KRISTOFER LI (1922-2015)

Pre deset godina uradio sam telefonski intervju sa Kristoferom Lijem za nedeljnik Evropa, 

Kristofer Li rođen je pre 82 godine pod imenom Kristofer Frenk Karandini Li. Sa majčine strane Karandinijevih pripada italijanskoj kraljevskoj lozi. Posle pohađanja Velington Koledža od 14. do 17. godine, Li je radio kao činovnik nekoliko londonskih špediterskih kuća da bi 1939. ozbiljno razmatrao da se prijavi kao dobrovoljac na strani finskih snaga tokom Zimskog rata koji su vodili sa Sovjetskim Savezom.

1941. prijavio se u RAF. Tokom rata je radio i za britansku tajnu službu. Po izlasku iz vojske, počinje da radi za kompaniju Rank učeći se glumi u njihovoj Charm School. Zbog visine od 196cm teško dobija pizodne uloge jer je bio viši od svih ostalih glumaca, naročito zvezda. Zbog te visine ušao je u Ginisovu knjigu rekorda kao najviši glavni glumac na svetu.

Posle brojnih malih uloga, postaje zvezda u seriji horor filmova studija Hammer u kojima je uglavnom igrao sa Piterom Kašingom. (1976). Odigrao je zapanjujuće veliki broj likova iz viktorijanske ere. Primera radi, Drakulu je igrao deset puta, Doktora Fu Mančua pet, Sherloka Holmsa tri, Šerlokovog brata Majkrofta i Doktora Džekila po jednom. Sredinom sedamdesetih napušta horor i snima nekoliko mejstrim hitova poput serijala o Tri musketara i Čoveka sa zlatnim pištoljem.

 
Uspeh tih filmova dovodi do selidbe u Holivud gde konstantno radi ali ne postiže veći uspeh i vraća se u Englesku. Početkom Novog milenijuma Lijevu karijeru revitalizuju angažmani u trilogijama Rat zvezda i Gospodar prstenova. 2001. godine Kraljica Elizabeta II ga je odlikovala titulom Commander of the Empire zbog doprinosa filmskoj i televizijskoj industriji.

Na jednoj britanskoj televizijskoj anketi osvojio je 31. mesto na listi najvećih filmskih zvezda u istoriji, ispred Džona Vejna, Majkla Kejna i Hemfrija Bogarta. Od 1948. do danas svake godine je, sa izuzetkom 1995., imao barem jedan film u bioskopima. Do januara ove godine snimio je 223 filma. U 85 procenata tih filmova bio je negativac dok su mu čak i epizodne uloge vezane za antipatične likove.

Studenti državnog univerziteta u Virdžiinji su napravili mapu Holivudskog Univerzuma na kojoj su postavili holivudske zvezde i povezali ih tako da su one najpovezanije najbliže centru. Kristofer Li je dugo bio u centru Univerzuma. Nedavno ga je zamenio Rod Stajger.

Li govori nemački, italijanski, španski i nemački jezik, a služi se švedskim, ruskim i grčkim. O njegovom sluhu i daru za jezike mogu lično posvedočiti jer me je posle razgovora molio da mu ponovim šta znače četiri S na srpskoj zastavi, pošto je to nekada znao pa je zaboravio. Ovog puta neće zaboraviti. Čuo sam kako ukucava izgovor i značenje u svoj računar.

Srbonostalgija

1990. godine ste snimili Put časti u kome ste igrali španskog Kralja …

Nisu mi rekli da sam snimio taj film…

Bio je poznat pod više naslova, možda ga znate kao Šogun Majeda?

Šogun Majeda, jeste. Snimao sam ga u Beogradu …

Odatle Vas zovem.

Stvarno?

To je bila jedna od poslednjih većih kopodukcija snimanih u Jugoslaviji. Kakvi su Vam utisci o našoj zemlji?

Pa, imam dosta uspomena. Uglavnom iz Drugog svetskog rata.

Bili ste stacionirani ovde?

Bio sam sam sa jednim momkom za kog ste možda čuli, Josipom Brozom.

Jeste li ga lično poznavali? Kako Vam se činio?

Bio je vrlo snažan i hrabar čovek. To je čovek koji je ujedinio tu zemlju. On je bio iz Hrvatske koja je pod Pavelićevim vođstvom postala fašistička država. Srbija, Bosna, Makedonija, Crna Gora, sve te zemlje, imale su različite korene, različita politička uverenja. On ih je sve ujedinio. Bio je neobičan. Hrvat, rođen u Kumrovcu a ipak je ujedinio te narode. Bili smo zajedno u Drvaru, Bihaću, tako nekim mestima, to je već bilo pred kraj rata. Zvučite iznenađeno.

Ne, nimalo nisam iznenađen, zbunio me je Vaš odgovor jer sam negde pročitao da ne volite da govorite o iskustvima iz rata.

Sve što sam Vam rekao odnosi se na kraj rata, bio sam oficir, nisam bio jedini u toj misiji, bilo je i drugih, i povremeno sam sretao maršala Tita.

Tito je bio veliki filmofil. Najviše je voleo vesterne. Ne znam koliko se razumeo u horor koji je ipak Vaša specijalnost.

U to vreme nisam bio glumac. Počeo sam da se bavim glumom 1945. godine.

Kad ste bili ovde, da li ste mogli predvideti krvavi građanski rat koji će se izbiti?

Na neki način, jesam. To su vekovni sukobi. Sve te podele između nacija i religija. Jugoslavija je ionako bila mlada država. Mnogi su se tu mešali, Austrougarska Imperija, Bugarska,... I te podle i dalje postoje. Stvari koje su se desile, sv3e te strahote, desile su se nacijama koje su na neki način bile pripremljene za to. Hrvatska je u jednom trenutku čak bila fašistička država. Barem delimično. Nisu svi Hrvati pod Pavelićem bili fašisti. Nisu svi voleli Nemce. Ne postoji rat u kome se javlja samo jednma etnička grupa. Svi su bili umešani. I koreni toga sežu kroz vekove. I onda se desi građanski rat. A građanski ratovi sunepredvidljivi. To je rat u kome se boriš sa ljudima koji su ti bili poznanici ili komšije.

Kakvi su Vam utisci o Srbima?

Pa, sećam se da su bili jako ljubazni i vredni. Nije bilo problema. Ako ih je i bilo, ja ih nisam imao. Kažite Vi meni, šta Vi mislite o Britancima?

Imali smo svakakva iskustva.

Kad sam snimao jedan film u Hrvatskoj, bio je veliki gnev prema Srbima. Pokazali su mi šrapnele na ulici, oštećene zgrade,... U Zagreb sam došao autom iz Beča jer im Aerodrom nije radio. Ubrzo se to desilo i Beogradu. Istorija se tu i dalje zbiva. Na neki način. Jel se slažete?

Ljudi su zatrovani mržnjom i postoji dosta rana koje treba izlečiti.

To traje vekovima. Ne možete uzeti naciju za primer i generalno reći šta mislite o njoj. Ovaj građanski rat jeste jedan od najstrašnijih. Sada se zaključuje. Sada sude ratnim zločincima i vode ih u Hag. Ljudi s predaju Hagu. To je dobro.

Kao vojnik, zar ne mislite da je u najmanju ruku delikatno proglasiti svog protivnika za ratnog zločinca?

Tako nešto je moguće. To bi naravno bila propaganda. Ne verujem da obični ljudi čine zločine. Oni ratuju da bi odbranili porodicu i zemlju. Mislim da ne možete okriviti svakog vojnika, vodnika ili poručnika. Možete okriviti samo one koji su naredili zločin. Sve strane su počinile zločine.

Kinematografija

Vi imate veliku zaostavštinu kao žanrovski glumac. Vaše poslednje uloge su režirali autori koji su bili Vaši fanovi još kao deca. Kako je izgledala saradnja sa rediteljima koji su odrasli na Vašim filmovima?   

Morate biti onoliko dobri koliko oni misle da jeste. Vidite, Stiven Spilberg, Džo Dante, Džon Lendis, Brajan De Palma, Martin Skorseze, Piter Džekson, Tim Barton, Džordž Lukas, svi su oni odrasli gledajući me… povremeno. Moja je odgovornost da odgovorim njihovim zahtevima. I to trideset ili četrdeset godina kasnije. Moja je odgovornost da pokažem da i dalje to mogu. Bože, nadam se da uspevam da dostignem njihovu uspomenu o meni.

Horor filmovi su označeni kao meterijal koji kvari decu. Da li ste radeći sa Lukasom, Spilbergom, Danteom, Bartonom ili Džeksonom, primetili neke razorne posledice toga što su gledali Vaše horore u najnežnijoj dobi?

Nisam snimio horor već 32 godine. I više ih ne snimam. Povremeno dobijem scenario za horor film. Oduvek sam voleo da snimam filmove koji su pre svega priče, koje tek potom mogu biti i srašne, šokantne, sa fantastičnim ili maštovitim elementima. Moji raniji filmovi su pitomi u odnosu na današnje standarde. To su bile fantazije, povremeno šokantne. Više volim kada horor film ne prikazuje sve detalje. Današnji horori su previše eksplicitni. Volim kada je nešto preostalo za maštu.

Bili ste etiketirani kao horor glumac. Mislite li da vam je to osakatilo karijeru?

Definitivno. Ali ne posle 1970. godine. Potom sam radio svoj prvi vestern. Ja sam karakterni glumac.

Postoji li nešto posebno u britanskim glumcima čim stalno dobijaju uloge negativaca?

Ne znam. Amerikanci vole da vide engleske negativce. Ne znam zašto. Verovatno je to mašta koju unosimo u likove. Možda zato što engleski glumic imaju više iskustva. Zaista ne znam odgovor. Amerikanci i sami imaju dobre negativce. Glumci poput Džina Hekmana, zatim Paćino, De Niro, Džek Nikolson,… Inače mislim da je najbolji savremeni američki glumac Džoni Dep.

Opišite kako se koncept saradnje sa rediteljima menjao kroz pola veka Vaše karijere?

Vremena se menjaju. Filmovi se menjaju. Reditelji se menjaju. Producenti se menjaju. Finansijeri se menjaju. Studiji se menjaju. Kad snimiš film koji je uspešan svi odmah hoće to isto. Džejms Bond postane hit i onda svi prave svog Bonda. Ljudi se bave imitacijom. Ukus se menja svakih šest meseci. Oni jure taj ukus. Nekad ga pogode a često pogreše.

Čitao sam da ste odbili ulogu Donalda Plezensa u Noći veštica i da ste posle žalili zbog toga. Žalite li jošđ za nečim kad su u pitanju prihvaćene i odbijene uloge?

Nisam mislio da bih mogao da je uradim. Nisam znao šta da radim sa tim likom. A to je važno za glumca. Mora da zna šta će uraditi sa likom kako bi ga smestio u priču fima. Kad neko krene da mi ponavlja Ovaj čovek je opasan, ovaj čovek je lud, to me ne privlači. Karpentera sam odbio kad mi je ponudio i Maglu. Žalim za mnogim ulogama. Radio sam kako sam najbolje znao i umeo čak i kad nisam mogao da spasem film od toga da bude potpuna havarija, a to ponekad vidiš posle jednog dana snimanja. Nisam se povukao ni iz jednog posla. Sve je to deo iskustva. Nijedan glumac ne može da stalno glumi u dobrim filmovima.

Trilogije

Vaše skorašnje uloge su bile deo velikih epskih trilogija. Jesu li tako veliki projekti rizični po zdravlje u Vašim godinama?

U mojim godinama postoje očigledna fizička ograničenja. Očigledno ne mogu da trčim. Moje ruke mogu da se kreću brzo ali ne i noge. Po zdravlje je najopasnije pokušavati stvari kod kojih postoji rizik od povrede. U Ratu zvezda su snimili samo delove mog tela i za mnoge pokrete sam imao dublera.

Kako dostižete formu za tako naporne uloge?

Fizički ne mogu da izvedem neke stvari, ali naprosto radim, šetam, opuštam se kad ne radim, dosta čitam, dosta slušam muziku, gledam filmove, uglavnom one starije jer su ti najbolji, i ne radim ništa glupo, ne pušim, ne preterujem sa pićem.

Vi ste jedini član ekipe filma Gospodar prstenova koji je zapravo upoznao Tolkina. Kako je izgledao taj susret?

Upoznao sam ga u pabu. Pab se zvao Orao i dete. Mi smo ga zvali Ptica i beba. Pio sam sa prijateljima i u jednom trenutku je ušao Tolkin sa svojim prijateljima. Nisam mogao da verujem. Čitao sam knjige. Javili smo mu se. Nije mu smetalo da sa nama porazgovara. Ipak pokušavao je da očuva svoju privtnost. Rukovali smo se i ostali na Kako ste- Kako ste.

U jednom prethodnom odgovoru ste spomenuli seriju filmova o Džejms Bondu. Bili ste bliski sa Ianom Flemingom, trebalo da da igrate naslovnu ulogu u filmu Dr No a na kraju ste igrali negativca u Čoveku sa zlatnim pištoljem. Kako po Vama danas stoji ta serija kad su u pitanju junaci i negativci?

Ja sam rođak Iana Fleminga. Trebalo je da igram Doktora Noa. Ian je razgovarao sa producentima a oni su već bili odabrali Džozefa Vajzmena za tu ulogu. Nisam gledao najnovije Bondove. Video sam samo jedan sa Pirsom Brosnanom. Ne sećam se naslova. Ali za mene on je najbolji Bond. Poznavao sam Iana i znam kako je zamišljao Bonda. Pirs je tome najbliži.

Učestvovali ste u brojnim tradicionalnim britanskim i holivudskim serijalima. Šta je po Vama najmanji zajednički sadržalac koji pretvara neki materijal u franšizu?

Novac.

Koliko su se činovnici iz industrije mešali Piteru Džeksonu i Džordžu Lukasu?

Piter Džekson je radio za kompaniju tako da je bilo dosta pregovora i sastanaka. S druge strane, Džordž Lukas ne želi da ikoga pita. On je napustio studije i zato radi jedinstvene projekte. To su stvari koje se smišljaju u jednoj glavi. Tako je najbolje. Ja se inače ne raspravljam oko poslovnih pitanja. Shvatam o čemu se radi. To je okej. Film je biznis. Ali, takođe, film je i veština. I, konačno, film je umetnost. Sada, suviše ljudi kontroliše jedan film. Ovi mladi producenti više ni ne gledaju kako da snime film već samo čekaju da potpišu ugovor.

Vaš dugogodišnji saradnik i prijatelj Piter Kašing igrao je u izvornoj trilogiji Rat zvezda. Možete li njegova iskustva sa prve trilogije uporediti sa Vašim na novoj?

On je glumio samo u prvom filmu. Mislim da nije baš najtačnije znao gde se nalazi niti šta tačno radi.

Mnogi fanovi smatraju da je Vaša rola u Napadu klonova unela mrak i čvrstinu u novu trilogiju Rata zvezda. Sada i sam Lukas insistira da će završni nastavak Osveta Sita biti mračan i tvrd. Vi ste gospodar tame, kažite mi možemo li mu verovati?

Zaista ne znam. Nisam gledao film. Znam da je to rekao. Biće to veliki i važan film. To je film u kome Anakin Skajvoker postaje Dart Vejder.

Dimitrije Vojnov

POSLEDNJA KOLUMNA U NAŠIM NOVINAMA: AUTOPSIJA AVALA FILMA

Sada kada se ulazi u završni čin hropca Avala filma vreme da vidimo koje su sve greške dovele do toga da ova kuća nestane, što je možda bilo neminovno a možda i nije, i da izvučemo pouke.

Ni u svom zlatnom dobu Avala Film nije bila rentabilno preduzeće. Država je u više navrata raznim sanacijama, bankarskim kreditima ili fuzijama sa drugim preduzećima pokušavala da ga očuva. Na čelu Avala filma od samih početaka vrlo često su bili krajnje nestručni kadrovi, poznat je slučaj jednog od direktora koji je imao teškoće da izgovori reč „kinematografija“, a ni oni koji su bili stručniji nisu doprineli stabilnijem poslovanju. Na kraju je Avala dočekala tranziciju u kojoj više nije ni bilo jasno u čiju korist rade uprave društvenih preduzeća.

Čak i čuvene usluge stranim produkcijama koje su realizovane u Avali nisu bile isplative ali su imale svoj rezon – obezbeđivale su državi devizni priliv, a ponekad su naplaćivane i u tehnici koju bi ekipe po završetku snimanja ostavljale kod nas. Tome svemu treba dodati i činjenicu da je Avala u SFRJ imala ozbiljnog konkurenta o dobro organizovanom Jadran filmu.

Međutim, činjenica da Avala film ekonomski gledano od osnivanja predstavlja rupu bez dna ne znači da ona nije ogledalo naše kinematografije koja zbog malog tržišta, i jačeg autorskog u odnosu na repertoarsko usmerenje, i inače dobija državne subvencije. Štaviše, subvencije sada ne obuhvataju samo snimanje filmova već i stimulacije za gledanost i kvalitet, a uskoro će i pružanje usluga strancima biti finansirano državnim novcem. U tom smislu, veliko je pitanje da li je bolje da se državni novac sliva u jedno takvo preduzeće ili u ruke privatnika. Zastupnici privatnika svakako imaju pravo kada pretpostavljaju da ulazak jače konkurencije dovodi do većeg zapošljavanja ljudi u pojedinim sektorima.

Avala film je proizvela više stotina dugometražnih i kratkometražnih, igranih i dokumentarnih filmova. Prvo što je prestala da radi bila je proizvodnja filmova koja je prešla u ruke privatnika. Jasno je koliko novca je ovom odlukom izbačeno iz njenog godišnjeg obrta. Tako smo dobili ovu karikaturu kinematografije sa jako malo pravih producenata i puno jebivetara koji zahvaljujući stranačkoj vezi ili ličnoj popularnosti drže uzde filmskih projekata. Malo ko je srećan sa njima ali da li bi neko odustao od tih firmi i oživeo Avalu kao producenta? Ne.

Ukidanjem jednog glomaznog ali ipak profesionalno ustrojenog preduzeća izgubili smo mnogo. U Avali su nekada Mihiz i Slobodan Selenić, potom Miša Radivojević, čitali scenarije i umetnički rukovodili. Danas nijedna producentska kuća ne samo da nema tako kredibilno umetničko rukovodstvo već takve ljude ni ne zapošljava ni ne konsultuje.

Zatim, tehničke usluge. Deo njih više ne postoji, za sve ostale su se našle alternative. Da li je neko spreman da se usprotivi lobijima koji su u međuvremenu napravili svoje savremenije studije i žrtvuje deo sredstava za produkciju kako bi se Avala renovirala? Ne.

Usluge strancima, po kojima je Avala bila poznata. Jedina konstanta u upravnim odborima FCSa od dolaska SNSa na vlast su lobisti iz tog domena. Da li bi oni bili spremni da program subvencionisanja stranih produkcija bude ekskluzivno vezan za Avalu? Ne.

Dakle, u samom esnafu ne postoji suštinska spremnost da se prepozna korist od Avala filma i jedino što je sada preostalo jeste pokušaj da se nekako izbavi taj filmski fond kako bi se na ispravan način ubuduće čuvao i eksploatisao.

U toj oblasti predstoji nam teška borba. Prvo treba saznati kojim pravima Avala zapravo raspolaže, a zatim i zaštititi ta dela i to ne samo kao informaciju (u smislu da u nekom obliku možemo da ih pogledamo) već i kao autorsko pravo (da se ti filmovi mogu legalno distribuirati i da njihovi autori mogu da dobiju pripadajuće tantijeme) ali i kao artefakt (filmske kopije i sve one forme fizičkog postojanja jednog filmskog dela). Konačno, ako i uspe pokušaj da se ova ostavština izdvoji na licitaciji, postavlja se pitanje ko bi preuzeo dalju brigu o njemu. Moramo imati na umu da se naša kinematografija ne može podičiti ni brigom o novim filmovima.

Cenu ne samo vlasničkog već i bukvalnog prelaska kinematografije u privatne ruke, mi odavno plaćamo, kao autori i kao gledaoci. Samo je sada pomalo tužno kada ta cena pred nama dođe i bukvalno na naplatu.

Dimitrije Vojnov

NAUČNA FANTASTIKA

Protivnici Beograda na vodi grubo se mogu podeliti u tri grupe. 

Prvu grupu čine oni koji vole Savamalu i ne žele da se u njoj nešto ruši i gradi ovaj moderni kompleks.

Drugu grupu čine oni kojima je ideja ovakve gradnje u principu prihvatljiva ali im se ne dopada arhitektonsko i urbanističko rešenje koje je predstavljeno.

Treću grupu čine oni koji nemaju neki profilisan stav prema arhitektonskom rešenju ili pak nemaju ništa protiv njega, ali ne veruju u sposobnost ove vlasti da takav projekat u potpunosti realizuje. To su ljudi koji su se nagledali velikih ideja, napuštenih ili neuspelih, iza kojih su ostale ruševine.

Zapravo, ova treća grupa je verovatno i najveća. Uostalom, teško da protesti beogradskih urbanista mogu da imaju odjeka kod nekoga ko živi u ovom gradu i zna kako su ovo do sada uspešno rešili. Pored srpskog junaštva, Krleža je slobodno mogao da doda i srpski urbanizam u ono čega želi da bude sačuvan.

Ipak, analiza strahova ove treće grupe protivnika Beograda na vodi nudi višeslojnu dijagnozu trenutne faze našeg istorijskog brodoloma. Naime, Srbi su postali narod koji se plaši budućnosti, i otvaranje nove fabrike vide kao uvod u dugi stečaj a gradnju nove kuće kao nastanak buduće ruševine. Strah od budućnosti je prilično opasna stvar – koliko god u duštvu prepunom rent-a-istoričara i prošlost deluje nepredvidivo – budućnost je nešto što ne možemo izbeći.

Za početak, građani masovno poistovećuju izgradnju navodno komercijalno isplativog kompleksa sa političkom odlukom koja zavisi od vlasti, i sa podsmehom gledaju na tobožnje tržišne inicijative poput prodaje stanova u kuli. Kako gledati na takve stvari drugačije kada već decenijama posmatramo političke intervencije u polju ekonomije gde su se spojile najgore tekovine socijalizma poput ispunjavanja interesa vlastodržaca i kapitalizma poput lične pohlepe i svakog zamislivog vida smanjivanja ulaganja i povećavanja zarade – bez prave proizvodnje vrednosti i ikakvog obaziranja na interese zajednice. Teško je poverovati da su sada stvari drugačije, velikim delom i zato što Beograd na vodi za sada uglavnom biva promovisan u aktivnostima vlasti, dočim su investitori mnogo tiši i manje prisutni. Otud nije neočekivano da u ovakvim slučajevima, građani ne znaju koga više treba da se plaše – državnih službenika ili kapitalista koje su oni doveli.

Beograd na vodi je očigledno preveliki projekat da bi građani mogli da dopuste ovoj vlasti da se sa time igra. Ruševine koje bi za njim mogle ostati u slučaju neuspeha su neprihvatljivo velike i na suviše vidnom mestu da bi se takav eksperiment mogao dozvoliti. Naročito moramo povesti računa o tome da i najmanji potres u globalnim političkim i finansijskim tokovima najpre može da se oseti upravo u jednom takvom infrastrukturnom projektu, na periferiji, u para-tržišnim okolnostima.

Očuvanje statusa kvo se u mnogim oblastima našeg života, od Kosova preko reorganizacije sportskih klubova pa do Beograda na vodi nameće kao najpametnije rešenje jer naprosto nismo dovoljno jaki da bismo u bilo kojoj delikatnoj oblasti mogli da izborimo pravo.

No, to ne znači da strah od budućnosti ne treba lečiti. Kada pogledamo naše filmove ili televizijske serije, prošlost dominira čak i nad prikazima sadašnjosti a budućnosti praktično ni nema. Nismo prvo društvo koje je odlučilo da sebe isključivo definiše kroz prošlost ali ako pogledamo najuspešnija, svako od njih je gajilo snažnu viziju budućnosti, bilo da je ona optimistična ili upozoravajuća. Kada je Ministarstvo kulture već raspisalo konkurs za film o Velikom ratu, mogao bi i Grad da raspiše konkurs za film o Beogradu budućnosti, da se ne svede filmografija te vrste na jedno slovo – odličan animirani rad Edit i ja Alekse Gajića.

Budućnost ne možemo da izbegnemo. A pošto je prethodna garnitura već sebe premestila u neki drugi film, bilo bi lepo da imamo šta da gledamo, dok sadašnja luta po žanrovima.

Dimitrije Vojnov 

(Tekst objavljen u Našim novinama)

STVARANJE ISTORIJE

Godišnjica bombardovanja koje se desilo relativno skoro, pre šesnaest godina, još uvek obeležava događaj kog se većina građana dobro seća i samim tim nemamo puno prilike da u medijima slušamo tumačenja raznih srpskih rent-a-istoričara koji inače nastupaju za praznike. To ipak ne znači da sami građani ne doživljavaju svoju prošlost kao stranicu nekog istorijskog udžbenika na kojoj bi se moglo ponešto prepraviti, obrisati ili ispisati ponovo. 

Ne znam šta kažu istraživanja, ali verujem da su Srbi na vrhu liste naroda koji veliki deo vremena provode zamišljajući i diskutujući kako bi im izgledala sadašnjost da su se neke stvari drugačije odigrale u prošlosti. Samo o bombardovanju postoji niz teorija – šta bi bilo da je Milošević poslušao Momčila Perišića, šta bi bilo da je izdržao još mesec dana bombardovanja, kako bi izgledalo da je NATO poslao pešadiju na Kosovo i da li bi to smeo da uradi itd.

Ovih dana u srpske knjižare stiže roman Stivena Fraja „Stvaranje istorije“, izuzetan višeslojni naučnofantastični triler nastao u kulturi koja razmatranje alternativnih istorija vidi pre svega kao zabavu ali i kao način da se steknu neke pouke. Glavni junak ovog romana je istoričar koji priprema doktorat o Hitlerovom najranijem detinjstvu. Kao najvećeg eksperta za Hitlerovo rođenje kontaktira ga fizičar sa traumom iz Aušvica i predlaže mu da uz pomoć mašine slične vremeplovu učine da beba Adolf ni ne dođe na svet. Kada im to uspe i promeni se tok istorije, ispostavlja se da je do nacizma ipak došlo, samo pod vođstvom mnogo pametnijih i opasnijih lidera...

Jedna od poenti Frajevog izuzetnog romana jeste da tako krupni istorijski događaji kao što je dolazak nacista na vlast ili Drugi svetski rat nisu bazirani na harizmi jednog čoveka već na duboko ukorenjenim i nataloženim frustracijama, ekonomskim i političkim vrtloženjima, i samim tim su neizbežni.

Dakle, bombardovanje Jugoslavije i njegove posledice možda su mogle imati drugačiji kalendar i nešto drugačiji redosled poteza zapadnih sila, ali suštinski sve to se moralo desiti. Na takav način moramo gledati i na farsu oko Šešeljevog povratka u Hag koja je počela pre nekoliko dana.

Potpuno je jasno da su pozivi da se Šešelj vrati u Hag usmereni ka povećavanju radne temperature u srpskom društvu i da im je cilj provokacija, kako Vlade tako i opozicije. Ono što se postavlja kao pitanje – čime su Naprednjaci kao najposlušnija srpska garnitura do sada zaslužili ovu neprijatnost?

Nažalost, suština svake politike koja se u Srbiji danas vodi mora biti antizapadna. Čak i kad je sprovodi garnitura sa najviše strpljenja, sluha i oduševljenosti Zapadom, ona mora biti antizapadna pre svega zato što se druga strana ponaša antisrpski. Zapad sa nama neprestano komunicira uslovljavanjem, pritiscima, neprincipijelnim proširivanjem zahteva i naši političari imaju sužen manevarski prostor – mogu ispunjavati ono što se traži ili ne, ali će sve što rade, kako god okrenu biti ispunjeno poniženjem i gorčinom.

Na duže staze, takav položaj daje razloge za optimizam. Koliku god štetu nanose srpski političari koji ispunjavaju hirove Zapada i razaraju državu, sve što su učinili ispunjeno je osećajem nepravde. Otud, čim se bude otvorila prilika da se nešto od toga promeni, bićemo spremni.

Taj osećaj nepravde ipak ne znači da sa ustupcima treba nastavljati. Realpolitička pretpostavka ranijih garnitura da sa osetljivim pitanjima treba razvlačiti jer će naši protivnici vremenom slabiti a naši prijatelji i/ili njihovi protivnici jačati, ispostavila se kao tačna. Nažalost, ustupci učinjeni u međuvremenu oslabili su Srbiju do tačke da tu promenu odnosa snaga ne može da iskoristi.

Ipak, proteklih četvrt veka vaspitani smo da su pojedini odnosi Srba i Zapada svojevrsni evergrin. Ako nas je Istorija, učiteljica života, ičemu naučila do sada jeste da nije problem u nama nego u njima. Ipak, ako se plašimo neprijatnog raskida, uvek možemo slagati da je problem u nama, i da zavidimo onima koji će nas naslediti u odnosima sa Zapadom, recimo Ukrajincima.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)