NAUČNA FANTASTIKA

Protivnici Beograda na vodi grubo se mogu podeliti u tri grupe. 

Prvu grupu čine oni koji vole Savamalu i ne žele da se u njoj nešto ruši i gradi ovaj moderni kompleks.

Drugu grupu čine oni kojima je ideja ovakve gradnje u principu prihvatljiva ali im se ne dopada arhitektonsko i urbanističko rešenje koje je predstavljeno.

Treću grupu čine oni koji nemaju neki profilisan stav prema arhitektonskom rešenju ili pak nemaju ništa protiv njega, ali ne veruju u sposobnost ove vlasti da takav projekat u potpunosti realizuje. To su ljudi koji su se nagledali velikih ideja, napuštenih ili neuspelih, iza kojih su ostale ruševine.

Zapravo, ova treća grupa je verovatno i najveća. Uostalom, teško da protesti beogradskih urbanista mogu da imaju odjeka kod nekoga ko živi u ovom gradu i zna kako su ovo do sada uspešno rešili. Pored srpskog junaštva, Krleža je slobodno mogao da doda i srpski urbanizam u ono čega želi da bude sačuvan.

Ipak, analiza strahova ove treće grupe protivnika Beograda na vodi nudi višeslojnu dijagnozu trenutne faze našeg istorijskog brodoloma. Naime, Srbi su postali narod koji se plaši budućnosti, i otvaranje nove fabrike vide kao uvod u dugi stečaj a gradnju nove kuće kao nastanak buduće ruševine. Strah od budućnosti je prilično opasna stvar – koliko god u duštvu prepunom rent-a-istoričara i prošlost deluje nepredvidivo – budućnost je nešto što ne možemo izbeći.

Za početak, građani masovno poistovećuju izgradnju navodno komercijalno isplativog kompleksa sa političkom odlukom koja zavisi od vlasti, i sa podsmehom gledaju na tobožnje tržišne inicijative poput prodaje stanova u kuli. Kako gledati na takve stvari drugačije kada već decenijama posmatramo političke intervencije u polju ekonomije gde su se spojile najgore tekovine socijalizma poput ispunjavanja interesa vlastodržaca i kapitalizma poput lične pohlepe i svakog zamislivog vida smanjivanja ulaganja i povećavanja zarade – bez prave proizvodnje vrednosti i ikakvog obaziranja na interese zajednice. Teško je poverovati da su sada stvari drugačije, velikim delom i zato što Beograd na vodi za sada uglavnom biva promovisan u aktivnostima vlasti, dočim su investitori mnogo tiši i manje prisutni. Otud nije neočekivano da u ovakvim slučajevima, građani ne znaju koga više treba da se plaše – državnih službenika ili kapitalista koje su oni doveli.

Beograd na vodi je očigledno preveliki projekat da bi građani mogli da dopuste ovoj vlasti da se sa time igra. Ruševine koje bi za njim mogle ostati u slučaju neuspeha su neprihvatljivo velike i na suviše vidnom mestu da bi se takav eksperiment mogao dozvoliti. Naročito moramo povesti računa o tome da i najmanji potres u globalnim političkim i finansijskim tokovima najpre može da se oseti upravo u jednom takvom infrastrukturnom projektu, na periferiji, u para-tržišnim okolnostima.

Očuvanje statusa kvo se u mnogim oblastima našeg života, od Kosova preko reorganizacije sportskih klubova pa do Beograda na vodi nameće kao najpametnije rešenje jer naprosto nismo dovoljno jaki da bismo u bilo kojoj delikatnoj oblasti mogli da izborimo pravo.

No, to ne znači da strah od budućnosti ne treba lečiti. Kada pogledamo naše filmove ili televizijske serije, prošlost dominira čak i nad prikazima sadašnjosti a budućnosti praktično ni nema. Nismo prvo društvo koje je odlučilo da sebe isključivo definiše kroz prošlost ali ako pogledamo najuspešnija, svako od njih je gajilo snažnu viziju budućnosti, bilo da je ona optimistična ili upozoravajuća. Kada je Ministarstvo kulture već raspisalo konkurs za film o Velikom ratu, mogao bi i Grad da raspiše konkurs za film o Beogradu budućnosti, da se ne svede filmografija te vrste na jedno slovo – odličan animirani rad Edit i ja Alekse Gajića.

Budućnost ne možemo da izbegnemo. A pošto je prethodna garnitura već sebe premestila u neki drugi film, bilo bi lepo da imamo šta da gledamo, dok sadašnja luta po žanrovima.

Dimitrije Vojnov 

(Tekst objavljen u Našim novinama)