PLANETA DOSADE

Novi sukob medija i ostatka sveta dogodio se tokom realizacije emisije „Reporter“. Ekipa „Insajdera“ koja pravi ovu emisiju naišla je prvo na prepreke u pokušaju da snimi sagovornike iz velikih srpskih fudbalskih klubova da bi potom još pre emitovanja emisije krenule reakcije zvaničnika koji su naslutili da bi novinari mogli otkriti nešto neprijatno o njima. Poučeni ranijim iskustvima sa „Insajderom“ krenuli su u vrlo agresivan preventivni napad preko drugih medija, i rezultat je bio iznenađujuće povoljan po klupske čelnike – i sama ekipa „Insajdera“ je ubrzo sve prebacila na teren slobode medija, i zaboravila na ono što bi trebalo da budu nova otkrića.

Koliko god me takva lakoća angažovanja pojedinih medija u odbrani lika i dela sumnjivih tipova od istraživačkog novinarstva ozbiljno brinula, ne mogu da kažem da kao gledalac nisam zadovoljan. Najpre, sam „Insajder“ je već apsolvirao priču o fudbalskoj mafiji, i činjenica da se ti tokovi nisu bitno promenili naprosto nije dovoljan argument da nam autori ove emisije serviraju jedno te isto. Uostalom, kriminal u sportskim klubovima je pojeo njihovu supstancu, pa danas ti oglodani kosturi nekadašnjih velikana zapravo i nisu neka tema.

Otud ova medijska buka oko emisije „Reporter“ zapravo odgovara ekipi „Insajdera“. Da im je emisija puštena bez ikakvih intervencija, ona nikoga ne bi zanimala, sve to već znamo a sportski klubovi odavno nisu ni percipirani drugačije od legla kriminala. Ovako su umesto dosadne emisije dobili odjek kao da se i dalje bave nečim što je relevantno.

U svakom slučaju, posle autobiografske knjige Brankice Stanković „Insajder“ i jeste na neki način postao sam sebi tema. Doduše, ne na način koji bi zadovoljio javnost – recimo u formi istrage kako je Olja Bećković uklonjena sa B92, ali svakako u ravni koja zadovoljava same autore.

Konačno, ta ubistvena jednoličnost ponašanja sportskih funkcionera i novinara „Insajdera“ koja razara i jedne i druge u stvari predstavlja pravu temu. Očigledno je da u sportskim organizacijama nema ni novih ljudi, ni novih ideja koje bi odmakle ovaj milje od mahinacija. Nekoliko garnitura klupskih funkcionera je hapšeno i osmramoćeno i nije se pojavila čak ni nova generacija ljudi koji rade isto, da ne govorimo o nekim koji bi radili legalnije ili bolje.

Slično je i sa novinarima. „Insajder“ je očigledno završena priča posle knjige. Prvi potez posle ovog ekspozea je mlaka tematska repriza kultnog serijala. Zamor je očigledan. Nažalost, kao što nema zamene za Džaju, Zvezdana i Čovića u sportu, nema nikoga ni da odmeni Brankicu u novinarstvu.

U sportu i u medijima osuđeni smo na mlaku reprizu koja polako rasteruje publiku. Otud ne treba da čudi da publika reaguje sa svojevrsnim olakšanjem kada se umesto Zvezdinog igranja u Evropi desi zabrana, i umesto nekoliko tura od po devedeset minuta mediokritetskog fudbala gledaju emisije u kojima se nariče nad tom merom UEFA. Tako i sa „Insajderom“ – mnogo je uzbudljivije slušati o rovovskoj bici između novinara i establišmenta nego gledati konkretne plodove tog istraživačkog novinarstva.

Ovoj zemlji su potrebne nove teme, novinari koji su spremni za prodore u neka sveža istraživanja. Kao što će fudbal doći na stare grane onda kada ponovo igrači budu u centru pažnje umesto članova uprava, tako će i naše novinarstvo oživeti onda kada teme koje istražuje bude zanimljivije od onih koji ih obrađuju.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)