SLAVSKA TRPEZA

Počinje sezona slava, prostor velike političke rasprave, redovni gosti se polako pripremaju uz isečke iz novina i stručnu literaturu, domaćini spremaju svoje polemičke specijalitete kao što je recimo – rasprava o Hagu za tri osobe – i baš kao za baksuz u sred svega toga kreće pritisak na medije. Ne kažem da prekaljeni slavski diskutanti ne mogu da se pripreme bez medija, ali na duže staze njihova kriza mora ostaviti posledice na slavskoj trpezi.

Posledice su prisutne već sada kada je opozicija uništena i kada zapravo nema nijednog validnog opozicionog narativa. Predviđam da će se na slavama ove sezone više pričati o eventualnim unutrašnjim lomovima u Vučićevoj vlasti nego o alternativama. Sa uklanjanjem kritički nastrojenih novinara i razaranjem opozicije, došli smo do krajnjeg sužavanja političke mašte i svoju budućnost vidimo samo unutar jednog čoveka i njegove eventualne spremnosti da radi nešto što nam se sviđa.

Očigledno je da krupan deo naše javnosti koji se godinama zalagao za slobodu medija, ljudska prava i ostale tekovine, pre svega zapadnog sveta, zapravo nikada nije baštinio tamošnje vrednosti već isključivo interese. Oni su dočekali trenutak kada Vučić radi nešto što im se sviđa, neki među njima čak i po drugi put u životu - jer su u vreme premijerovog histeričnog etnocentrizma i oni bili takvi bećari – i ova erozija javne reči prolazi uz veliku podršku ljudi od kojih bi se to najmanje očekivalo.

Upravo podrška zastupnika Zapada pokazuje da je cilj potpuno uništenje političke mašte u Srbiji. Milošević nije uspeo da je uništi, samo ju je potiskivao u medije kojima je potom stvarao teškoće. Na kraju je dočekao da ga zgnječe alternativne vizije sa svih tačaka ideološkog spektra. U vreme posle Miloševića, medijska i ideološka batina je uvek imala dva kraja, nezavisno od toga što su oba često imala podršku nečasnih ljudi.

Sada po prvi put imamo situaciju u kojoj je zapravo moguće potpuno ugušiti političku maštu srpskog naroda, i svesti je na osmišljavanje strategije kako da se unutar jednog vladara desi lom koji će dovesti do promene političkog kursa. I Vladar u tome perverzno uživa raspaljujući maštu naroda svojim dvosmislenim nastupima. Bez namere da se i sam pecam na tu pretpostavku, čini mi se da prozapadni simpatizeri ovog istrebljenja političkih alternativa zaboravljaju da su i takvi lomovi mogući i da bi i za njih same bilo dobro da opstanu neki mehanizmi drugačijeg razmišljanja. 

Naprednjaci nisu raskid sa Radikalima, oni su samo novi evolutivni oblik tog načina mišljenja. Otud, i Zapad i građani su imali ista očekivanja kada su ih doveli na vlast jer su i jedni i drugi računali na njihov radikalski DNK. Razlika je samo u tome što su građani više računali na rodoljublje, borbu protiv korupcije, spremnost da se kaže „ne“ u situacijama u kojima bi drugi makar šapnuli „da“ i perspektivu nekakvog egalitarizma pa makar i u siromaštvu, a Zapad je računao na bezobzirnost, samouverenost, brzopletost i agresivnu površnost u tumačenju političkih ideja.

Čini se da je Zapad, barem za sada, bolje procenio stvari. Uostalom zato su oni Zapad a mi Srbi. Međutim, njihovi zastupnici u Srbiji kao da zaboravljaju da su Naprednjaci bolje sluge nego gospodari, i da koliko god oni sebe identifikovali sa Zapadom, neće nikada prestati da dele poziciju ostatka naroda u odnosu na njih.

Kad je reč o slavama, neke teme poput Haga, novog Hladnog rata i polovnih automobila nikada ne izlaze iz mode. Ipak, ove godine treba uvesti novi aksesoar -  digitron, da gosti računaju koliko je kome smanjena penzija, a može da posluži i za računicu gde se mogu kupiti najpovoljniji doktorati. U slučaju da vam ne stigne poziv na slavu od dragih prijatelja, ne brinite, možda vam je neko ukrao identitet i sada prima slavske pozive umesto vas.

A što se vlasti tiče, na vlast se ne zove, na vlast se dolazi.

Dimitrije Vojnov 

 (Tekst objavljen u Našim novinama)