GROBOVI

Proteklu sedmicu obeležili su jedna sahrana i dva parastosa.

Preminuo je Vlada Divljan, jedan od najvećih umetnika u istoriji jugoslovenskog rokenrola, izuzetan po tome što se nikada nije ogrešio a mogao je. Bio je deo Idola, jednog od naših najvećih bendova, ali je otišao kao Vlada Divljan, uspeo je da izgradi ime i posle tog trijumfalnog perioda, iako nikada nije iskoračio iz sveta muzike. Paradoksalno, ali kada se bude podvlačila crta, Idoli će igrati prominentniju ulogu u biografijama njegovih kolega iz benda koji su napustili rokenrol i ušli u sfere biznisa, marketinga i politike, stvari koje se kod nas odavno ne mogu razdvojiti, kao rok i rol.

Nebojša Pajkić, jedan od savremenika i saučesnika Novog talasa izjavio je nekada da su Idoli najveći bend na svetu jer je Lajbah u sklopu svog koncepta izmislio državu NSK a Idoli su preuzeli kontrolu nad jednom koliko-toliko postojećom državom, Srbijom. I zbilja, trojica najprominentnijih Idola sumirali su težnje Beograđanina iz centra grada, da bude „Krle na ulici, Divljan u studiju, Šaper u banci.“

Ovolika koncentracija kulturnog kapitala i značenja u samo tri čoveka neumitno je dovela do toga da prerani odlazak Vlade Divljana postane kolektivna psihoterapija u kojoj je prvo nastupila duboka i iskrena žalost kakvoj odavno nisam svedočio, a potom je krenulo prepucavanje na bazi njegovog nasleđa, svojatanje Divljanovih stavova, pogleda na život i otimačina oko osećanja koja su njegove pesme proizvele.

Na kraju se Vlada Divljan pridružio mnogim našim velikanima čija je smrt postala svojevrsna Rubikova kocka za nas žive, tema koju ćemo raspredati u godinama koje dolaze. O perspektivama značajnih srpskih pokojnika najbolje govore godišnjice smrti Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića.

Ove godišnjice padaju dan za danom i svaka od njih je prilika da se ismeju oni koji su ožalošćeni, s tim što monopol na ismevanje mrtvih i njihovih poklonika ipak imaju predstavnici Druge Srbije, teško je naći javno izrečene rezerve prema Zoranu Đinđiću, izvan govora Vojislava Šešelja. Tako je i ove godine. Poput najromantičnijih levičara, što ne treba da čudi jer su i sami Milošević i Đinđić u osnovi bili levičari, njihovi poklonici sa prijatnom rezignacijom, slatko slaveći vlastiti poraz, govore o svetu koji je ostao nedosegnut zbog preranog odlaska. Iz ove naizgled sasvim logične pojave ipak proizilaze dva paradoksa.

Prvi paradoks je da se ove dve grupe ožalošćenih nimalo ne poklapaju, i da insistiraju, a to naročito važi za Drugosrbijance, da su po svim osnovama drugačiji, i da bi voleli da se razlikuju još više ako bi to ikako bilo moguće. Ipak, u danima sećanja na svoje lidere, oni jako liče jedni na druge.

Drugi paradoks je to da je Slobodan Milošević bio predsednik Srbije a Zoran Đinđić predsednik Vlade Srbije, dakle da su obojica bili na najvišim državnim funkcijama u okviru iste zemlje čak i istog aparata, a da su im sledbenici tako sukobljeni i potpuno ubeđeni da je njihov mezimac imao najbolje namere prema državi i najmudriji plan kako da joj donese prosperitet.

Konačno, najradikalniji među njima okrivljuju onog drugog za smrt svog favorita iz čega proističe da su se Srbi na kraju pobili oko toga ko više voli Srbiju i ko ima bolju ideju kako da je unapredi i odbrani.

Ako ljudi koji su bili deo istog državnog aparata u praktično isto vreme mogu da se percipiraju kao zakleti neprijatelji, ako javnost može da se tako radikalno rasloji oko osoba koje sa svaka na svoj način imale isti cilj – napredak Srbije, onda ne treba da čudi kako su članovi istog benda uspeli da se tako različito profilišu.

Srbija je bila pod sankcijama kada je svetom vladao Britpop, zato verovatno nismo uspeli da naučimo mudrost iz jedne pesme danas takođe, vrlo srpski, zakrvljene braće Galager koji kažu da „ne treba stavljati svoju sudbinu u ruke rokenrol benda“. Divljan je znajući svoj bend u čije smo šake pali zato i živeo i umro u Beču.

Na duže staze ipak, verujem da se na Divljana „niko neće osvrtati u gnevu“. Njegov opus i teme kojima se bavio su veći od onoga što čini naše podele. Uostalom, na nekim pesmama Idola se time poigrao i nastavio dalje. Verujem da ćemo te teme prerasti i mi.

Umro je Idol. Slava mu.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)