotografiju mog FB profila i izazvala još veću histeriju.
Kad je reč o mom filmu "Mali Budo", on nije sniman od crnogorskog državnog novca, nije sniman ni na lokacijama u Crnoj Gori, i verujem da bi filmski radnici Crne Gore trebalo da nam budu zahvalni barem na PDVu od prodatih karata koji će država možda uložiti u njihove nove projekte. Kako je i moj film "Montevideo" takođe ove godine ostvario solidnu gledanost u Crnoj Gori, uračunajte i taj PDV u moj doprinos vašem filmskom fondu.
Želim da se zahvalim svim gledaocima koji su pogledali "Montevideo" i "Malog Buda" u crnogorskim bioskopima i izvinjavam se ukoliko ih je moje nesmotreno razmišljanje o Vukčevićevom filmu povredilo. Želim ovom filmu i svu sreću u pohodu na "oskare", mada svesni smo da je taj put mnogo teži jer tamo neće biti jedini kandidat kao u nacionalnim kvalifikacijama.
Posle svih gadosti i pretnji kojima sam juče bio izložen, i uključivanju crnogorskog javnog servisa u sve to, prirodno je da se ne osećam dobrodošlo u Crnoj Gori ni kao posetilac ni kao profesionalac tako da sasvim sigurno neću tražiti sredstva za svoje projekte kod vas. Nadam se da se barem producenti filma "Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa" i distributeri u Srbiji barem malo stide zbog neprijatnosti koju su mi priredili.
Laskavo je kada ljudima dan posle premijere u Beogradu najveći utisak predstavlja moj FB status. Nažalost, ja ponekad umem da potcenim značaj svog obraćanja na socijalnim mrežama i jedino što mogu da obećam je da ću još pažljivije meriti reči upućene svojim prijateljima, i onima koji se tako osećaju.
No comments:
Post a Comment