ISTORIJSKI MENADŽMENT

Skandal sa Univerzitetom Megatrend ukazao nam je na niz detalja, u rasponu od formalnih do intimnih i krajnje bizarnih, koji bi mogli inspirisati nastanak jednog zanimljivog filma ili serije. Sve je tu, harizmatični prevaranti, ekscentrični britanski profesori, raskošne lepotice, mladi naučnici-istraživači koji su na tragu zavere, korupcija koja seže do samog državnog vrha... Nažalost, čini mi se da smo još daleko od trenutka kada će srpske filmadžije reagovati na ovu inspirativnu temu.

U ovom trenutku, glavna tema je Gavrilo Princip, i svako ko se ikada u životu latio tastature, sem potpisnika ovih redova, planira da do kraja godine napiše nešto na tu temu. Za sada možemo pobrojati već izvedene pozorišne komade Biljane Srbljanović i Milene Marković, objavljenu knjigu Vladimira Kecmanovića i jednu zbirku eseja u najavi, predstavu po tekstu Nenada Prokića i film Srđana Koljevića koji su u procesu nastanka.

Tek smo na polovini 2014. i nije isključeno da i ja sročim nešto o Principu, mada bih preferirao da se igra u dečjem pozorištu.

Za to vreme, Amerikanci se bave sobom. Nekako s „arapskog proleća“ 2011. ubijen je Osama Bin Laden – a godinu i po dana kasnije Ketrin Bigelou je imala filmsko remek-delo o tome. Ista rediteljka se sada, u ulozi producenta, otima za priču o nedavno puštenom ratnom zarobljeniku Bouvu Bergdalu. Do kraja godine, Oliver Stoun planira da počne snimanje filma o Edvardu Snoudenu a prošle godine je Bil Kondon već filmopisao Džulijana Asanža.

Naravno, ove munjevito brze reakcije na aktuelne događaje ne rezultiraju uvek remek-delima kao što su „Svi predsednikovi ljudi“ Alana Pakule ili „00:30 tajna operacija“ Ketrin Bigelou, čija idejnost prevazilazi puko dokumentovanje dešavanja i nudi sliku trajnih posledica koje su pojedini procesi istavili na društvo. Možemo reći da su Stounov film o Bušu Mlađem i Kondonov o Asanžu, mogli biti znatno bolji.

Međutim, ukupno uzev, ukoliko imamo autore koji žele da otvore priču o našoj sadašnjosti i budućnosti, čini mi se da bi bilo lepo ako bi to, barem ponekad, radili i kroz priče koje govore o sadašnjosti ili bliskoj prošlosti.

Ovako se Gavrilo Princip pretvara u monetu za naše dnevnopolitičko potkusurivanje, pokušaje da se među živima prepoznaju naslednici „crnorukaca“ ili „belorukavičara“, da se kroz odnos prema njemu iskaže stav o Srbiji i svetskim silama, prirodi i društvu.

U određenom smislu, ovi umetnici koji se bave Principom prepoznaju da je on naš „inernacionalni brend“ i žele da se preko njega obrate i svetu – premda su svi ostali slojevi mimo same fabule usmereni na lokalni obračun.

Ova tendencija nije nova. Još je Danilo Kiš pisao o tome kako su umetnici iz „malih naroda“ osuđeni da politika bude osnovno pogonsko gorivo njihovog delovanja i da im je uskraćena mogućnost da se bave temama univerzalne estetske privlačnosti, mimo svog lokalnog miljea. No, kada je presuda već doneta, postoje razni načini snalaženja na toj robiji.

Ako tome dodamo paradoksalan detalj da se u slučaju Drugog svetskog rata prevashodno obeležava Dan pobede, a u slučaju Velikog rata dodađaji koji su doveli do izbijanja – to nas dovodi do jednostavnog zaključka – Drugi svetski rat je za različite sile počeo u različitim trenucima a Veliki rat se za velike sile očigledno nije zavrpšio u isto vreme, niti ima konsenzusa o njegovom ishodu, pa je onda lakše govoriti o datumu kraja Drugog i datumu početka Prvog svetskog rata.

Zašto je u svemu ovome važno pitanje epohe u koje su smeštene priče koje preispituju sadašnjost?

Za početak zato što je upotreba prošlosti za suptilno formulisanje odnosa prema sadašnjosti, pre svega svojstvena nacističkoj Nemačkoj. Dok su za vreme Drugog svetskog rata, Amerikanci većma snimali filmove o akcijama svojih junaka na frontu, Gebelsova propaganda se bavila metaforičnom propagandom – recimo snimali su film o brodolomu „Titanika“ kako bi aludirali na propast Velike Britanije.

Međutim, suština je u tome da je tada, barem u kinematografiji stvoren utisak da su priče o prošlosti koje zapravo govore o sadašnjosti često spregnute sa prikrivanjem nekih neprijatnih činjenica. Amerikancima je očigledno bilo lakše da objasne šta će njihovi momci u Evropi i na Pacifiku nego Nemcima čiji su bili na Istočnom frontu itd. U Srbiji, svemu tome treba dodati i površan, malograđanski odnos prema umetnosti. Kao što se emisija o kulturi RTSa poznaje po tome što se neka vaza nalazi u kadru, tako i priča o prošlosti uvek deluje „estetizovanije“.

Naravno, priče o skorašnjim događajima uvek nose u sebi rizik da se ogreše o protagoniste, da sve svedu na žurnal umesto da budu delo za sva vremena, ali tako je i u svim formama. Zar veliki deo autobiografija sa kojima se srećemo, naročito u poslednje vreme nisu neka vrsta književne supstitucije za magazine sa kioska?

U zemlji u kojoj vrlo često ni novinari najozbiljnijih medija ne smeju da koriste prava imena u svojim tekstovima, ne možemo očekivati ni mnogo veću hrabrost od umetnika čiji se rad obrni-okreni finansira iz državnog budžeta a kućni se puni državnim sinekurama.

Izuzetak su ličnosti koje su beatifikovane, kao Zoran Đinđić ili binladenizovane, kao Vojislav Koštunica.

Naravno, zato su im i rezultati takvi-kakvi su, zato je Ketrin Bigelou to što jeste a Oliver Stoun globalna zvezda. Reklo bi se čak da ponekad poznati umetnici čine da neka istorijska ličnost postane poznata, dočim se naši udobno smeštaju pod Principovu senku.

To nas vraća na početak priče, na Megatrend. Privatni fakulteti u Srbiji su se konačno kompromitovali onda kada su počeli da dele doktorate. Nikome nisu smetali dok su pre toga prodavali diplome iz raznih formi menadžemnta.

Iako je delovalo da su se dosetili svih oblasti koje se mogu menadžovati, jednu su propustili. Nisu osmislili Menadžment istorije. A istorija je ipak naš najrazvijeniji porodični biznis.

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)