ORLOVI RANO LETE

Krajem prošle sedmice grad je danima blokirala policija, prvo zbog pokušaja atentata na Milana Beka, potom zbog Šešeljevog mitinga, i u tom stanju pripravnosti zaboravili smo na one tradicionalne razloge za policijsku intervenciju – srpski fudbal. A igralo se sa Dancima. 

Policijska intervencija u slučaju srpskog fudbala ima najšire moguće značenje, od očekivanog angažmana na očuvanju reda i mira tokom samih utakmica, preko rešavanja ubistava zvaničnika – od onih u federaciji do klupskih, pa sve do istraživanja poslovanja klubova i hapšenja čelnika.

Kada je Dik Advokat doveden za selektora, kad god bih video naslov u kome se pominju Advokat i Fudbalski savez, prvo bih pomislio da su zvaničnici zatražili pomoć pravnog zastupnika pa tek onda na trofejnog holandskog stručnjaka.

Zlobnici bi rekli da bi naša reprezentacija bolje prošla sa notarom nego sa Advokatom. Neki drugi koji vole igre reči na engleskom preporučili bi FSSu da posle Dika dovede Pekermana. Oni koji vide fudbal kao simulaciju rata mogu da se sete moje letošnje kolumne u kojoj sam najavio geopolitičke implikacije Advokatovog postavljenja rečima, „Stoga, ako Dik Advokat uspe i učini da zaigramo kao domaćini na Svetskom prvenstvu 2018. u Rusiji, to će biti možda najveći podsticaj usponu Srbije. Ali ako ne uspe, možda će izazvati veće istorijsko Ne Rusiji uprkos velikom trudu ostalih Holanđana da nam smuče ulazak u EU.“

Posle albanskog drona pred Putinov dolazak, i otkaza njegovog omiljenog trenera Dika Advokata, neko bi rekao da se kroz fudbalsku simulaciju rata, Srbija naizmenično približava i udaljava od Rusije. Nažalost, to sve može reći neko ko nije gledao igru naše reprezentacije.

Naime, to kako su naši igrači shvatili reprezentativne obaveze govori više u domenu geopolitike od svih detalja van terena. Nema tog Dika Advokata, Husa Hidinka pa ni Fabija Kapela koji bi mogao uterati u red ekipu čiji nijedan odbrambeni igrač ne utrčava da interveniše dok se „živa lopta“ šeta šesnaestercem posle odbranjenog penala u Jerevanu.

Dakle, šta god se dešavalo sa strane i ko god da je na klupi, sami smo krivi za ogromno nezalaganje. Ali, nije stvar samo u pogrešnom odnosu prema igri već i u nerazumevanju ko je kriv. Najveća žrtva haosa u našoj reprezentaciji nisu ni navijači ni Nemanja Matić ni Advokat, već Tomislav Karadžić.

Karadžić je već godinama žrtva toga što nema svoj Čelzi (mada ima svoj Partizan) kao Matić u kome će igrati dobro već ima samo reprezentaciju. Fokusiranje javnosti na problem reprezentacije dovelo je do toga da se potpuno zamagle osnovni razlozi zašto Karadžić treba da bude smenjen a to je razaranje srpskog klupskog fudbala koji je temelj ove igre kod nas.

Što se reprezentacije tiče, Karadžić je zapravo jedan od najsposobnijih čelnika našeg Saveza. On je učinio apsolutno sve što je bilo moguće kako bi se ovaj „smokvin list“ naše fudbalske sramote očuvao, i ukoliko se zahtevi za njegovo smenjivanje baziraju na krizi reprezentacije onda njegov odlazak ništa neće rešiti. S druge strane, ukoliko se shvati da se  „Srce tame“ našeg fudbala ne nalazi u periodičnim okupljanjima „Orlova“ već u svakodnevnom javašluku na srpskim terenima i u svlačionicama, u klubovima i Savezima, onda možda ima spasa.

Srpski fudbal stoga pre svega dobro oslikava krizu naše političke svesti gde dobro stvaranje buke i ukazivanje na senzacionalističke probleme, ponekad dovede do uklanjanja problematičnih zvaničnika, ali potom sledi kriza rukovođenja koja vremenom dovodi do nostalgije za starim, poznatim zlom jer do novog, nepoznatog dobra nije došlo.

Advokatov odlazak je u srpskim medijima ispraćen mlako. Ne samo da je ovo odlazak srpskog selektora koji je ponajmanje odjeknuo već mi se čini da su i neke ranije Advokatove smene i rezultati, kada nije radio kod nas, bile atraktivnije srpskim medijima. Deo zasluga za to imaju i naši igrači koji posle dužeg vremena nisu ostavili utisak sjajnih pojedinaca kojima nedostaje bolje vođenje sa klupe.

Pošto reprezentacija sada igra i bez publike, možemo slobodno reći da je srpski fudbal prestao da zanima i policiju.

Dimitrije Vojnov 

(Tekst objavljen u Našim novinama)