OTVORENO PISMO FILMSKOM CENTRU SRBIJE POVODOM ZABRANE FILMA "MEZIMICA"

Poštovani gospodine Jevtiću,

Poštovani članovi Upravnog odbora Filmskog centra Srbije,

Obraćam vam se otvorenim pismom jer smatram da ova inicijativa zaslužuje neposrednu pažnju javnosti. 

Naime, pre čitavih deset godina, Filmski centar Srbije izdao je knjigu Bogdana Tirnanića Crni talas. Ona je opisivala razne slučajeve represije nad filmskim autorima u SFRJ, i stvorila vrlo jasnu sliku o tome na koje su sve načine nepoćudni autori i filmovi sakrivani od javnosti. Kada je ta knjiga izašla, s pravom se smatralo da je sa takvom praksom završeno i da će eventualne nove knjige o tome samo dodatno razrađivati već postojeće slučajeve, primenjujući novu metodologiju.

Nažalost, Bogdan Tirnanić više nije među nama pa za drugo izdanje ove knjige ne može da opiše najnoviji slučaj zabrane filma na prostoru bivše Jugoslavije, a to je Mezimica Nemanje Čipranića. Stoga, želim da ponudim Filmskom centru Srbije da napišem to dodatno poglavlje i da ono bude uključeno u drugo dopunjeno izdanje Crnog talasa.

Na svu sreću, ja sam scenarista filma Mezimica tako da raspolažem celokupnom scenarističkom građom tog filma. Kako je taj film podržan na konkursu Filmskog centra Srbije u maju 2017. godine, i kako je ta odluka dostigla pravosnažnost, siguran sam da raspolažete zapisnicima Komisija i tadašnjeg Upravnog odbora o Mezimici i njenim kvalitetima koji su joj obezbedili podršku, te da ćete mi rado ustupiti tu dokumentaciju. Doduše, ne raspolažem svim onim verzijama scenarija koje je Nemanja Ćipranić izradio sam pod pritiskom ljudi iz vlasti ili esnafa, ili i jednog i drugog. Usled toga, ja sam odlučio da se potpišem pseudonimom, i raspolažem čitavom dokumentacijom o tom procesu oduzimanja mog autorstva u kome je učestvovao i sam Filmski centar Srbije. U međuvremenu sam stupio sa Ćipranićem u komunikaciju i smatram da ću doći do scenarističke građe na kojoj je i on radio, a i do detaljnijih informacija o tome ko mu je i na koji način tražio izmene scenarija.

Ako imamo u vidu da je film Mezimica došao na nedelju dana od početka snimanja, oko tog projekta okupljena je i glumačka ekipa koju su predvodili Nikola Kojo, Miloš Biković i Aglaja Tarasova. Pokušaću da uradim razgovore i sa glumcima, a naročito me zanima razgovor sa Aglajom Tarasovom koja dolazi iz Rusije i verovatno je iznenađena našim običajem da u 2018. godini zabranjujemo filmove, premda naravno i tamo umetnici ponekad imaju nevolje. Siguran sam da će ona svemu tome dati jedan dubok uvid koji će zanimati našu najširu publiku imajući u vidu da je glumila u filmu Led Olega Trofima koji je videlo 125 000 ljudi u Srbiji što je za naše uslove zaista ogroman rezultat.

Na svu sreću, deo SMS poruka u kojima mi je prećeno i sugerisano kako da menjam scenario imam u svojoj evidenciji, pa će eventualni esej u knjizi Crni talas sadržati i tu vrstu ekskluzivnosti. O sadržaju tih poruka sam svojevremeno upoznao i direktora Filmskog centra Srbije Bobana Jevtića pa vam on može posvedočiti o njihovoj atraktivnosti.

Kad je reč o mojoj komunikaciji sa Filmskim centrom Srbije, o tome imam urednu dokumentaciju, uključujući i Aneks ugovora u kome pristajem da se potpišem pseudonimom, a koji je napisao vaš pravni savetnik Aleksandar Popović. I tim papirom koji je napisan, pa čak i potpisan pod okriljem Filmskog centra Srbije, pošto mi ga je na vrata doneo vaš kurir, smatrao sam da je pitanje snimanja filma Mezimica rešeno.

Tekst o ovom slučaju će otud biti kao pravi triler - projekat je prvo podržan, Komisija je smatrala da vredi i potpisan je Ugovor, potom se suočio sa (lažnim) optužbama da je antisrpski, pa je onda menjan pod pritiskom ljudi čiji identitet tek treba da otkrijemo, pa je onda Filmski centar Srbije zadovoljan tom novom verzijom nastalom pod pritiskom, odlučio da ispuni svoj deo Ugovora o podršci da bi ga onda ipak - zabranio! Složićete se, zaplet je bestselerski a crpi se iz života, i to baš iz onog njegovog dela za koji ste vi odgovorni!

O samom činu zabrane, imam delimičnu dokumentaciju, recimo imam Zapisnik sa 4. sednice Upravnog odbora u 2018. godini održane 20. avgusta gde piše, “J. Trivan pitala je koje su pravne mogućnosti da se zaustavi projekat “Mezimica””.

Ono što mi nedostaje jeste sam put kako je došla do odgovora na to pitanje, doduše dobijenog 20. septembra kada je Svetozar Cvetkovič, producent filma Mezimica sporazumno raskinuo ugovor sa Filmskim centrom Srbije. Svakako da bih voleo da saznam kako je tekao razgovor između Predsednice Upravnog odbora Jelene Trivan i Svetozara Cvetkovića koji je na kraju doveo do te njegove odluke pošto o tome znam vrlo malo a slutim da bi ta dramatična razmena bila jako zanimljiva čitaocima ovog poglavlja. Direktor Filmskog centra Srbije, Boban Jevtić je moj kolega, takođe scenarista i verujem da je pomalo ljubomoran što on neće moći da dramski obradi ovako uzbudljivu scenu, ali eto, ja sam se prvi setio!

Siguran sam da će gospođa Jelena Trivan, i sama ljubitelj književnosti i uostalom čelnik jedne velike izdavačke kuće Službeni glasnik, naći vremena za intervju sa mnom u ulozi istraživača.

Podsetiću vas da je samo jedan film u istoriji SFRJ zvanično zabranjen - bio je to Grad Živojina Pavlovića, Kokana Rakonjca i Marka Bapca. Ostali su bili opstruirani ili marginalizovani na razne načine. U tom pogledu, formalno gledano činjenicom da ste naterali producenta filma Mezimica da nedelju dana pred snimanje sam odustane od filma, izbegli ste neprijatnu dužnost ispisivanja neke vlastite odluke. No, jasno je da knjiga Crni talas koju je izdao Filmski centar Srbije u vašim prostorijama danas ne služi samo kao podsetnik na neka prošla vremena već i kao udžbenik kako se danas obračunavati sa autorima. Nisam siguran koliko bi Bogdan Tirnanić bio radostan da zna kako je njegova knjiga dobila jednu dimenziju koju on sigurno nije želeo da ima ali svako značajno delo se nekada odmetne od autora.

Činjenica da je Filmski centar Srbije u 2018. godini prvo administrirao promene na scenariju protiv volje jednog od autora a potom pretnjama naterao producenta da odustane od realizacije filma koji je bio isklesan baš prema željama nekih struktura koje su u poziciji da određuju kako treba da izgleda film, biće intirgantna ne samo našim čiaocima već i publici izvan granica naše zemlje, naročito istraživačima mehanizama represije na prostoru bivše Jugoslavije kao i aktivistima za ljudska prava.

Otud smatram da Filmski centar Srbije koji je poznat po svojoj jakoj izdavačkoj delatnosti ne bi smeo da propusti ovakvu priliku.

Ovo poglavlje knjige Crni talas spreman sam da napišem bez nadoknade.

Srdačno,

Dimitrije Vojnov

OTVORENO PISMO FILMSKOM CENTRU SRBIJE

Poštovani gospodine Jevtiću,

Poštovani članovi Upravnog odbora,

Ne zamerite što vam se obraćam otvorenim pismom ali zbilja smatram da javnost treba da bude svedok ovog slučaja.

Posle objavljivanja rezultata Konkursa za sufinansiranje žanrovski određenog celovečernjeg filma sa komercijalnim potencijalom, mogu sa vrlo velikom sigurnošću da posumnjam da je film pod radnim naslovom 2020 koji bi po mom scenariju trebalo da režira Srđan Spasojević, direktno i neprikriveno politički diskriminisan.

Prvi dokaz da je ovaj scenario diskriminisan jeste činjenica da je Komisija kojom je predsedavao Svetislav Bata Prelić pokazala da je senzibilizirana za filmove koji obrađuju goruće i politički profilisane teme samim tim što je podržala novi film Stevana Filipovića, nastavak filma Pored mene, pod naslovom Pored nas koji, znajući izvorni film i poetiku ovog reditelja, sasvim sigurno ima izrazit politički stav.

Ovom prilikom želim da od srca čestitam kolegama iz ekipe filma Pored mene odnosno Pored nas na dobijenim sredstvima jer oni su više od deceniju bili ignorisani od strane Filmskog centra Srbije uprkos rezultatima koje su postizali. Činjenicu da je rad Stevana Filipovića konačno podržan na konkursu za sufinansiranje filma smatram sporom ali dostignutom pravdom.

Međutim, to što je Filipović dočekao svoju pravdu ne znači da film 2020 nije diskriminisan. Naime, pošto je reč o filmu koji je konkurisao za žanrovski profilisan film sa komercijalnim potencijalom, smatram da je komisija u potpunosti zanemarila njegove kapacitete.

Reč je akcionom trileru smeštenom u blisku budućnost u kome je Srbija pod tihom okupacijom NATO pakta, a na vlasti ima režim koji ispunjava sve želje zapadnih sila. Grupa mladih ljudi i rodoljuba izbačenih iz službi bezbednosti organizuje pokret otpora i pobunu protiv ovog režima.

Scenario filma je jasno postavljen po svim postulatima žanra i kao takav se uklapa u propoziciju žanrovski određenog celovečernjeg filma. Komercijalni potencijal akcionog trilera kao žanra je vrlo visok svuda u svetu, pa i kod nas gde filmovi sličnog koncepta, od Otpisanih Aleksandra Đorđevića pa sve do Četvrtog čoveka Dejana Zečevića mogu da se pohvale visokom bioskopskom gledanošću i - što je izuzetno važno - dugovečnošću na kućnim formatima.

Filmovi snimljeni po mojim scenarijima do sada su imali preko milion gledalaca širom bivše Jugoslavije. Čak i jedan od filmova koje sam pisao a da nisu imali komercijalne pretenzije u najčistijem smislu, a to je najnovije ostvarenje Ederlezi Rising, osvojio je devet nagrada na festivalima a usput je prodat do sada na tuce teritorija među kojima je i SAD gde ga je uzeo mejdžor studio Lionsgate za distribuciju. Dakle, čak i filmovi koje ne pravim sa čistim komercijalnim pretenzijama postižu relevatan komercijalni uspeh i zanimaju publiku širom sveta. O ranijim uspesima naslova kao što su Mali Budo, Jesen samuraja i drugi Montevideo ili treći Mi nismo anđeli da i ne govorim.

Srđan Spasojević je reditelj čiji je debi - Srpski film - postigao izuzetan internacionalni uspeh, prodat je na više desetina teritorija, za bioskope, kučne formate, striming itd. i bio je uvršten na veliki broj specijalizovanih žanrovskih ali i mejnstrim festivala.

U filmu smo okupili ekipu izuzetno uglednih i rado gledanih glumaca, predvođenih Stefanom Kapičićem i Slobodom Mićalović, koji do svoje pozicije nisu došli slučajno, i birajući pogrešne uloge koje su odbojne publici. Stefan Kapičić baš u ovom trenutku kao Marvelov superheroj puni bioskopske sale širom sveta uključujući i Srbiju gde njegov film ima oko sto hiljada gledalaca što je tri puta viša od gledanosti koju je ostvario film Patuljci sa naslovnih strana podržan od strane ove komisije.

Distribuciju filma želi da radi Megacom, naša vodeća distributerska kuća sa bioskopskim salama u svom vlasništvu koja može postići optimalne rezultate sa našim filmom i za Konkurs je priložen plan distribucije.

Šta onda nije valjalo u ovom filmu? Jedino možda politika. Ali, ako uzmemo u obzir rezultate filmova sa sličnim konceptima, recimo Crnog bombardera koji je snimljen pre četvrt veka i takođe prikazivao jednu distopijsku sliku Srbije i borbu protiv režima koji je mnogima ličio na onaj koji je tada vladao našom zemljom, onda 2020ima sve predispozicije da se nasloni na uspešne reference. Crni bombarder je film koji je bio zapažen u svoje vreme a na televizijskom programu je prisutan i sada.

Ako bismo kao primer uzeli nešto svežije, to je svakako film Emira Kusturice Na mliječnom putu koji takođe ima izraženu anti-NATO agendu koja mu nije smetala da ima premijeru u Veneciji a potom i bioskopsku distribuciju širom Zapadne i Istočne Evrope, između ostalog i u državama članicama NATO kao što su Francuska, Španija, Nemačka, Italija, Turska, Slovenija. Taj film je imao dva puta više gledalaca prošle godine u bioskopima nego što je početkom ove godine imao film Patuljci sa naslovnih strana koji je podržala ova ista komisija na prvom raspisu konkursa.

Dakle, ako već govorimo o političkoj dimenziji ovog filma, ona je komercijalna, a stavovi koje ovaj film zastupa su - recimo za razliku stavova filma Pored mene - prihvatljivi ubedljivoj većini građana Srbije.

Svi ovi potpuno racionalni i lako proverljivi argumenti govore u prilog toga da je film 2020 ispravno osmišljen, solidno postavljen projekat koji je samo iz nekih potpuno iracionalnih razloga mogao biti odbijen, naročito ako imamo u vidu da su komercijalne reference drugih projekata i autora koji su nagrađeni, izuzev Stevana Filipovića, potpuno zanemarljive u odnosu na naše.

Komisija ima pravo da donosi odluku kakva god joj padne na pamet ali to ne znači da se ne može zapaziti ako je neka od njih potpuno izrugivanje struci, i što je još gore primena dvostrukih standarda. Filmski centar Srbije je dužan da se izjasni oko toga da li je ovaj projekat diskriminisan iz političkih razloga i da nam jasno kaže šta je ovom projektu u stručnom pogledu nedostajalo kako bi se našao u izboru komisije kojoj je dat zadatak da ima vrlo konkretne rezultate.

Ako imamo u vidu da smo za ovaj projekat obezbedili,

1. Autorsku i glumačku ekipu koja je višestruko dokazana i na srpskom i na međunarodnom tržištu.
2. Plan eksploatacije sa vodećim srpskim distributerom i kontakte sa inostranim agentima za prodaju filmskih prava koja je očekivana i održiva ako imamo u vidu dosadašnje rezultate autorske i glumačke ekipe.
3. Filmsku priču koja na svež i aktuelan način obrađuje jednu značajnu društvenu temu koja zanima publiku i ima tradiciju u našoj kinematografiji i već je iznedrila uspešne filmove-preteče.
4. Politički aspekt filma ni u jednom svom idejnom segmentu ne remeti propozicije onoga što finansira Filmski centar Srbije (ne širi mržnju itd) a stavovi koje film zastupa su po svim relevantnim anketama bliski većini građana Srbije, pa i deklarativnoj politici naše Vlade, i ne mogu ni na koji način ugroziti komercijalnost filma
5. Izlazak pred Komisiju koja definitivno smatra da politički angažovan film spada u njen delokrug podrške a što je potvrdila odabirom projekta Pored nas

Želimo da znamo kako je moguće da ishod ovakvog napora nije drugačiji od potpunog ignorisanja od strane Komisije. 

Srdačno,

Dimitrije Vojnov

STARI - TOP 10 - 2017

iznad crte >

BABY DRIVER, Edgar Wright

Edgar je imao dovoljno snage i hrabrosti da se na kraju ipak ne prikloni industriji nastavaka i ekranizacija stripova i snimio je nu school film old school snage, sublimirajući skoro pa celokupan opusa Waltera Hilla u dva sata, potpisujući ljubavno pismo kinematografiji sedamdesetih i rokenrolu, pokazavši da uprkos tome što dolazi sa Ostrva ima pismenost holivudskog autora ali i svežinu kontinentalnog evropskog reditelja. U petom nastupu, uzima žestoko trošenu matricu i pruža joj nešto novo, kao što je radio od početka, s tim što ovog puta to radi iznutra - unutar samog izraza i minimalistički - bez uvođenja novih elemenata koji nisu inače dostupni rediteljima ovakvih filmova. Skupivši hrabrost da se odmeri sa velikanima koji su mu uzor, oslonjen isključivo na njihov imaginarijum, Edgar Wright je ovim filmom doktorirao.

top 10 >

1. LIFE, Daniel Espinosa

Espinosa doktor Daniel je snimio jedan od najnapetijih filmova u poslednjih nekoliko godina. Iz mase polovnih delova napravio je mašinu za stravu i suspense koja funkcioniše mnogo bolje od mnogih ganc-novih.

2. OKJA, Bong Joon-ho

Bong je snimio jedan od onih izuzetnih filmova koji izmiču bilo kakvoj klasifikaciji. Ali u svakoj grupi u koju ga uvrstite izbija na sam vrh - bilo da ga gledate kao spielbegrovsku priču o prijatelh+jstvu devojčice i neobičnog stvorenja, bilo kao dionizijski antikapitalistički tobogan u maniru Emira Kusturice, bilo kao integralni deo Bobgvog kanona. OKJA je jedna moderna bajka koja u Bongovoj interpretaciji postaja vanvremenska jer govori o samoj suštini našeg postojanja, onome što volimo, onome što stvaramo i onome što jedemo.

3. LOGAN, James Mangold

Završni film o ovoj inkarnaciji Wolverinea je ono što bi reditelji superherojskih ekranizacija trebalo da rade - pokazivanje šta se sve može napraviti kada dostigneš slobodu jer ne moraš da brineš da li će neko doći u bioskop jer publika je već tu.

4. BRIGHT, David Ayer

Svaka generacija mora da dobije svoj ALIEN NATION. Osamdesetih, ALIEN NATION je bio rezultat potrebe da se spoje tada superpopularni žanrovi buddy cop filma i cameronovskog SFa. BRIGHT s druge strane kombinuje policijski film koji se nažalost polako seli na televiziju i fantasy koji u svojim stripovskim i literatnim inkarnacijama zauzima sve ekrane. Scenarista Max Landis je ovaj film pisao sa idejom da bude režija Davida Ayera, i policijski film njegovog manira, smešten u svet u kome pojave i bića iz high fantasyja zapravo postoje. Međutim, Ayer ovde sve sagledava iz ugla tvrdog pandurskog filma, svojih radova kao što su END OF WATCH i STREET KINGS i fantasy komponenta postaje vrlo efektna alegorija trenutnih velikih rasnih napetosti u američkom društvu. Kroz fantasy, Landis i Bright uspevaju da dekonstruišu ne samo manifestacije rasizma već i narative na kojima se bazira. Stoga, sam sadržaj filma je priča o narativu, u svetu u kome likovi iz bajke postoje iako se u same bajke ne veruje. Takva mu je i forma, aktuelni popularni sadržaji oblikovani su u formi rado gledanih filmova nekog ranijeg perioda. Kada na sve to dodamo da je BRIGHT i izuzetno nestašan, rezultat je jedan od najunikatnijih filmova u poslednjih nekoliko godina.
5. THE LEGO BATMAN MOVIE, Chris McKay

Superinteligentna dekonstrukcija DC univerzuma pokazuje da je WAG trenutno možda jedini animirani studio koji pravi dovoljno snažne animirane filmove da gledaoci tokom gledanja potpuno zaborave kome je koja deonica namenjena. Stoga, ne znam kako je ovo bilo deci ali je Stari angažovao vijuge punim kapacitetom u nekoliko gledanja.

6. VALERIAN AND THE CITY OF A THOUSAND PLANETS, Luc Besson

Besson je iznova pokazao da je reditelj sa najsnažnijim pečatom stripa u rediteljskom rukopisu. Ovog puta ispunio je višedecenijski san i ekranizovao je omiljeni strip iz detinjstva. To što je na blagajnama VALERIAN doživeo sudbinu Stantonovog JOHN CARTERa ne znači puno.- Ovo je jedan od onih filmova koji traže publiku, ali mogu da se snađu i bez nje.

7. WAR FOR THE PLANET OF THE APES, Matt Reeves

Reevesov opus poslednjih godina je jedna od nedovoljno istaknutih holivudskih priča o talentu i uspehu. U WAR FOR THE PLANET OF THE APES, gotovo neprimetno isporučuje još jedan potpuno unikatan film.

8. THE BABYSITTER, McG & BETTER WATCH OUT, Chris Peckover

McG i Chris Peckover kao da su dobili isti zadatak a to je da snime inverziju ikonične horor priče o bejbisiterski koja je postala jedna od temeljnih mitema američkog horora u HALLOWEENu Johna Carpentera i traje sve do danas. Tom zadatku su prišli na različite načine. Peckover je snimio film iz vizure zrelog reditelja, filmofila koji zna sve konvencije i sada ih dekonstruiše na razne načine, evocirajući uspomenu na slavne dane Amblina kada se ovoj vrsti filma prilazilo ozbiljno i na reditelje poput Toma Hollanda, pa čak i Josepha Rubena. Njegov film je zreo, promišljen i uglavnom dosta siguran. McG je s druge strane snimio film kakav zamišlja supernagledani dvanaestogodišnjak i namenio ga je dvanaestogodišnjacima i svima onima koji se tako osećaju. Otud je McGjev film nezreo, energičan, infantilan i jako jako kul. Onaj kome THE BABYSITTER ne probudi duboko sakrivenog dvanaestogodišnjaka u srcu, ozbiljno je zalutao na home video, mesto na kome je zahvaljujući Netflixu ovaj film jedino dostupan. Akademski gledano BETTER WATCH OUT je zaokruženije ostvarenje ali THE BABYSITTERu ćemo se češće vraćati. Nijedan od ova dva nije SCREAM i nije preporodio žanr, ali su oba pokazali da u njemu još ima šta da se napravi.

9. SPIDER MAN: HOMECOMING, Jon Watts

Dokaz toga da u holivudskim studijima rade ozbiljni stručnjaci je činjenica da su i od Jona Wattsa napravili reditelja. HOMECOMING je do sada daleko najbolji film o Spider-Manu jer je dinamičan, nepretenciozan i što je najvažnije spušten na pločnike Njujorka sa kojih Spidey tek treba polako da se popne do apokaliptičnih scenarija Marvelovog filmskog univerzuma.

10. THE HITMAN'S BODYGUARD, Patrick Hughes

Buddy akcijaši su postali prava retkost u današnje vreme. Zato je dobro što je ova produkcija Avija Lernera rezultirala odličnim filmom punim visokooktanske akcije i besprizornog humora, oslonjenim na harizmu Ryana Reynoldsa i Sama Jacksona i mišićavu režiju kakvu može da donese samo australijski plaćenik. Srećom, razumevanje publike nije izostalo. Imamo čemu da se nadamo u budućnosti.


ispod crte >

DETROIT. Kathryn Bigelow

Kathryn Bigelow je snimila snažnu rekonstrukciju sistemskog rasizma u Americi sredinom šezdesetih godina. Film je brutalniji od bilo kog horor filma ove sezone, a istinita je priča, i u svom razotkrivanju mehanizama rasizma obuhvata sve aspekte, od ulice preko represivnog aparata do pravosuđa. U pojedinim deonicama međutim, ovaj film je možda previše intenzivan za vlastito dobro. Po merilima čiste strave, teško je videti išta snažnije u proteklih nekoliko godina i ovom filmu ćemo se često vraćati.

MAYHEM, Joe Lynch

Dok čekamo da se Brian Taylor uskoro vrati na veliki ekran i glad za njegovim režijama utišavamo serijom HAPPY! - Joe Lynch u sred Beograda snimio je ovaj film koji jako puno duguje nihilizmu CRANKa. Nezadovoljni korporativni službenik oboli od virusa koji budi čovekove najdublje nagone i kreće u akciju kako bi izborio pravdu za sebe i svoje klijente. Čitav film smešten je u jednu zgradu, Steven Yeun i Samara Weaving su izvanredni kao službenik i stranka koji su pravedni i izopačeni i spremni na sve kako bi izborili ono što žele. Događaji su anarhični, nasilni, crnohumorni i u duhu svega onoga čemu se nadamo kade se iznova vraćamo B-filmovima. Lynch je godinama pokušavao i sada mu je uspelo. Samara Weaving je kroz THE BABYSITTER i MAYHEM postala nova diva po ukusu nestašnih. Dobili smo dobar film, reditelja na kog treba obratiti pažnju i novu zvezdu.

SAND CASTLE, Fernando Coimbra

Brazilski reditelj Coimbra snimio je tvrd combat movie o angažmanu američke vojske u Iraku, pokazujući temeljne kontradikcije njihovog angažmana. Uprkos tome što u filmu ima borbe, u maniru Boetticherovih filmova o intendantskim jedinicama u Drugom svetskom ratu, Coimbra pokazuje da se rat ne dešava isključivo u zoni kontakta, a Logan Marshall Green, Nicholas Hoult i Henry Cavill čine okosnicu izvanredne podele.

Притяжениe, Fjodor Bondarčuk

To kako su Italijani šezdesetih i sedamdesetih krali zaplete od američkih uzora nije ništa spram onoga što rade Rusi. Ali, ovog puta Bondarčuk je snimio odličan Copywood, rusku parafrazu DISTRICT 9 koja u sebi nosi specifičnu humanističku poruku svojstvenu naučnoj fantastici iza Gvozdene zavese. Sa zapletom su usisali i američke stručnjake da im pomognu u realizaciji, i rezultat nije izostao.
THE FOREIGNER, Martin Campbell

Martin Campbell, žanrovski specijalista koji je u seriji i filmu EDGE OF DARKNESS već doktorirao pravljenje priče o čoveku koji se sveti zbog smrti kćeri, prenosi svoju ekspertizu na kinesko tržište i režira melodramski, seriozniji triler sa jackie Chanom u glavnoj ulozi. Nasuprot Chanu je Pierce Brosnan koji je proteklih godina našao sebe upravo u važnim antagonističi rolama. Campbellov film se dešava u Velikoj Britaniji i umnogome evocira studioznost njegovih hladnoratovskih trilera. Možda su se svi upustili u ovaj projekat ne bi li snimili Chanov TAKEN ali dobili smo izuzetan retro ugođaj, za ljubitelje i poznavaoce.

SHOT CALLER, Ric Roman Waugh

Ric Roman Waugh izvanrednim SHOT CALLERom zaokružuje svoju zatvorsku trilogiju započetu filmom FELON. Kao mnogi reditelji starog kova, Waugh je krenuo iz drugih sejktoa filmske ekipe i polako napredovao do režije. Međutim, u filmu SHOT CALLER jedino što je podseća na njegove kaskaderske dane jeste tretman tela glavnih junaka, ostatak postupka je sirov, ubedljiv poput vrhunskog art housea, samo sa nepogrešivim žanrovskim instinktom za razvoj priče i njenu dinamiku.

ex-YU

NA MLIJEČNOM PUTU, Emir Kusturica

Prva polovina ovog filma je Kusturičin imaginarijum koji već poznajemo, realizovan dobro. Ali druga polovina je ulazak ovog velikana na potpuno novu teritoriju - bajkoviti survival triler bez mnogo priče i minimumom humora, na liniji onoga što rade njegovi meksički gosti sa Kustendorfa u ideji ali sa nepogrešivom snagom Kusturičinog rukopisa.

STARI - TOP 10 - 2016

iznad crte >

ELLE, Paul Verhoeven

Verhoeven se u ovom filmu bavi starošću, u njenoj zapadnoevropskoj formi korozivnosti, opterećenosti uživanjem koja ruši sve barijere, i na kraju deformiše ljude do tačke dok ne dostignu vrhunac samozadovoljstva u religiji i moralizaciji. Verhoeven je iz Holandije otišao u Holivud i tamo je snimio neke najuspešnije "holivudske" filmove koji se rimejkuju dan-danas i svaki od njih obeležio je svojim izvanrednim smislom za humor i društvenu kritiku, spojenu sa inovativnom visceralnošću. U Francuskoj, Verhoeven je snimio "francuski" film koji će sigurno biti jedan od njihovih najuspešnijih u ovoj sezoni, a zadržao je svoj humor. društvenu kritiku i ponudio drugu vrstu visceralnosti. I to je možda najfascinantniji stilski detalj u ovom filmu. Verhoeven se neverovatno prilagodio zahtevima "francuskog", da ne kažem festivalskog filma, a opet je ostao svoj. ELLE je snimljen po romanu Philippe Dijana ali izgleda kao da je snimljen po Houellebecqu.

top 10 >


1. THE ACCOUNTANT, Gavin O'Connor

Neće se posle ovog filma uznemiriti san producenata koji rade Marvel ili DC, ali ovo je prava potvrda zbog čega još uvek originalni scenariji itekako imaju smisla u savremenom Holivudu. Paradoksalno, po više osnova THE ACCOUNTANT se može posmatrati kao ekranizacija neke od graphic novela o Batmanu koje ne ulaze u kanon lika ali ga osvetljavaju iz drugog ugla. Nezavisno od stripovskog nasilja i stilizacije, kao i melodramskih obrta koji su svojstveni "devetoj umetnosti", kultura graphic novela mora da se pomene prilikom analize THE ACCOUNTANTa, pre svega zbog toga što je upravo u njima izvršena reinterpretacija filmskih žanrovskih tropa u smeru koji sam bioskopski format nije smeo sebi da dozvoli. Jedna od osobina filmskih adaptacija graphic novela koji su reinterprertirali filmske konvencije vodila je ka novom uklapanju tog materijala u velikoekranski kliše. THE ACCOUNTANT radi upravo suprotno - u meri u kojoj su to radili graphic novelsi usložnjava i izvrće žanrovske strukture. Ovo nije skup film, koštao je 40 miliona dolara i ponovo nas vraća onoj paradigmi da srednjebudžetni holivudski film ponovo postaje najzanimljiviji iako je sve ugroženija vrsta. Gavin O'Connor ovde, što se mene tiče, otvara neke čakre za koje nisam znao da poseduje -  poznat po svojim mišićavim akcionim sekvencama i u ovom filmu on donosi barem tri takve epizode koje se nameću kao bolja ostvarenja tog tipa u ovogodišnjoj ponudi, povremeno nadbornavajući samog Bournea. U određenom smislu, lik Računovođe  sublimira Will Huntinga i Jasona Bournea u jedno, i Affleck kao da sustiže Damona. Pa ipak, ono što je najzanimljivije jeste osećaj da je THE ACCOUNTANT zapravo onaj mračni i reaalističniji reboot Batmana o kom je Nolan govorio a nije umeo da ga snimi.

2. THE GIRL WITH ALL THE GIFTS, Colm McCarthy

Colm McCarthy uspeva da napravi novu englesku reinvenciju zombi požanra. Edgar Wright je učinio svoje u SHAUN OF THE DEAD, kao i Danny Boyle u 28 DAYS LATER, a bilo bi nepošteno da ne pomenemo i Paula WS Andersona. Slobodno možemo reći da su britanski reditelji možda i najzaslužniji za novo buđenje živih mrtvaca. Pa ipak, THE GIRL WITH ALL THE GIFTS odlazi korak dalje, uvodeći barem dva nova sloja. Uz vrlo sugestivan vizuelni pristup koji evocira nešto od Cameronovih ALIENSa - što samo po sebi nije novo jer su to poslednjih godina radili i Liman i Blomkamp - McCarthy kreirra ballardovski imaginarijum a zašto ne reći i histerija u odnosima koji nastaju kada junaci dođu u postapokaliptični London. Košmarne vizije urbanog raspada, transformacije tela, društva i urbaniteta, na arhitektonskom i psihološkom nivou nalaze se u temelju filma, i kako se film približava kraju tako se sve više u tone nešto što kao da je Ballard zamislio a Cronenberg se svemu tome obradovao.
3. WAR DOGS, Todd Phillips

U pogledu uticaja, SCARFACE se nameće kao možda najznačajniji film za oblikovanje ove liste. Todd Phillips je snimio svoj prvi grown up movie u kome je samo potvrdio ono što nam je odavno jasno - da je opasan reditelj koji nadilazi žanrovska ograničenja. A SCARFACE je inspiracija njegovih junaka, dvojice polumorona koji su se upleli u poslovne odnose sa američkim Ministarstvom odbrane. WAR DOGS govori o fazi kada je rat privatizovan i kada je postao biznis, a njegovi junaci su oportunisti koji stružu po dnu kace kako to ide u svakom biznisu. SCARFACE u svemu tome nije samo mustra o usponu i padu momaka sa Floride, već i podsetnik da se najpre strada kada se u posao umeša država.

4. WHISKEY TANGO FOXTROT, John Requa & Glenn Ficarra

Requa i Ficarra su najdosledniji naslednici Billy Wildera i WHISKEY TANGO FOXTROT je njihov odgovor na film A FOREIGN AFFAIR. Umesto oslobođenog Berlina, priča je smeštena u Kabul, mesto u kome američka novinarka mora da se suoči sa svojim demonima, i otkrije neke nove. U određenom smislu, WHISKEY TANGO FOXTROT je crnohumorna reinterpretacija HURT LOCKERa i ZERO DARK THIRTYja, sa nekoliko scena u kojima ih direktno parafrazira. Međutim, ako posle gledanja WHISKEY TANGO FOXTROTa poželite dodatno štivo - izaberite LIVE FROM BAGHDAD, takođe istinitu priču o novinarima CNNa u vreme Desert Storma. Sličnosti sa onim što se desilo Kim Barker su neverovatne, s tim što se tada to desilo kao tragedija a sada kao farsa.

5. SNOWDEN, Oliver Stone

SNOWDEN je SCARFACE našeg vremena, priča o mladom i vrlo bistrom konzervativcu koji se nije držao postulata iz De Palminog filma "Don't get high on your own supply" i previše je poverovao u američke vrednosti, da bi se na kraju ispostavilo da su one samo smokvin list za ispunjavanje američkih potreba, čak ne ni američkih interesa. SNOWDEN međutim nije samo biografija (neko bi rekao hagiografija) Edwarda Snowdena već i priča o nastanku dva remek-dela - Guardianove priče i dokumentarnog filma CITIZENFOUR. U sebi ima taman dovoljno elemenata tehnotrilera ali i THREE DAYS OF CONDORa da se kvalifikuje kao špijunski triler preko svoje osnovne ideje a to je da ispriča istinitu priču. Jedan od ključnih trikova koje je Stone primenio jeste svojevrsna "mejnstrimizacija" ovih događaja kroz oslanjanje na Edov odnos sa devojkom kroz koji se prelama njegovo rastuće nezadovoljstvo u obaveštajnom sektoru. Rezultat je zanimljiv jer nas za Snowdenovu priču vezuje melodramski a da pritom ne manjka tehničkih objašnjena prilagođenih najširoj publici. Suštinski, kroz Stoneovu holivudizaciju priča o Snowdenu postala je "istinitija" nego u dokumentarcu. U mnogim detaljima Snowdenove životne priče, Stone prepoznaje sebe. Obojica su pošli iz želje da budu vojnici, američki ratnici, a završili su kod Putina, raskrinkavajući imperijalističke laži.

6. ALLIED, Robert Zemeckis

ALLIED predstavlja još jedan Zemeckisov izlet na teritoriju filmofilske perverzije spojene sa sposobnošću da se zaintrigira savremena publika. Ovo mu je prvi triler sa smrtonosnim i masovnijim konfrontacijama. Iako je područje Drugog svetskog rata Zemeckis dotakao kao scenarista filma 1941 Stevena Spielberga, to je pre svega bila komedija, dočim je WHAT LIES BENEATH bio triler smešten u domaćinstvu. Za razliku od njih ALLIED je špijunski triler smešten u vreme Drugog svetskog rata, u kome se ljudi otvoreno ubijaju a konflikti rešavaju oružjem što je generalno nesvojstveno Zemeckisovom opusu. Nadovezuje se na hitchcockovske špijunske trilere u kojima su intrige, predmeti za koje su junaci bore, pa i politički sporovi zapravo McGuffin oko koga se prelamaju odnosi među karakterima. Nota bene, ALLIED se više bavi Drugim svetskim ratom nego što se NOTORIOUS zapravo bavi nacističkim pokušajem da u Južnoj Americi naprave atomsku bombu, ali u oba slučaja, ključni su junaci i glumci koji ih igraju. Ovde su u glavnim ulogama Brad Pitt i Marion Cotillard pa je samim tim i on više Gary Cooper nego Cary Grant a i ona je više Barbara Stanwyck nego Ingrid Bergman, ali svakako to je ta ista vrsta holivudskog filma starog kova sa glumcima u prvom planu. U tom ispravnom balansu između rekonstrukcije epohe u kojoj nam je demistifikuje i filmske interpretacije koja ju je izrazito mistifikovala, Zemeckis uspeva da izbaci junake u prvi plan, a da u drugom planu napravi čitav niz bravura-sekvenci.

7. HACKSAW RIDGE, Mel Gibson

Mel Gibson je snimio par excellence "autorski film" u bordvelovskom smislu tog pojma, praveći delo koje iskoračuje iz standardnih narativnih i stilskih okvira svojom naglašenom stilizacijom. Ako je FURY Davida Ayera bio primena tradicije "vijetnamskog filma" na film o Drugom svetskom ratu, onda je Mel ovde napravio povratak baš na estetiku filma o Drugom svetskom ratu. Međutim, njegov postupak nije anahron, štaviše on je vrlo moderan u svojoj svesti o tome kakav efekat ostavljaju pojedine stileme i strukturalne postavke. U scenarističkom pogledu, HACKSAW RIDGE nema puno ukrasa, ima vrlo jasnu i direktnu priču, sa gotovo matematički postavljenim motivacijama i simbolima mariniranim u stil melodrame pedesetih kroz koju Gibson jasno postavlja moralni kompas svog filma. U određenom smislu, HACKSAW RIDGE kao da je pravljen ne samo sa teoretičarima na umu i sa idejom da će im pružiti mnogo materijala za analizu, već i kao da je sam proistekao iz teorije. Kroz tu stilizaciju koja proizvodi povišeni realizam ne samo u pogledu forme već i u pogledu vrednosnog sistema, Gibson postiže nekoliko jasnih ciljeva. Prvi je da snimi film koji odstupa od aktuelnih rediteljskih praksi i ponudi apartan postupak, samim tim stičući status vanindustrijskog, nestandardnog, "umetničkog" filma. Drugi je da gledaoce kroz filmski žargon uvede u imaginarijum vlastitog junaka. Treći je da kroz ogoljen narativ, sa jasnim mikro-poukama na kraju svakog simboličnog "koraka" na putu junaka, postigne efekat religijskog teksta. HACKSAW RIDGE je kao APOCALYPTO, prozor u svet koji je izumro, ljude starog kova kakve nemamo. Srećom, o njima je ostao film starog kova, kakve takođe nemamo.

8. EDDIE THE EAGLE, Dexter Fletcher

EDDIE THE EAGLE ne prikazuje pravu istinu o "Eddieju" Edwardsu, a mora se naći u svakom ciklusu zimskih olimpijskih filmova uz COOL RUNNINGS i ЛЕГЕНДА No 17 iako je po duhu bliži SLAP SHOTu nego DOWNHILL RACERu. Taron Egerton u ovom filmu pravi komičarski tour the force, i prava snaga njegove uloge je u tome što je njegov Edwards istovremeno luzer i sanjar sa kojim se publika lako identifikuje, ali da usput nimalo nije umanjena i patološka dimenzija njegove ambicije. Hugh Jackman posle REAL STEELa ponovo bez greške igra palog heroja-mentora i zaokružuje utisak da je Dexter Fletcher snimio sportsku bajku koja govori istinu. EDDIE THE EAGLE naprosto nije samo film o naivnom entuzijasti koji je sticajem okolnosti postao olimpijac već priča o tome kako su mediji koji su pretvorili sportiste u božanstva odigrali ključnu ulogu u afirmaciji čoveka koji je potpuni autsajder, samo zato što nije shvatio da je savremeni sport rezervisan za superheroje i da obični smrtnici tu nemaju šta da traže.
9. BLOOD FATHER, Jean-Francois Richet

Spoj Mela Gibsona i Richeta je zapravo jedan od retkih slučajeva u kojima je Mel radio sa profilisanim rediteljem koji se afirmisao mimo njega, a to je uglavnom davalo izuzetne rezultate kao što je RANSOM. Čak i da se ne nalazimo u ozbiljnoj oskudici Mela poslednjih godina, njegova saradnja sa Richetom koji je krunu karijere do sada imao u diptihu MESRINE, predstavljala bi prvorazrednu senzaciju. BLOOD FATHER u potpunosti ispunio ono što se očekivalo od njega. Ovo je nemilosrdan B-movie to end all B-movies, osamdesetak minuta paklenog intenziteta, sa jednostavnom pričom, klišeima koji su plasirani sveže i sa punim ubeđenjem, mišićavom režijom i Melom GIbsonom koji je nuklearni reaktor u sred ovog energičnog zbivanja. BLOOD FATHER bi i bez Mela GIbsona bio jako dobar B-film, ali sa njim u centru ovo je nešto više jer Mel dominira dešavanjima usmerava ih i glumački, pa čak i vizuelno. U ovom filmu, Mel samo što ne cepa karte na ulazu u salu. Sve ostalo je on, bilo kao nosilac oporog životnog kreda, bilo kao otac koji gradi emociju na kojoj se temelji ceo film, bilo kao to izbrazdano telo koje se nalazi u centru svih tih prizora. BLOOD FATHER u svom vizuelnom žargonu ponajviše referiše na LETHAL WEAPON. Ovo je kalifornijska periferija, pustinja u kojoj je Riggs spasavao Murtaughovu kćer u prvom filmu. Ovo je kamp prikolica u kojoj Riggs sprema samoubistvo i na starom katodnom televizoru gleda crtaće. Ovde se otac i ćerka kao u trećem delu prepoznaju po ožiljcima. Ovo je Old Man Riggs u svom prirodnom staništu, dakle s one strane zakona.

10. CRIMINAL, Ariel Vromen & HARDCORE HENRY, Ilya Naishuler

Deseto mesto dele dva suprotna filma - jedan koji uživa da se valja u blatu klišea i drugi kome je primarni cilj da bude originalan

Scenario CRIMINALa je originalan koliko i SNSovčev doktorat. Međutim, ravan rip-offa koju ovaj film dostiže dovedena je do paroksizma pa čak i bizarne filmofilije. Naime, na nivou zapleta, ovaj film mnogo duguje Tarsemovom SELF/LESSu i svemu što mu je prethodilo da ne nabrajam, i kao i kod Tarsema istovetnu ulogu igra Ryan Reynolds! Zatim, film jako puno duguje McGjevom THREE DAYS TO KILL i svemu što mu prethodi i glavnu ulogu kao i u tom filmu igra Kevin Costner. Na sve to, Avi Lerner je na neki, sebi svojstven način okupio impresivan cast, spojio mačo heroje, DTVjevce i oskarovce, i film ima bolju podelu nego što po bilo kom osnovu zaslužuje. Zahvaljujući tome, Vromen uspeva ne samo da prevaziđe tu bizarnu derivativnost scenarija već i da napravi film koji će u nekim momentima čak i pokušavati nešto novo. Lik Kevina Costnera je snakeplisskenovski, on je psihopata sa oštećenjem mozga u koga su preneta sećanja tajnog agenta CIA koji zna gde se krije panično traženi holandski haker. Te smene agentove lucidnosti i besprizornosti prethodnog vlasnika mozga su dale priliku Costneru da se ispolji, i odavno se nije ovako dobro zabavljao na ekranu. Londonske lokacije i kolorit su odlično iskorišćeni i hradi se fina hladnoratovsku atmosferu. Ariel Vromen nije propustio priliku da ove old school elemente pravilno sastavi u neodoljivu celinu. Ako njega nije bilo sramota da snimi ovakav film, zašto bi nas bilo sramota da u njemu uživamo.

HARDCORE HENRY je s druge strane ono što zamišljaju akcioni fanovi kada svoje fantazije odvrnu na maksimum. Ruske lokacije i hardver su svež imaginarijum za razigravanje takvih impulsa. Posle skupe prodaje STXu uspeo da iskorači izvan geta žanrovskih festivalskih favorita u nešto što je ozbiljan mejnstrim adut. Ilija Najšuler je uspeo da film baziran na POV estetici, neprekidno oslonjen na akciju, sa etiketom "nije za svakoga" dovedenom na nivo fiziologije.

ispod crte >

THE NICE GUYS, Shane Black

Osnovna mutacija žanra u odnosu na ono po čemu je Black poznat jeste smeštanje priče u epohu. Uprkos tome što su Blackovi kanonski filmovi nosili u sebi dosta atmosfere krimića sedamdesetih, njihova osnovna karakteristika bilo je to da su hvatali zeitgeist i postavljali se kao cutting edge radovi i komentari naše savremenosti. Black ovde međutim odlazi u epohu, dakle rekonstruiše uzore umesto da ih koristi kao repromaterijal i to odlično radi.THE NICE GUYS istovremeno nije krimić iz sedamdesetih jer mnogo šta u njemu odudara od onoga što su tada bile autorske opsesije, ali po mnogo čemu zarobljava njihov duh. U određenom smislu, ovde kao da je radio neki vremeplov, Black je snimio film koji izgleda kao su krimić iz sedamdesetih snimili ljudi onog vremena ali sa iskustvom gledanja njegovih filmova.

COME AND FIND ME, Zack Whedon

Whedon je snimio izuzetno zanimljiv triler starog kova, oslonjen na tradiciju Pollackovog CONDORa ali i na atmosferu douglimanovskog LA u čemu znatan doprinos daje direktor fotografije Sean Stiegemeier. Svet u kome se film dešava je vibrantan, ima jasan indie senzibilitet i time obogaćuje solidan ali relativno konvencionalan trilerski koncept. U strukturalnom pogledu, Whedon uspešno aplicira svoju ideju sa inovativnom upotrebom flešbekova i što je još važnije, ideju sa papira odlično prevodi na ekran. Otud ovo je izrazito potentan rediteljski debi u kome je scenaristička inventivnost samo jedan od detalja.

VIRAL, Schulman & Joost

Pored hit-singla NERVE, Schulman i Joost su ove godine imali i odličnu B-stranu, film o smrtonosnoj zarazi VIRAL. U njemu uspevaju da stvore utisak kako junaci “nisu svesni” da su u filmu katastrofe i zapravo jednu od ključnih “grešaka” čini situacija u kojoj se ponašaju kao klinci, što i jesu, i organizuju žurku pošto nema škole. Taj klinački aspekt percepcije jedne fantastičke premise, već je poznat Sofiji Black-D’Eliji koja je igrala u odličnom PROJECT ALMANACu koji je upravo obeležio takav pristup.

STORKS, Stoller & Sweetland

STORKS je maštovit, dinamičan i izuzetno duhovit. Očuvan je Warnerov duh apsurda, crnog humora, a rekao bih da je Stoller uveo dosta tehnika u pogledu unutrašnje organizacije scene koje podsećaju na igrani film. U ovom slučaju to funkcioniše i naročito se odnosi na korišćenje alternativnih izvora slike kao što su kamere na raznim uređajima koje koriste junaci. Isto važi i za scene napetosti koje su konstruisane jako slično filmskim sa velikim akcentom na psihološko razrešenje komplikacije u kojoj su se junaci našli. WAG poštuje tradiciju ali pokazuje i kreativnu vitalnost originalnog materijala mimo nastavaka kojima će se neumitno baviti.

THE SHALLOWS, Jaume Collet-Serra

Collet-Serra nastavlja da oblikuje svoj autorski pečat u okvirima B-filma. THE SHALLOWS je Collet-Serrin CAST AWAY ili GRAVITY, naravno, snimljen u uslovima u kojima svaki dinar mora da se zaradi. U centru priče je dvoboj između velike ajkule i Blake Lively. Collet-Serra u saradnji sa svojim španskim DPjem Flaviom Labianom uspeva da napravi film izvanredne napetosti, ispod koje se međutim krije i izvanredna likovnost. THE SHALLOWS naizmenično stvara napetost i prizore neverovatne maštovitosti, sugestivnosti, pa i surovosti. 

ex-yu >

HJUSTON, IMAMO PROBLEM, Žiga Virc

Mnogo više od mockumentaryja o nečemu tako apsudnom kao što je Titov svemirski program. Naprotiv, ako je u prvoj polovini ovo jedan nestašni, jako dobro realizovani mockumentary o tome kako je SFRJ pravila rakete za put u svemir, u drugoj polovini sve se pretvara u melanholičnu priču o raspadu SFRJ koja moram priznati malo kome neće zaustaviti knedlu u grlu. Na kraju. HJUSTON, IMAMO PROBLEM postaje jedna meditacija o modernizacijskom projektu Jugoslavije koji nije uspeo, o Titovom kultu ličnosti koji je vrlo slojevito tretiran, i o uticaju Zapada na procese u Jugoslaviji.

DNEVNIK MAŠINOVOĐE, Miloš Radović

Miloš Radović je jedan od najboljih naslednika Dušana Kovačeviča i ovde do sada na najbolji način interpretira njegov princip potpuno racionalne razrade iracionale premise. Svi elementi kovačevićevskog imaginarijuma su tu - rezignacija, samoubistvenost, alkohol, depresija, nemogućnost ljubavi i fini preliv lokalnog treša. Ono što međutim smešta DNEVNIK MAŠINOVOĐE u jedan poseban kontekst unutar istorije jugoslovenskog filma jeste tema mašinovođa. Naime, jedan od najznačajnijih reditelja u istoriji jugoslovenskog filma, Živojin Pavlović bavio se železničarima i vozovima kroz čitav svoj opus. Pre njega oni su bili prikazivani kao vesnici progresa, a kod njega su imali ulogu radničke klase čiji surovi život pokazuje naličje socijalizma. Međutim, kod Radovića dobijaju potpuno novi ključ tumačenja. Oni rukuju zastarelim mašinama i njihov posao deluje kao neki opskurni stari zanat iako to zapravo nije. Umesto ideje progresa, oni se školuju kod majstora, stiču iskustvo kao šegrti, čak se i oslovljavaju sa "majstore", a žive u ambijentima koji su toliko arhaični da deluju skoro kao propala zdanja nekih aristokrata. Stoga, kad glavni junak počne da ima priviđenja svoje stare ljubavi koju je pre skoro tri decenije zgazio voz, Radovićevi železničari dobijaju auru poovskih aristokrata koji su potonuli u dekadenciju a ne radnika na odgovornom i fizički zahtevnom poslu koji je simbol progresa.

STARI - TOP 10 - 2015

iznad crte > 

THE WALK, Robert Zemeckis

Robert Zemeckis nije iznad crte zato što njegov film govori o čoveku koji je hodao po žici iznad Njujorka već zato što je i dok se dešava na nula metara nadmorske visine uzbudljiviji od mnogih akrobacija drugih reditelja. THE WALK je film sa snažnim rediteljskim rukopisom, bezobrazan prema formi, ekonomičan prema istini, izuzetno duhovit, vrlo mali u postavci i spektakularan u realizaciji.

top 10 >

1. THE MAN FROM UNCLE, Guy Ritchie

Guy Ritchie je dostigao punu zrelost tek kada je postao Warnerov kućni reditelj za oživljavanje klasike. UNCLE je međutim postala mnogo više od osavremenjivanja jedne stare špijunske franšize, nastale kao nusproizvod Jamesa Bonda. Spektakularna akcija i vrcavi humor izneli su zapravo vrhunsku dekonstrukciju kinematografije šezdesetih i homoerotskog naboja svojstvenog čuvenim detektivskim parovima. Henry Cavill koji kanališe Jima Garnera i Armie Hammer kao ondašnji Steve McQueen, ovim filmom dobijaju novu dimenziju kao glumci i daleko prevazilae Vaughna i McCalluma iz originala. Nažalost, naša generacija ostaće zapamćena po tome što je svojom bioskopskom posetom mnoge filmove pretvorila u serijale, sem ovog koji je zaslužio takvu sudbinu.

2. CHILD 44, Daniel Espinosa

Adaptacija Richarda Pricea je uklonila elemente savremene percepcije životnog stila i ljudskih prava iz romana Toma Rob Smitha a Espinosa je snimio energičan krimić smešten u Staljinov SSSR, gde je sunce revolucije malo jače grejalo, i samim tim povremeno peklo.

3. BRIDGE OF SPIES, Steven Spielberg

Suptilnost nikada nije bila Spielbergova jača strana ali BRIDGE OF SPIES nudi začuđujuće izbalansirani spoj Capre, Wildera i le Carrea. Tom Hanks igra Caprinog Jimmyja Stewarta smeštenog u situaciju Wilderovog Jima Cagneya unutar zavere koju bi mogao razumeti samo le Carreov James Mason.

4. FOCUS, John Requa & Glenn Ficarra

Requa & Ficarra su snimili film kakav bi u slavna vremena snimio Billy Wilder sa Gary Cooperom i Marilyn Monroe ili Kim Novak u glavnoj ulozi. Wilderov pečat je cinizam Starog sveta u ovom filmu uvezen u Novi svet i dignut na nivo serijske proizvodnje. Harizmatične zvezde, duhoviti dijalozi, privlačne lokacije, prikrivaju srce tame po kome se ovaj film izdvaja. Kao i Wilderu, i njima će biti potrebno vreme da steknu priznanje koje zaslužuju.

5. KINGSMAN: THE SECRET SERVICE, Matthew Vaughn

Najveći nedostatak Kingsmana je to što je izašao iste godine kada i UNCLE. Ovo je drugačiji, narodni apel na izlečenje Bonda od depresije, i do sada najbolja verzija fantazije o tinejdžeru koji postaje tajni agent.

6. CHAPPIE, Neill Blomkamp

CHAPPIE je višeslojan film. Planirao je da zaradi novac kao omladinski akcijaš spojen sa transhumanističkim SFom, ali je zapravo unikatan kao veliki povratak rokenrol filma kroz ekranizaciju imaginarijuma benda Die Antwoord i kao pokušaj uspešan popularne kulture nesvrstanih da izađe na internacionalnu scenu.

7. DHEEPAN, Jacques Audiard

Kanski pobednik povremeno ume da bude odličan film. Audiard je snimio hrabar film o ratniku koji je pobegao iz Šri Lanke u Francusku, iz jedne nepravde u drugu, i njegovoj odluci da ne sme izgubiti još jedan rat. Dodatnu aktuelnost filmu dala je aktuelna izbeglička kriza koja otvara razna socijalna i identitetska pitanja.

8. BLACKHAT, Michael Mann

BLUNT FORCE TRAUMA Kena Sanzela je volterhilovski film 2015. ali je Mann držeći se svojih stilskih obeležja napravio RED HEAT cyber-epohe.

9. NO ESCAPE, John Erick Dowdle

Film se pojavio izenenada, od reditelja koji u dosadašnjoj karijeri nije pokazao ništa više od puke zanatske kompetencije. Ovog puta propulzivna režija ispratila je zanimljivu, politički provokativnu priču o Amerikancima zatečenim u sred antikolonijalnog puča na tlu dalekoistočne zemlje. Owen Wilson i Lake Bell nisu potrošeni u ovakvim ulogama i donose naročitu toplinu kao bračni par u nevolji, rad sa decom glumcima je izvanredan a Pierce Brosnan nudi mračnu varijaciju na junaka od kog ne uspeva da pobegne. Sa pametno iskorišćenim malim budžetom, Dowdle proizvodi snažan efekat neprekidne napetosti, potere i opšteg dizanja kuke i motike.

10. BLUNT FORCE TRAUMA, Ken Sanzel & PROJECT ALMANAC, Dean Israelite

U kolumbijskoj produkciji nastao je ovaj walterhillovski moderni vestern u kome Ryan Kwanten i Freida Pinto lutaju kroz svet ilegalnih revolveraških takmičenja, u potrazi za mitskim rodonačelnikom sporta kog igra Mickey Rourke. Sanzel kanališe Hilla i kroz odnose među likovima i u inscenaciji. Zvanični srpski prevod naslova Snaga metka pokazuje da Hillov pečat oseća svako ko se sa ovim filmom susretne.

S druge strane, Dean Israelite je snimio vrlo simpatičan found footage film o putovanju kroz vreme. U ovom filmu nema velikih ideja, velikih promena istorije poput pokušaja da se ubije Hitler, ali čak i malo petljanje sa vremenom dovodi junake u opasnost. Od naslova pa do ponašanja junaka, ALMANAC pokazuje da čak ni u svetu u kome svi znaju za BACK TO THE FUTURE, na njegovu tridesetu godišnjicu, mogu da se dese greške kada se putuje kroz vreme.

ispod crte >

IN THE HEART OF THE SEA, Ron Howard

Ron Howard je snimio film starog hawksovskog kova u kakvom bih lako mogao da zamislim Johna Waynea, Chucka Hestona ili Errola Flynna, o muškarcima opsednutim svojim poslom i kapitalistima koji koriste njihovu psihozu da bi zaradili novac.

THE VISIT, M. Night Shyamalan

Shyamalan je skoro čitavu deceniju padao sa holivudskog prestola. I onda kada je delovalo da je gotov, našao je pravu meru i snimio svoj ne samo najbolji već i najduhovitiji film, bez zvezda i na mikrobudžetu. Uspeh srećom nije izostao.

TOMORROWLAND, Brad Bird

Bird je u ovom filmu mnogo hteo, mnogo započeo, a ono što je uspeo i da zaokruži rešava u velikom stilu, pa na krupne greške gledamo sa dobronamernim osmehom.

POLTERGEIST, Gil Kenan

Gil Kenan se vratio nezahvalnim projektom rimejka rado gledanog žanrovskog klasika iz osamdesetih. Publika je nažalost zaboravila da je Kenan u filmu MONSTER HOUSE pokazao da je jedini pravi naslednik Amblin-estetike, mnogo pre JJ Abramsovog SUPER 8. Srećom, Kenan to nije zaboravio. Glavne uloge dao je prekaljenim indie zvezdama, odlično je radio sa decom - sve to rezultiralo je dobrom hemijom unutar filmske porodice, ključnim obeležjem Amblina - a soft-horor je osmislio dinamično, maštovito i uz funkcionalnu upotrebu specijalnih efekata. U odnosu na Hooperov izvornik, Kenanov film je kraći i bez pretenzije da radi nešto novo, ali ono staro radi kako treba.

RUN ALL NIGHT, Jaume Collet Serra

Ako je ovo zaista poslednji film Liama Neesona u akcionom ciklusu započetom TAKENom onda je ovo svakako pravo zaključenje. Serra je snimio napet akcioni krimić sa odličnom glumačkom podelom u kojoj Neesona prate Joel Kinnaman, Common i Ed Harris i omogućuju da rutinska priča o podzemlju postane ubedljivija nego što bi trebalo, i fotografijom Martina Ruhea koja je potrošenim njujorškim lokacijama dala novi život.

STATISTI U VLASTITOJ KINEMATOGRAFIJI

Pre dve godine u Velikoj Britaniji uhapšena su četiri prevaranta koja supripremila lažne filmske projekte sa sve scenarijima i planovimasnimanja zato što su umalo oštetili državu za sedam miliona funti koje su planirali da uzmu radi povraćaja PDVa i sredstava za podsticaj filmske produkcije.

Od pre par dana i u Srbiji je moguće pokušati ovakvu prevaru. Država je posle višegodišnjih pritisaka donela Uredbu kojom se vrši podsticaj za pružanje usluga u proizvodnji audiovizuelnih dela tako što se investitorima daju sredstva u protivvrednosti dvadeset posto novca utrošenog na realizaciju projekta u Srbiji.

Zašto naša država to daje kada su slabo plaćeni filmski radnici i pristup maltene svim lokacijama koje postoje na teritoriji Srbije, prilično veliki adut? Razlog je vrlo jednostavan. Postoje mesta na kojima je dostupno sve to, možda još i bolje, ali još jeftinije i sa ovim stimulacijama.

Ali zar mi nismo čuveni po stranim filmovima snimanim kod nas? Zapravo jesmo, mada su u SFRJ Hrvati bili glavni maheri za taj posao a i danas su jer geografski gledano imaju sve isto što i mi, plus more. Uostalom, najznačajniji producent sa ovih prostora Branko Lustig se otisnuo u Holivud pomoću koprodukcija baš iz Zagreba.

Rečju, staroj slavi bi nas u pogledu lokacija pre vratio Šešeljev projekat Velike Srbije nego Vučićeve subvencije.

Države različitih stepena razvijenosti i poreske kulture su uvele ovakav sistem subvencionisanja pružanja usluga filmskim produkcijama. Motivi su naravno razni. Ako imamo u vidu Nemačku, koja finansira i srpske filmove, jasno je da oni žele da dodatno povećaju zaposlenost svojih kapaciteta u ovoj oblasti. Ako imamo u vidu Rumuniju, onda je verovatno privlačnost slabo plaćenih žrtava tranzicije kao zaposlenika bila nedovoljna i moralo se dodati još nešto, potencijalno inicirajući čitav lanac korupcije i prevara koji su do te mere poznati da je o tome snimljen i vrlo zanimljiv igrani film “Made in Romania” koji iskreno preporučujem svim filmofilima.

Ideja da naša država treba da finansira pružanje usluga stranim producentima nije nova i ona je prisutna dobrih sedam godina kroz rad organizacija poput Film in Serbia koje su osnovale strane institucije (USAID) kako bi nam objasnile da mi strašno grešimo što ne ulažemo državni novac u nešto što bi nam zapravo moglo donositi ogroman prihod. Izgleda da su Srbi uprkos snažnim pokušajima pojedinih domaćih faktora i interesnih grupa (koji se pojačao od dolaska SNS na vlast) uspeli da se odupru toj ideji sve do 2015. godine, međutim sada kada Grci govore OXI mi pristajemo na još jedan zapadni vid “nigerijske e-mail prevare”.

Znate kako vam povremeno stigne e-mail o tome kako na nekom računu stoji izgubljenih pet miliona dolara i kako ćete dobiti taj novac ako uplatite pedeset? Ovaj koncept nažalost jako podseća na to. Za početak pred javnost se iznose cifre koje su potpuno neverovatne, kao da su države poput Mađarske ili Češke zaradile po nekoliko stotina miliona dolara poslednjih godina zato što imaju subvencije što je praktično nemoguće jer bi to značilo da su ubirali porez u stotinama miliona dolara i uplaćivali subvencije u isto vreme, a to bi bilo izvodljivo samo pod uslovom da je neko trošio milijarde na njihovom tlu, za snimanje filmova. Verovatno se misli na ukupan obrt koji su ti poslovi doneli, ali se javnosti to tako ne predstavlja. Isto tako taj obrt podrazumeva neke usluge ili robe, dakle nikome taj novac nije pao sa neba. Taj novac je zarađen.

Druga statistička klopka je priča o tome kako se novac utrošen na snimanje u Srbiji može pomnožiti i tako dobijamo računicu kolike će prihode ti projekti doneti našem ugostiteljstvu i drugim sektorima. Čak i da pretpostavimo da jezgro filmske ekipe koje čine šefovi sektora, glavni glumci i specijalisti kakvih u Srbiji nema, posle šestodnevne radne nedelje i dvanaestočasovnog radnog dana planira da lumpuje i ostavlja ogroman novac van svog hotela, trošeći ogromne količine energenata, ovo se može reći za sve poslove koji uključuju angažman živih bića.

Ako recimo vi sada pijete kafu dok čitate ovaj blog, morali ste je negde kupiti, morali ste je skuvati na nekoj struji, sve to platiti sa uračunatim porezom, kasnije koristiti vodu i deterdžent da operete sud - da li to znači da i ja zaslužujem subvenciju jer će neki ljudi piti a možda čak i jesti a svakako trošiti struju iz mreže ili iz baterija da bi pročitali ovo što sam napisao? Ako je ne zaslužujem ja, da li barem sajt za koji pišem zaslužuje subvenciju da bi me lakše angažovao?

Ukratko rečeno, u najboljem slučaju, dakle ako se vodimo hipotezom da će u Srbiju doći najpošteniji producenti na svetu, mi treba da subvencionišemo njihove aktivnosti ovde time što će se država odreći poreza. S druge strane, penzioneri koji troše gotovo isključivo srpske proizvode, plaćaju račune na vreme i neplaćeno pomažu svojim potomcima, nemaju subvencije, imaju čak smanjenje primanja.

Međutim, tehnički, država se ne odriče poreza već uplaćuje novac producentima. Dakle, oni ne plaćaju umanjenu već punu cenu a onda dobijaju novac kako bi im se nadoknadio deo troška. Upravo činjenica da država daje novac a ne radi nešto drugo, tipa ne oporezuje uslugu, otvara mogućnost mahinacija.

S druge strane, ako imamo u vidu da je Warner Brothers pokušao da prevari Petera Jacksona za deo prihoda “Lord of the Ringsa”, zašto mislite da će biti korektniji ljudi koji dolaze na Taru da bi snimali niskobudžetni film koji se dešava u Japanu, iako na Tari nema ni japanske arhitekture niti Japanaca koji bi statirali?

Rizici su dakle veliki a krajni ideal stranih producenata koji oni vremenomostvare jeste da im praktično država-domaćin finansira deo kojisnimaju u njoj. Ponekad se čak producenti i odaju koliko su ti podsticaji veliki i povoljni – recimo kada je izašao film „The Green Hornet“, Neal Moritz je rekao da bi snimili nastavak da su ga radili u državi koja ima podsticaje, a pošto nisu, nego su platili troškove, onda im se nije isplatio.

Uwe Boll, poznati nemački diletant ostvario je rediteljsku i producentsku karijeru zloupotrebljavajući koncept poreskih podsticaja, naročito u Nemačkoj. On je privukao pažnju svojim bizarno lošim filmovima i praktično razobličio moguće zloupotrebe koje nudi ova regulativa.

Lično nemam nikakav problem sa tim da naša država subvencioniše strane investicije koje otvaraju radna mesta, pokreću proizvodnju itd. međutim ova inicijativa je besmislena iz više razloga. Film ipak nije industrijska grana koja može da pokrene bilo šta, a njegovo računovodstvo je mnogo kreativnije od onog koje se može sresti kada finansirate fabriku automobila ili čeličanu. O opštem uticaju takvih subvencija da i ne govorim. 

Iz pozicije autora, ovakve subvencije nemaju nikakav pozitivan efekat, štavište moguć je čak i negativan - ekipe će biti zauzete na stranim filmovima i nedostupne za srpske koji raspolažu manjim sredstvima. Mnogi od naših najozbiljnijih filmskih radnika odavno gotovo isključivo rade na stranim produkcijama, a sada će se taj fenomen još proširiti.

Iz pozicije filmskih radnika, ove subvencije mogu imati povoljan efekat na ljude koji se bave nekim specifičnim filmskim zanatima i na neki način očuvati deo tih profesija, međutim, veliki deo tih očuvanih zanata može ostati nedostupan našim filmadžijama. Uspon rumunskog filma na festivalima nema nikakve veze sa tim što se tamo uz državne subvencije snimaju filmovi sa Van Dammeom. Da ima veze, Bugarska bi odavno bila velesila od kada je ugostila reditelje u rasponu od Stallonea do De Palme.

Naša Uredba doduše ima jednu ciničnu dimenziju, ona daje subvencije i srpskim investitorima, iako zapravo oni ne ulažu u srpski film zbog toga što on nema tržište i način da im vrati novac - a ne zato što im nedostaje tih dvadeset posto stimulacije. Ipak, i srpski investitori mogu pokušati da manipulišu ovom Uredbom, a sva je prilika da će oni podeliti sudbinu naših tajkuna i podneti krivicu za krađe u kojoj su bili samo epizodisti.

Jedan od poslednjih činova ove drame odigran je zapravo vrlo prikriveno ovog proleća kada su se srpski filmski radnici prenuli iz svog zimskog sna i prepustili laganom prolećnom aktivizmu. Tada se stvorila histerija oko Avala Filma, oko toga kako će neko srušiti njene ruševine i graditi stanove itd. i iz današnje vizure to deluje kao vešta manipulacija medijima - prvim talasom su odbijeni potencijalni tajkuni kojima samo još fali da sazidaju zgradu na tom svetom mestu i još lakše budu hapšeni nego do sad, a Avalu je na kraju kupila firma čije je prvo oglašavanje donelo dve informacije - žele da se bave filmom; ali to mogu samo ako Srbija odobri subvencije.

Između redova se moglo pročitati da se Avala katanči ako ne bude subvencija. A videli smo kako javnost reaguje ako Avali neko pripreti na bilo koji način. Pokazna vežba ovog proleća je uspela. 

U vreme kada se nagađalo ko je kupio Avalu, pored imena Mišela Babića, imenjaka glavnog junaka iz romana Moma Kapora i filma Miše Radivojevića “Una”, kao najkredibilnije ime pominjan je Ryan Kavanaugh, vlasnik tada velike kuće Relativity. Danas je Relativity u fazi bankrotstva, poverioci ga čereče, kreditori uzimaju filmove da ih preprodaju a Kavanaugh je od čoveka koji je povezivao Vol Strit i Holivud postao parija u industriji.

Nije ni važno da li je Kavanaugh zaista imao veze sa firmom koja je kupila Avalu. Njegova sudbina koja ga je u roku od tri meseca odvela od “kupca iz snova” do propalog privrednika pokazuje da je holivudski biznis surov. Dovoljno surov da se na periferiji, u Srbiji, ne mora igrati pošteno.

O problemima koje za to vreme ima srpska kinematografija ne treba ni trošiti reči. Uprkos tome što ne spadam među one filmske autore koji zaćute o problemima čim im se obeća da će moći da se otimaju za neki novac, moram priznati da bi bilo dobro da se u našem budžetu nađu neka sredstva za obnovu bioskopa, za funkcionisanje strukovnih udruženja čime bi se konačno razrešio niz pitanja - od sindikalnih do autorskih prava, pa u krajnjoj liniji - iako je to najspornija stavka - i za proizvodnju naših filmova.

I tu dolazimo do vrlo bitnog detalja. U javnoj prezentaciji ove Uredbe koja je po svojoj suštini iz domena privrede, jako se manipuliše kulturnim kapitalom kinematografije. Stalno se spinuje kako eto, dajemo pare ali imali smo priliku da vidimo Kevina Kostnera i Pirsa Brosnana u našem gradu, pa ko zna ko nam još može doći. Svakako da je pominjanje Kostnera atraktivnije nego priča o firmama koje se bave reciklažom, ili nekim drugim šrafljenjem, ali takvi senzacionalistički uglovi gledanja dodatno zamagljuju sliku. Bilo bi jako važno kada bi se rasprava o ovoj Uredbi potpuno očistila od naše fascinacije filmskim zvezdama i svela na cifre, i osmišljavanje mehanizama da se spreče zloupotrebe, iako je slutim to nemoguće.

Filmske zvezde, što se Srbije tiče, treba da budu briga filmskih autora, a ne mogu se formirati ako se ne snimaju filmovi i ako nemaju gde da se prikazuju.

Ruku na srce, stranci ni u zlatno vreme Avala Filma nisu bili preterano korisni partneri. Naime, cilj Avala Filma bio je da unese čvrstu valutu u zemlju i kao mnoga druga preduzeća u SFRJ trpeo je gubitke zbog toga. Otud je Avala Film od svojih početaka bio gubitaš, neprekidno u raznim sanacijama. Rečju, produkcione okolnosti u kojima su stranci apsolutno srećni oduvek podrazumevaju da naša država bude na gubitku.

U vreme prodaje Avala Filma, neki od starijih Beograđana, evocirali su uspomenu na dane kada su momci sa naše kaldrme farbali kosu u plavo kako bi statirali u “Dugim brodovima”, filmu inače toliko značajnom da pola zabrinutih branilaca Avale verovatno ne zna ni ko ga je režirao. Sa Uredbom od podsticajima, srpski filmski autori imaju priliku da postanu statisti u vlastitoj kinematografiji.

Dimitrije Vojnov