MIT O AVALI

Šel Silverstajn je 1964. godine napisao i nacrtao dečju knjigu „Dobro drvo“. Ona je govorila o prijateljstvu dečaka i jednog stabla jabuke. Kada dečak dođe u adolescenciju i zatreba mu novac, jabuka mu predloži da prodaje njene plodove i tako zaradi. Kada odraste, treba mu kuća, jabuka mu predloži da poseče njene grane i koristi ih kao građu. U srednjim godinama, poželi brod, jabuka mu predloži da uzme njeno stablo i napravi ga. Kada dečak ostari, ostao je samo panj. Drvo više nema šta da mu da. Ali starcu je to dovoljno jer mu treba samo mesto gde će da sedi i odmara.

Kada se klima ublaži, na proleće i s jeseni, na svakih godinu dana ponovo se aktuelizuje priča o privatizaciji Avala filma i setim se „Dobrog drveta“. Ovog puta izgleda da je privatizacija dosta konkretna, ne samo zbog odluke odgovornih organa već i zbog opšte atmosfere u društvu. Ko je sposoban da ukloni drveće iz Studentskog parka sasvim sigurno može i da privatizuje Avala film.

Jedan deo onih koji su nezadovoljni činjenicom da se Avala Film privatizuje insistira na tome da bi ovo preduzeće trebalo revitalizovati. To je besmislena inicijativa na više nivoa. Sam Avala film je u vreme svoje pune funkcionalnosti bio u blizini koridora za preletanje aviona što je remetilo snimanje filmova a danas se povrh svega nalazi unutar naseljenog područja, vrlo je teško prići studijima sa većim kamionima koji služe za donošenje dekora, deo tehnoloških kapaciteta koji tamo postoje su anahroni i kompenzovani drugim tehničkim bazama itd. a povrh svega Pink ima velike studije na mnogo boljem mestu i sa mnogo novijom infrastrukturom, i koliko vidimo više ih koristi za televizijske programe nego za snimanje filmova.

Drugi deo onih koji su nezadovoljni time zbilja imaju zapadnu crtu da stečaj ne vide kao slom već kao novu priliku, zahtevajući da država pretvori Avala film u građevinsko zemljište, proda ga skupo a onda od dela tog novca sagradi adekvatan filmski centar na nekom drugom mestu. Nažalost, mi već godinama živimo u neprestanom dokazivanju kako je neko nešto kupio jeftinije nego što vredi i potom profitirao. To je tačno. Međutim, niko ne postavlja pitanje da li bi iko kupovao i investirao da je išta moralo da se plati po realnoj ceni. Avala film se prodaje za bagatelnih devet miliona eura a tvrdi se da zemljište vredi desetak puta više. Međutim, da li postoji neko ko bi ga zaista toliko i platio? Nisam siguran. Precenjivanje resursa kojima raspolažemo može biti podjednako opasno kao i njihovo bagatelno rasprodavanje. Kada smo odlučili da uđemo u tržišnu ekonomiju onda se moramo voditi ne samo principom ponude već i potražnje.

Konačno, otvara se pitanje raspolaganja filmovima Avala filma u njihovom fizičkom obliku ali i u formi intelektualne svojine. To je svakako ključno, za naše društvo na duže staze značajnije čak i od finansijske kompenzacije za livadu. Za razliku od drugih zemalja u regionu, Srbija nije učinila praktično ništa u pogledu obnavljanja filmskih materijala svojih klasika, mnogi filmovi ostaju nedostupni i filmofilima i istraživačima, i da nije pirata, pola srpske filmske baštine uopšte ne bi imalo gde da se pogleda. Posle decenija potpune nebrige za filmski fond, sad odjednom dvesta filmova iz Avale pobuđuje interesovanje esnafa koji ni svoje savremene filmove ne čuva u adekvatnim uslovima, više ih čak ni ne izdaje na DVDu.

Avala film je bio stub jedne ozbiljne državne kinematografije koje više nema. Sada je postala tema laganog prolećnog aktivizma grupe filmskih radnika koji su učinili sve da se ta kinematografija transformiše kako bi oni mogli da rade šta hoće. Sada kada je i ta nova kinematografija oglodana do kosti, očekuju da stara Avala bude panj koji će upumpati još malo novca u njeno trulo telo iako to nisu zalužili.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)