OMLADINSKI KANAL

Još uvek imam vrlo živa sećanja na prve emisije koje sam gledao na programu Omladinskog kanala, treće nacionalne televizije koja se pojavila u sklopu proslave Dana mladosti 1989. godine. Moji roditelji su taj program naravno razumeli mnogo bolje nego ja, ali mladi ljudi koji su se pojavili na ekranu, sa malo sredstava ali puno ideja, sugerisali su mi da više ništa neće biti isto. I zbilja, istorija će to potvrditi. Tada se na ekranu pojavio nukleus nekih novih televizijskih tendencija koje žive i danas.

Sličan seizmički uticaj Omladinskog kanala podnelo je i društvo u celini tako da je pre tačno četvrt veka 1. jula počeo sa emitovanjem Treći kanal naše državne televizije. To je televizija uz koju sam odrastao, ne samo prateći njene originalne produkcije već i strani satelitski program, pre svega MTV koji je puštala u noćnim i jutarnjim terminima, u jednom trenutku postavši vrlo bitan prozor u svet.

Tada mladi televizijski autori koji su stvarali program Trećeg kanala doneli su inovacije u praktično sve forme. Na ovom programu doduše nije bilo vesti, ili ih je bilo vrlo retko u periodima teških nacionalnih kriza, ali su muzičke emisije, sportski sadržaji, priče o kulturi dobile moderniji i dinamičniji izraz i bile prepuštene mlađim ljudima koji su samim tim bili i hrabriji i bliži pulsu publike koja ih je gledala.

Neke tadašnje forme naravno danas deluju anahrono, među kojima je omiljena ona u kojoj voditelj i sagovornik sede u studiju i vode diskusije bez tačke i zapete. Međutim, posle dosta utegnutog i standardizovanog programa dotadašnja dva kanala, i takvi sadržaji su bili osveženje, a rekao bih da se kadrovi sa Trećeg kanala i danas najbolje snalaze u toj vrsti emisija, pogledajmo recimo „Žene“ na Prvoj i „Kao sav normalan svet“ na RTSu.

Protivtežu ovim „populističkim“ pričaonicama držale su hermetičnije emisije „Čekajući metroa“ Aleksandra Crkvenjakova i „Ars altera pars“ Olivere Ježine kakve se danas praktično ne mogu sresti ni na jednom kanalu.

A opet, neke forme su i potpuno izumrle. Tehnika je napredovala, naročito u domenu računara, mobilne telefonije i televizije a nema programa kao što je bio „Polarotor“, simpatična i, u najboljem smislu te reči, amaterska emisija te vrste.  

U nekoliko navrata već je pisano o tome kako je elitizam uredništva Radija B92 doveo do smrti srpskog rokenrola, dočim je Treći kanal nasuprot tome verovatno simbol njegove najveće vitalnosti. Pored emisija sa vrlo zaoštrenim i kompetitivnim top-listama domaće i strane muzike, kao što je bila „Dodatno ubrzanje“, svakog dana su u jednom periodu postojali specijalizovani DJ sati koje bi uređivale bitne figure tadašnje scene poput Zorana Panjkovića, zaduženog za gitarsku alternativu, ili Dušana Kaličanina zaduženog za elektronsku muziku.

Međutim, i najuspešniji turbo folk televizijski format takođe vuče korene sa Trećeg kanala. Preteča današnjeg „Granda“ bila je „Zabava miliona“ koja je donela pionirsku sinergiju muzičkog izdavaštva i televizijske produkcije. Na kraju će to preplitanje medija i izdavačke delatnosti dovesti do raznih monopola koji su počeli razaranje naše muzičke scene u celini.

Koliko god kasnije bio diskutabilan uticaj Igora Miklje kao glavnog urednika Trećeg kanala, njegove sportske emisije unele su svežinu i recimo naročito popularizovale tenis koji je upravo preko ovog kanala postao vrlo praćen. Naravno, ne smemo zaboraviti ni Mikljinog tadašnjeg redovnog gurua, „sveznajućeg“ Čedomira Šoškića. Naravno, današnja popularnost tenisa još je veća zahvaljujući Novaku Đokoviću, ali u ono vreme smo takođe imali šampione poput Monike Seleš, i Treći kanal je pomogao upoznavanju publike sa finesama tog sporta i odškolovao je nekoliko komentatora za razne discipline.

U istoriji dramskog programa, Treći kanal nema puno značajnih dometa ali ima jedan koji je antologijski – novogodišnji program Srđana Dragojevića „Dva sata kvalitetnog programa“ koji je prilikom dočeka te 1995. bio nesvakidašnje gledalačko iskustvo i uprkos tome što je reč o „emisiji za jednokratnu upotrebu“ danas ima status kultnog igranog filma.

Kad je o stranom igranom programu reč, najznačajniji doprinos Trećeg kanala jeste uvođenje telenovela na naše televizijsko tržište. To svakako nije najslavniji trenutak u istoriji ove televizije ali je neizmerno važan. Promena izazvana ulaskom telenovela kod nas baca u senku neke druge, znatno respektabilnije manevre uredništva kao što je popularizacija anime crtaća za decu, reprize celokupnog „Šerloka Holmsa“ sa Džeremijem Bretom i australijska senzacija za tinejdžere „Nestašne godine“.

Svoje korene i Treći kanal i njegov neposredni prethodnik Omladinski kanal vuku iz FESTovizije, posebnog celodnevnog programa koji je emitovan pod uredničkom palicom Nebojše Đukelića i pratio događaje u vezi sa festivalom. Otud je Treći kanal bio i ostao veliki prijatelj naše kinematografije i filmske industrije uopšte. Nedavno preminula Snežana Zarić vodila je vrlo značajnu emisiju „Sweet Movie“, potom je Dragan Pešikan radio „Kratke rezove“, dinamičnu emisiju koja je preuzimala strane filmske vesti i top liste a u kasnijim emisijama Ivana Karla debitovao je i niz mladih i dosta oštrih kritičara, među kojima sam bio i ja, i dobio sam slobodu da rečnikom glasnogovornika Hezbolaha ukazujem na fenomene koji me brinu u našoj kinematografiji.

Doduše, u poznoj fazi, Treći kanal je i po kvalitetu i po gledanosti počeo da opada tako da odluka da bude ukinut nije imala dovoljan odjek u javnosti. No, i kada se završilo emitovanje 2006. godine bilo je nesporno da je ova televizija bila rasadnik kadrova koji će kasnije postati okosnica mnogih drugih televizija.

Otud je i šteta što danas, ti ljudi koji su bili tako inspirativni 1989. godine saučestvuju u nastanku televizijskog programa koji je možda i među najgorima na našim prostorima još od kada je televizijski signal prvi put emitovan.

U sada već izbledelim sećanjima neko je (rekao bih je to bio Nele Karajlić ali nemojte me držati za reč) proročki izjavio na Omladinskom kanalu da sada ima ideja i kreativnosti ali da ne zna da li će se to očuvati kada se izbore i uslovi za rad. Bio je delimično u pravu. Omladinski kanal je nekoliko godina u formi Trećeg kanala zbilja ispunio ta velika očekivanja svojih prvih gledalaca. Problem je što celokupna scena nije više imala šta da kaže kada je RRA podelila šest nacionalnih frekvencija.

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)