ĐINĐUVE

Brazil je zemlja sa sto devedeset miliona stanovnika. Svi su očekivali da će pažnja tih ljudi biti fokusirana na dvadeset tri igrača koje je selektirao Felipe Skolari i njihov pohod ka šestoj tituli svetskog prvaka u fudbalu. Međutim, uprkos tome što se većina zbilja zagledala u dešavanja na terenu, državu su počeli da potresaju protesti svih onih koji vide da je stanovnika ove zemlje ipak više nego što ima ljubitelja fudbala u njoj, koliko god to neverovatno zvučalo. Mundijal je sam po sebi kao vrlo skupa manifestacija naišao na neodobravanje još dok je bio u domenu finansijskog nacrta. Protivili su mu se i političari i čuveni brazilski fudbaleri. Međutim, ono što niko nije očekivao jesu protesti i kada se zaigralo na terenima.

Srbija je zemlja sa oko sedam miliona stanovnika na osnovu popisa koji nije mogao biti obavljen na celoj njenoj teritoriji. U srpskoj policiji je zaposleno oko pedesetak hiljada ljudi. Pre neki dan je smenjeno pet šefova. I to je privuklo pažnju svih ovih sedam miliona popisanih, do te mere da su pomalo zapustili praćenje pustolovina sedamsto trideset šest fudbalera u Brazilu, među kojima nema njihova dvadeset tri jer se nisu kvalifikovali.

Međutim, pošto su i narko bosovi umešani u to hajde da kažemo da su ovi događaji možda interesantni i za par stotina hiljada građana koji su pre svega konzumenti a zatim i učesnici u nabavci narkotika.

Kako god bilo, u Srbiji je pažnja sedam miliona ljudi privučena događajem koji se u najboljem slučaju eventualno tiče tri stotine hiljada njenih građana. I zahvaljujući pričama o tome, zapostavljeni su problemi svih ostalih.

Sada ponovo prisustvujemo krunisanju nove generacije kriminalaca o kojima mediji ispisuju tomove, sada ponovo njihova imena i navike postaju pitanje opšte kulture, sada ponovo svako dete zna ime načelnika policije, i naš život ponovo klizi dalje od one produktivnosti, zapošljavanja i dovođenja u red koji su nam obećani i za koje smo mnogo toga žrtvovali.

U Crnoj Gori su stvari još ekstremnije. Stupci tamošnjih novina i državni vrh raspravljaju o navodnim izopačenim video snimcima jedne liderke nevladinog sektora. Dakle, tamo čak ni manjina koju predstavljaju rivalski klubovi policije i kriminalaca u sportu zvanom unutrašnji poslovi nisu u centru pažnje.

Sve ovo nas dovodi do jedne dobro oprobane medijske strategije kojoj je pribegavao svaki režim u poslednjih četvrt veka, a to je pronalaženje jedne ako ne minorne a ono specijalizovane teme i njeno proglašavanje za događaj od nacionalnog značaja. Umesto da se govori o nekakvom pokušaju da onih preostalih šest i po miliona ljudi koji niti su policajci, niti su kriminalci, niti se drogiraju, konačno počnu da normalno rade, idu u školu ili spokojno provode starost, u fokusu su kretanja osumnjičenih narko bosova i minuli rad policijskih šefova.

Otud, možemo reći da smo imali sreće što se naša dvadeset tri fudbalera nisu kvalifikovala za Brazil jer bi u tom slučaju naši mentalni kapaciteti bili zauzeti do tačke kada ne bi bilo prostora ni za ove policijsko-kriminalne zavrzlame.

Međutim, Brazilci su davnih dana prošli ovo kroz šta mi sada prolazimo. I uprkos tome što imaju prilično solidnu i bogatu državu koja postaje sve samostalnija u odnosu na Sjedinjene Američke Države i međunarodne finansijske organizacije, imaju i dovoljno pameti da ih više niko ne može zamajati fudbalom a nekmoli pričama o smenama u policiji. Rekao bih da su baš zbog toga što više ne prihvataju svaki medijski dribling i došli do pozicije ozbiljne i autonomne regionalne sile.

Kao što su belci dok su naseljavali Ameriku uspevali da kupe Indijance time što su im davali đinđuve, a uzimali im sve ostalo, tako je nama data skupa đinđuva zvana državni organi, sa sve policijom (sa kojom kompletu idu i kriminalci kao što se Barbika valja kupiti u kompletu sa Kenom) i mediji. I dok se mi sa time igramo, uzima nam se sve ostalo.

Nekada su nas zbog fudbalskih veština proglašavali za evropske Brazilce. Sada smo postali evropski Indijanci, naivni starosedeoci, koje kada se brane proglase za divljake, kada pregovaraju nasamare ih nepovoljnim sporazumima, i sve vreme ih zavode bezvrednim sitnicama.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)