OTVORENO PISMO FILMSKOM CENTRU SRBIJE POVODOM ZABRANE FILMA "MEZIMICA"

Poštovani gospodine Jevtiću,

Poštovani članovi Upravnog odbora Filmskog centra Srbije,

Obraćam vam se otvorenim pismom jer smatram da ova inicijativa zaslužuje neposrednu pažnju javnosti. 

Naime, pre čitavih deset godina, Filmski centar Srbije izdao je knjigu Bogdana Tirnanića Crni talas. Ona je opisivala razne slučajeve represije nad filmskim autorima u SFRJ, i stvorila vrlo jasnu sliku o tome na koje su sve načine nepoćudni autori i filmovi sakrivani od javnosti. Kada je ta knjiga izašla, s pravom se smatralo da je sa takvom praksom završeno i da će eventualne nove knjige o tome samo dodatno razrađivati već postojeće slučajeve, primenjujući novu metodologiju.

Nažalost, Bogdan Tirnanić više nije među nama pa za drugo izdanje ove knjige ne može da opiše najnoviji slučaj zabrane filma na prostoru bivše Jugoslavije, a to je Mezimica Nemanje Čipranića. Stoga, želim da ponudim Filmskom centru Srbije da napišem to dodatno poglavlje i da ono bude uključeno u drugo dopunjeno izdanje Crnog talasa.

Na svu sreću, ja sam scenarista filma Mezimica tako da raspolažem celokupnom scenarističkom građom tog filma. Kako je taj film podržan na konkursu Filmskog centra Srbije u maju 2017. godine, i kako je ta odluka dostigla pravosnažnost, siguran sam da raspolažete zapisnicima Komisija i tadašnjeg Upravnog odbora o Mezimici i njenim kvalitetima koji su joj obezbedili podršku, te da ćete mi rado ustupiti tu dokumentaciju. Doduše, ne raspolažem svim onim verzijama scenarija koje je Nemanja Ćipranić izradio sam pod pritiskom ljudi iz vlasti ili esnafa, ili i jednog i drugog. Usled toga, ja sam odlučio da se potpišem pseudonimom, i raspolažem čitavom dokumentacijom o tom procesu oduzimanja mog autorstva u kome je učestvovao i sam Filmski centar Srbije. U međuvremenu sam stupio sa Ćipranićem u komunikaciju i smatram da ću doći do scenarističke građe na kojoj je i on radio, a i do detaljnijih informacija o tome ko mu je i na koji način tražio izmene scenarija.

Ako imamo u vidu da je film Mezimica došao na nedelju dana od početka snimanja, oko tog projekta okupljena je i glumačka ekipa koju su predvodili Nikola Kojo, Miloš Biković i Aglaja Tarasova. Pokušaću da uradim razgovore i sa glumcima, a naročito me zanima razgovor sa Aglajom Tarasovom koja dolazi iz Rusije i verovatno je iznenađena našim običajem da u 2018. godini zabranjujemo filmove, premda naravno i tamo umetnici ponekad imaju nevolje. Siguran sam da će ona svemu tome dati jedan dubok uvid koji će zanimati našu najširu publiku imajući u vidu da je glumila u filmu Led Olega Trofima koji je videlo 125 000 ljudi u Srbiji što je za naše uslove zaista ogroman rezultat.

Na svu sreću, deo SMS poruka u kojima mi je prećeno i sugerisano kako da menjam scenario imam u svojoj evidenciji, pa će eventualni esej u knjizi Crni talas sadržati i tu vrstu ekskluzivnosti. O sadržaju tih poruka sam svojevremeno upoznao i direktora Filmskog centra Srbije Bobana Jevtića pa vam on može posvedočiti o njihovoj atraktivnosti.

Kad je reč o mojoj komunikaciji sa Filmskim centrom Srbije, o tome imam urednu dokumentaciju, uključujući i Aneks ugovora u kome pristajem da se potpišem pseudonimom, a koji je napisao vaš pravni savetnik Aleksandar Popović. I tim papirom koji je napisan, pa čak i potpisan pod okriljem Filmskog centra Srbije, pošto mi ga je na vrata doneo vaš kurir, smatrao sam da je pitanje snimanja filma Mezimica rešeno.

Tekst o ovom slučaju će otud biti kao pravi triler - projekat je prvo podržan, Komisija je smatrala da vredi i potpisan je Ugovor, potom se suočio sa (lažnim) optužbama da je antisrpski, pa je onda menjan pod pritiskom ljudi čiji identitet tek treba da otkrijemo, pa je onda Filmski centar Srbije zadovoljan tom novom verzijom nastalom pod pritiskom, odlučio da ispuni svoj deo Ugovora o podršci da bi ga onda ipak - zabranio! Složićete se, zaplet je bestselerski a crpi se iz života, i to baš iz onog njegovog dela za koji ste vi odgovorni!

O samom činu zabrane, imam delimičnu dokumentaciju, recimo imam Zapisnik sa 4. sednice Upravnog odbora u 2018. godini održane 20. avgusta gde piše, “J. Trivan pitala je koje su pravne mogućnosti da se zaustavi projekat “Mezimica””.

Ono što mi nedostaje jeste sam put kako je došla do odgovora na to pitanje, doduše dobijenog 20. septembra kada je Svetozar Cvetkovič, producent filma Mezimica sporazumno raskinuo ugovor sa Filmskim centrom Srbije. Svakako da bih voleo da saznam kako je tekao razgovor između Predsednice Upravnog odbora Jelene Trivan i Svetozara Cvetkovića koji je na kraju doveo do te njegove odluke pošto o tome znam vrlo malo a slutim da bi ta dramatična razmena bila jako zanimljiva čitaocima ovog poglavlja. Direktor Filmskog centra Srbije, Boban Jevtić je moj kolega, takođe scenarista i verujem da je pomalo ljubomoran što on neće moći da dramski obradi ovako uzbudljivu scenu, ali eto, ja sam se prvi setio!

Siguran sam da će gospođa Jelena Trivan, i sama ljubitelj književnosti i uostalom čelnik jedne velike izdavačke kuće Službeni glasnik, naći vremena za intervju sa mnom u ulozi istraživača.

Podsetiću vas da je samo jedan film u istoriji SFRJ zvanično zabranjen - bio je to Grad Živojina Pavlovića, Kokana Rakonjca i Marka Bapca. Ostali su bili opstruirani ili marginalizovani na razne načine. U tom pogledu, formalno gledano činjenicom da ste naterali producenta filma Mezimica da nedelju dana pred snimanje sam odustane od filma, izbegli ste neprijatnu dužnost ispisivanja neke vlastite odluke. No, jasno je da knjiga Crni talas koju je izdao Filmski centar Srbije u vašim prostorijama danas ne služi samo kao podsetnik na neka prošla vremena već i kao udžbenik kako se danas obračunavati sa autorima. Nisam siguran koliko bi Bogdan Tirnanić bio radostan da zna kako je njegova knjiga dobila jednu dimenziju koju on sigurno nije želeo da ima ali svako značajno delo se nekada odmetne od autora.

Činjenica da je Filmski centar Srbije u 2018. godini prvo administrirao promene na scenariju protiv volje jednog od autora a potom pretnjama naterao producenta da odustane od realizacije filma koji je bio isklesan baš prema željama nekih struktura koje su u poziciji da određuju kako treba da izgleda film, biće intirgantna ne samo našim čiaocima već i publici izvan granica naše zemlje, naročito istraživačima mehanizama represije na prostoru bivše Jugoslavije kao i aktivistima za ljudska prava.

Otud smatram da Filmski centar Srbije koji je poznat po svojoj jakoj izdavačkoj delatnosti ne bi smeo da propusti ovakvu priliku.

Ovo poglavlje knjige Crni talas spreman sam da napišem bez nadoknade.

Srdačno,

Dimitrije Vojnov