SVI PREMIJEROVI LJUDI

Svaki put kada sam gledao film „Svi predsednikovi ljudi“ Alana Pakule, doživljavao sam ga kao podsetnik zbog čega ljudi žele da se bave novinarstvom. Štaviše, doživljavao sam ga kao film koji novinarima znači podjednako koliko i „Prljavi Hari“ policajcima a „Top Gan“ vojnim pilotima. Sledeća misao je naravno uvek bila – zar nije čudno da se snima toliko filmova koji na ovaj ili onaj način vabe mlade ljude da budu policajci i vojnici a postoji samo jedan koji ih inspiriše da budu novinari? Možda je stvar u tome da sloboda štampe nije najzanimljivija filmska tema, da njen značaj nije globalno prepoznat ili da je naprosto manje novinara potrebno da bi se pokrile aktivnosti većeg broja policajaca i vojnika.

U svakom slučaju, „Svi predsednikovi ljudi“ su mi pali na um kada sam pre neki dan čitao tekst „Tuča na splavu umalo srušila Vučićevu vladu“ Dušana Teleskovića u „Politici“. Čitava afera oko incidenta sa golmanom sporne klupske lojalnosti i mogućnost da tako nešto sruši Vladu, podsetilo me je na južnoameričku literaturu. Neki tako ironičan markesovski zaplet bih lako mogao zamisliti u kratkoj priči tamošnjeg proznog velemajstora. Ali ipak, u stvarnosti, teško markesovski zaplet može srušiti peronistički režim. 

Naše društvo sada vrca od južnoameričkih obeležja i pokazuje svoje dugogodišnje funckionisanje po tim principima koje je deceniju i po nevešto prikrivano simulacijom evropske demokratije. Činjenica da se vlade formiraju kroz koalicije stranaka, a ne kroz vojni puč (jer vojske ni nema), ne znači da svaka od njih ne generiše harizmatskog vođu, da svaka od njih u ovoj ili onoj meri nije ovisna od jedne ili više stranih sila prema kojima je u potčinjenom položaju, i da se socijalizam, nacionalizam i kapitalizam ne mešaju u raznim razmerama, često unutar jedne sedmice.

Nažalost, Teleskovićev tekst nimalo ne uspeva da zarobi markesovsku suštinu romantičnog zapleta o golmanu i premijeru premda nije lišen proznih pretenzija. Uostalom zar nisu „General Papaja“ i „šef podzemlja, inače stariji čovek koji se vozi skuterom i gradskim prevozom“ formulacije iz prvorazrednog šund-predloška? 

Za početak, stilski se odmiče od novinarstva po tome što se služi aluzijama umesto konkretnim imenima. Ali te aluzije samo pokazuju jednu stvar – u Teleskovićevoj verziji „Svih predsednikovih ljudi“, možda postoje Robert Redford i Dastin Hofman, ali nema Džejsona Robardsa, doajena koji je igrao vrlo zahtevnog, obazrivog ali hrabrog urednika. 

Ta vrsta novinarstva sa upotrebom aluzija umesto konkretnih imena podsetila me je na tekstove koji ne služe za to da informišu čitaoce već da upozore protagoniste. Uostalom, aluzije su toliko bilo jasne da je ubrzo u „Kuriru“ izašao tekst pod naslovom „Rodoljub Milović: Bio bih ponosan da sam Papaja!“

Ne moram ni govoriti o drugim poetskim a često i apsurdnim konstatacijama koje izmiču svakom osećaju za uverljivost, a na neki način i degradiraju same protagoniste teksta kao što je nezaboravni opis, „Kako „Politika” saznaje, premijer je tom prilikom vratio film unazad i setio se da je nedavno u telefonskom razgovoru rekao svom sinu da ne pravi incidente. Posebno mu je naglasio da će podneti ostavku na mesto premijera ako mu sin bude umešan u neku tuču u kojoj bude povređen pripadnik policije.“

Šta je sem opšteg podsmeha rezultat ovog članka? Brojni čitaoci su se zabavili, a stari čovek koji je na čelu podzemlja prestaje da se vozi skuterom i GSPom i prelazi na taksi. To je jasno. No, koje su posledice po novinarstvo?

Rekao bih da su katastrofalne jer kada ovakav tekst dođe na naslovnu stranu „Politike“ a potom u njoj zasluži i dve pune strane teksta, to je znak da je ovo novi standard pisanja kod nas, i da svaki drugi medij ima pravo da bude još manje odgovoran prema javnosti i još više u službi nekog drugog interesa.

Možda neko može da se seti još opasnijih članaka iz mračnih dana kada je „Politika“ nekritički služila Titovom ili Miloševićevom režimu, ali pošteno govoreći tada je njena propagandna uloga bila toliko jasna da je niko nije ni uzimao za ozbiljno, niti je pažljivo čitao.

Prošla su vremena Vudvorda i Bernstina kada su novinari bili etični i principijelni a političari tajnoviti i prepredeni. Sada živimo u vremenu Džulijana Asanža, kada su novinari beskrupulozni, a političari banalni, naivni i dosadni u svojoj nesposobnosti i pokvarenosti. Obilje imena i konkretnih podataka puštaju se u etar, do tačke kada je teško razlučiti pravu informaciju od dezinformacije. Ova promena paradigme nas nije učinila obaveštenijima ali sada svaka ličnost i pojava barem ima svoje ime. To se dešava u svetskim medijima, ali toga očigledno nema kod nas.

Otud je ovaj slučaj upozorenje. Pre svega na nešto što se može naučiti iz slučaja filma „Svi predsednikovi ljudi“. Naime, „oskara“ za glumu u ovom filmu nisu osvojili ni Redford ni Hofman koji su igrali novinare, već Džejson Robards, koji je igrao urednika. Da nije bilo Robardsa, i kao glumca i kao junaka, ova dvojica ne bi ušli u istoriju.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)