PARALIZA

Srbi nikada nisu mogli da pobede u medijskom ratu iako su naučeni da veruju u suprotno. Tendenciozno izveštavanje zapadnih medija i pojednostavljivanje konflikata na prostoru bivše Jugoslavije u kome je Srbima naprosto pripisivana najveća krivica čak i onda kada je bilo jasno da su sve tri strane aktivne i odgovorne, nije proisticalo iz toga što su na terenu naši protivnici bolje manipulisali već iz politike zapadnih sila.

Kada se tome doda da su i sami Srbi dali dosta povoda nepovoljnim izveštajima, Zapadu nije bilo teško da oblikuje medijsku sliku koja će ih „ozveriti“ za nekoliko generacija. Međutim, ono što je sasvim sigurno to je da nisu samo mediji stvorili tu sliku, niti da su sami Srbi krivi za to.

Ipak, kod nas je postalo uvreženo mišljenje kako smo mi mogli da pobedimo u tom „medijskom ratu“ čime je još u toku sukoba režim pokušavao da opravda svoj konflikt sa moćnim silama i neprijatne istine o događajima na terenu.

Iluzija da smo mogli da pobedimo u „medijskom ratu“ danas parališe našu javnost. Najbolji primer je slučaj razotkrivanja Istine o doktoratu Ministra Stefanovića koju vladajuća koalicija prebacuje sa polja akademskog razmatranja njegovog konkretnog dometa u polje zavere protiv Vlade. Tome svemu doprinose i intervencije organizacija kao što je OEBS i medija kao što je „Peščanik“ koji su poznati po lošem animusu prema srpskom narodu i državi.

Odjednom više nije ključno pitanje da li je Stefanović napisao valjan doktorat ili ne, već zašto se baš u ovom trenutku i u tim medijima govori o ovom slučaju. Mit o „medijskom ratu“ međutim dovoljno je uvrežen u narodu da se uz par podsetnika o tome vrlo lako može stvoriti slika kako je zaista reč o nekakvoj „zapadnoj“ strategiji da se omete saradnja sa Rusima i sl.

Međutim, svaka neprijatna istina o režimu uvek pomalo u sebi nosi i neprijatne istine o njegovim podanicima. Kao što je Srbima tokom devedesetih bilo teško da prihvate da su u pojedinim slučajevima bili „dželati“ a ne „žrtve“ kako su navikli, tako im i sad ovo razotkrivanje akademske farse sa srpskim privatnim fakultetima stvara „nelagodu“.

U tom smislu, Stefanović je kolateralna šteta – uostalom njegov imidž u javnosti nije mnogo zavisio od doktorata niti je on sebe bilo kada profilisao kao vrsnog akademskog građanina već pre svega kao prostodušnog, mladog „vojnika partije“. Otud, mnogo više iznenađuje njegova potreba da bude doktor nauka koju inače mnogi ljudi koji vole da „pametuju“ nisu imali, uključujući i potpisnika ovih redova.

Nelagoda u narodu je stvorena zbog potpunog razotkrivanja komodifikacije znanja u našem društvu. Privatni srodni fakulteti su okupili ugledne i manje ugledne predavače i počeli da prodaju diplome kao robu, ali su postali svesni da nije samo formalni sertifikat jedino što prodaju. Oni prodaju i uslugu a to je udobno studiranje, bez mnogo rada i stresa. To je vremenom stvorilo jednu novu grupu studenata privatnih fakulteta – pored onih koji su bili akademski nedorasli državnim školama pojavili su se i neki koji naprosto nisu želeli da se mnogo angažuju na putu do diplome iako su imali intelektualne predispozicije i radne navike da ih steknu u regularnim uslovima.

U tom „akademskom konzumerizmu“, prodavci „znanja“ postigli su i cilj svakog pravog trgovca – počeli su da prodaju svoju robu i onima kojima ona nije neophodna. Otud i Stefanovićev doktorat.

Ako imamo u vidu koliki deo akademske zajednice, i građana uopšte je uvezan u ovu mrežu „nepodnošljive lakoće diplomiranja“, ne treba da nas čudi nespremnost da se ovo prihvati kao jedno potpuno prirodno pucanje društvenog čira u kome se nakupilo previše prljavštine.

Kada tome dodamo i onaj instintivni aspekt - da DSovcu ne treba govoriti da je lopov a SNSovcu da je glup, „Peščanik“ je pogodio tamo gde najviše boli i to im nije prvi put. I baš zato što im nije prvi put, lako je izgraditi „teoriju zavere“.

No pitanje da li su ova otkrića tendenciozno plasirana u osetljivom trenutku, pred susrete sa Merkelovom i Lavrovim, u vreme velikih odluka, možemo postavljati tek onda kada se pomirimo sa tim da je ovo samo još jedan primer široko rasprostranjene svinjarije sa kojom treba da se suočimo i da izvučemo neke zaključke.

Mahanje papirima i raskrinkavanje afera bilo je poznati metod i radikalskog i naprednjačkog političkog delovanja, a svi su naročito uživali u bizarnim slučajevima i neverovatnim kompromitacijama kao što je ova. Uostalom, nesposobnost prethodne garniture da se suoči sa Istinom u njenim raznim pojavnim oblicima dovela je sadašnju ekipu na vlast.

Naprednjaci se sada suočavaju sa surovom činjenicom da je Istina kao vatra – dobar sluga ali zao gospodar.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)