SVI SRBI U JEDNOJ POPLAVI

Teško je reći za jednu ovako golemu katastrofu kao što je poplava koja je zadesila Srbiju da je „mala priča“ koja razotkriva „veliku priču“. Međutim, tako je. Ovih nekoliko dana intenzivne opasnosti i meseci, možda godine, oporavka zapravo mogu sumirati sve zablude koje smo imali i sve šanse koje možda možemo da iskoristimo. 

Činjenica da nas je ova prirodna katastrofa zatekla nespremne delimično proizilazi iz toga što su reke dostigle svoje hiljadugodišnje maksimume. Na mestu gde smo naseljeni, srećom, živimo dosta zaštićeni od hirova prirode, i za razliku od nekih drugih manje srećnih naroda i država gde su ovakvi događaji maltene svakdonevna pojava, imamo mogućnost da se kontinuirano razvijamo. I to bi trebalo da cenimo.

Zatim, građani su pokazali solidarnost, spremnost da se žrtvuju i razbili su iluziju da smo bespomoćni koja nam se stvara poslednjih petnaest godina. NATO agresija na Srbiju stvorila je svojevrsni Pavlovljev refleks, mada što je više analiziramo, zaključno sa Kumanovskim sporazumom ispostavlja se da smo više sami sebe ubedili da smo dovedeni do zida nego što je zaista tako bilo. Aktuelna vlast je naravno pesimizam dovela do nivoa strateškog resursa, naročito insistirajući na tome da smo bespomoćni i da ništa ne možemo sami. Ipak, ispostavilo se da možemo. I to ne samo da možemo već da su upravo oni oklevetani slojevi društva, a tu pre svega mislim na često kritikovanu omladinu, bili okosnica napora da se olakšaju muke unesrećenih i spreči dalje razaranje.

Kad je reč o javnom sektoru, ispostavilo se da nam je ne samo značajan, već i da ga još treba ojačati. Sistematsko slabljenje vojske uprkos činjenici da Srbija ima samo jednog i po suseda sa kojim nikada nije ratovala i samo jednog i po suseda koji nije priznao jednostrano otcepljenje njene teritorije, dovelo je do toga da ona danas ne može da se suprotstavi ni vojnom ni klimatskom neprijatelju. Nije sad to više pitanje tehnike ili ljudstva, već autoriteta. Kako reče Lazanski u emisiji RTSa pred blago uplašenim domaćinom i prilično posramljenim oficirom, Vojska ne treba da moli već da naredi a danima smo u medijima upravo slušali ljubazne molbe Šefa generalštaba.

Otud inicijativa da se ponovo pokrenu Omladinske radne akcije možda jeste put ka jednom širem programu socijalizacije mladih ljudi koji su sa ukidanjem vojnog roka izgubili priliku da prođu kroz to inicijacijsko iskustvo i steknu retku priliku da barem nekoliko meseci ili godinu dana neko drugi zavisi od njih.

Isto važi i za decu. U škole su uvedeni veronauka i građansko vaspitanje, predmeti kojima je inherentno zahtevanje prava, a nije uveden nijedan predmet iz praktičnih veština kao što su prva pomoć ili odbrana od katastrofe. Dakle, deca nam uče kako da se mole da poplava ne udari i kako da popunjavaju formulare EU kada poplava prođe. Jedino ne znaju šta da rade dok ona traje.

Konačno, tu je i strana pomoć. Najbolje je reagovao region pokazujući da je Jugoslavija, uprkos tome što smo bili dosadili jedni drugima, ipak jedan prirodan aranžman za život ovih naroda. Zatim, tu su i velike sile, Rusija i Evropska Unija, koje su pokazale da su spremne da se nadmeću u pomoći i sticanju simpatija. Rusi su doduše poveli u prvom poluvremenu ali EU najavljuje nekoliko aduta sa klupe u drugom. Uostalom, fudbal nas uči da Nemci igraju do poslednjeg zvižduka. Ova prilježnost nam pokazuje da su i jedni i drugi zainteresovaniji za nas nego što smo mislili i da je možda došlo vreme da prestanemo da se ponašamo kao neko kome oni neprestano čine uslugu.

Ipak, pomoć stranaca nas uči još jednoj stvari. Oni će nam dati manje ili više, možda čak i stalno zaposliti neke ljude da se bave našom nevoljom i od toga napraviti delatnost za svoj javni sektor, ali ćemo uvek mi biti ti koji treba da podmetnu leđa. I što je još važnije, ne smemo dozvoliti da ožiljci ove poplave postanu stalno zaposlenje kao što su u SFRJ bile posledice zemljotresa u Crnoj Gori ili sličan slučaj u Grčkoj. Zemlju treba obnoviti a ne praviti biznis u kome će neko dočekati penziju.

Konačno, tu je i privatni sektor čiji su marginalni segmenti reagovali tržišno i povećali cenu vode kada su shvatili da je njena vrednost postala neprocenjiva. Ti profiteri su osuđeni, ali zar to što su oni uradili nije esencija tržišta? Neko će reći, nije jer ovo je vanredna situacija. Tačno, ali kada je Srbija poslednji put bila u redovnoj situaciji? Dakle, sa potpuno liberalizovanim tržištem moramo biti obazrivi baš upravo na osnovu ove ekstremne prakse manjine među njegovim reprezentima.

Građani su pokazali da se u njima kriju heroji i da nažalost poslednjih petnaest godina na razne načine ta sposobnost biva potisnuta. U superherojskom stripu, heroji obično nastaju iz traume, junak doživi nesreću koja ga ili učini invalidom ili mu da nadljudsku snagu. Mislim da je jasno kako je ova nesreća delovala na nas.

Međutim, u superherojskom stripu i država ima različit odnos prema superherojima – nekada im se divi kao Supermenu, nekada ih progoni kao Eks-Mene. Sada je na Vučiću da vidi kako će tretirati ove heroje. Ipak, za koju god školu odnosa prema superherojima da se odluči, on mora da zna da političari uvek ostaju epizodni likovi u stripu.

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)