POSLEDNJA KOLUMNA U NAŠIM NOVINAMA: AUTOPSIJA AVALA FILMA

Sada kada se ulazi u završni čin hropca Avala filma vreme da vidimo koje su sve greške dovele do toga da ova kuća nestane, što je možda bilo neminovno a možda i nije, i da izvučemo pouke.

Ni u svom zlatnom dobu Avala Film nije bila rentabilno preduzeće. Država je u više navrata raznim sanacijama, bankarskim kreditima ili fuzijama sa drugim preduzećima pokušavala da ga očuva. Na čelu Avala filma od samih početaka vrlo često su bili krajnje nestručni kadrovi, poznat je slučaj jednog od direktora koji je imao teškoće da izgovori reč „kinematografija“, a ni oni koji su bili stručniji nisu doprineli stabilnijem poslovanju. Na kraju je Avala dočekala tranziciju u kojoj više nije ni bilo jasno u čiju korist rade uprave društvenih preduzeća.

Čak i čuvene usluge stranim produkcijama koje su realizovane u Avali nisu bile isplative ali su imale svoj rezon – obezbeđivale su državi devizni priliv, a ponekad su naplaćivane i u tehnici koju bi ekipe po završetku snimanja ostavljale kod nas. Tome svemu treba dodati i činjenicu da je Avala u SFRJ imala ozbiljnog konkurenta o dobro organizovanom Jadran filmu.

Međutim, činjenica da Avala film ekonomski gledano od osnivanja predstavlja rupu bez dna ne znači da ona nije ogledalo naše kinematografije koja zbog malog tržišta, i jačeg autorskog u odnosu na repertoarsko usmerenje, i inače dobija državne subvencije. Štaviše, subvencije sada ne obuhvataju samo snimanje filmova već i stimulacije za gledanost i kvalitet, a uskoro će i pružanje usluga strancima biti finansirano državnim novcem. U tom smislu, veliko je pitanje da li je bolje da se državni novac sliva u jedno takvo preduzeće ili u ruke privatnika. Zastupnici privatnika svakako imaju pravo kada pretpostavljaju da ulazak jače konkurencije dovodi do većeg zapošljavanja ljudi u pojedinim sektorima.

Avala film je proizvela više stotina dugometražnih i kratkometražnih, igranih i dokumentarnih filmova. Prvo što je prestala da radi bila je proizvodnja filmova koja je prešla u ruke privatnika. Jasno je koliko novca je ovom odlukom izbačeno iz njenog godišnjeg obrta. Tako smo dobili ovu karikaturu kinematografije sa jako malo pravih producenata i puno jebivetara koji zahvaljujući stranačkoj vezi ili ličnoj popularnosti drže uzde filmskih projekata. Malo ko je srećan sa njima ali da li bi neko odustao od tih firmi i oživeo Avalu kao producenta? Ne.

Ukidanjem jednog glomaznog ali ipak profesionalno ustrojenog preduzeća izgubili smo mnogo. U Avali su nekada Mihiz i Slobodan Selenić, potom Miša Radivojević, čitali scenarije i umetnički rukovodili. Danas nijedna producentska kuća ne samo da nema tako kredibilno umetničko rukovodstvo već takve ljude ni ne zapošljava ni ne konsultuje.

Zatim, tehničke usluge. Deo njih više ne postoji, za sve ostale su se našle alternative. Da li je neko spreman da se usprotivi lobijima koji su u međuvremenu napravili svoje savremenije studije i žrtvuje deo sredstava za produkciju kako bi se Avala renovirala? Ne.

Usluge strancima, po kojima je Avala bila poznata. Jedina konstanta u upravnim odborima FCSa od dolaska SNSa na vlast su lobisti iz tog domena. Da li bi oni bili spremni da program subvencionisanja stranih produkcija bude ekskluzivno vezan za Avalu? Ne.

Dakle, u samom esnafu ne postoji suštinska spremnost da se prepozna korist od Avala filma i jedino što je sada preostalo jeste pokušaj da se nekako izbavi taj filmski fond kako bi se na ispravan način ubuduće čuvao i eksploatisao.

U toj oblasti predstoji nam teška borba. Prvo treba saznati kojim pravima Avala zapravo raspolaže, a zatim i zaštititi ta dela i to ne samo kao informaciju (u smislu da u nekom obliku možemo da ih pogledamo) već i kao autorsko pravo (da se ti filmovi mogu legalno distribuirati i da njihovi autori mogu da dobiju pripadajuće tantijeme) ali i kao artefakt (filmske kopije i sve one forme fizičkog postojanja jednog filmskog dela). Konačno, ako i uspe pokušaj da se ova ostavština izdvoji na licitaciji, postavlja se pitanje ko bi preuzeo dalju brigu o njemu. Moramo imati na umu da se naša kinematografija ne može podičiti ni brigom o novim filmovima.

Cenu ne samo vlasničkog već i bukvalnog prelaska kinematografije u privatne ruke, mi odavno plaćamo, kao autori i kao gledaoci. Samo je sada pomalo tužno kada ta cena pred nama dođe i bukvalno na naplatu.

Dimitrije Vojnov