ŠKOROLIKS

Smena Srđana Škora sa mesta šefa deska u „Novostima“ otvara novo poglavlje u represiji nad medijima u Srbiji. Posle ovog slučaja shvatićemo kako u našim medijima više ništa nije isto, odnosno isti su zahtevi ali se klima nepovratno promenila.

Škorov televizijski nastup je javnosti već dobro poznat i nema potrebe da se ponovo prepričava. Ipak, vrlo je važno sumirati šta se zapravo u njemu desilo – Škoro je naime naveo nekoliko dobro poznatih činjenica o sastavu nove Vlade i nepovoljno ih protumačio, i to sasvim u skladu sa krajnje konvencionalnim kriterijumima. Aforističaru „Novosti“ je potom bilo zabranjeno da podrži Škora aforizmom o „čoveku koji je rekao ono što svi mislimo“. Ali taj aforizam nije do kraja precizan. Trebalo je da kaže, „čovek je rekao ono što smo svi vaspitani da mislimo“.

Potom sledi kazna za Škora, trapava smena koja se može tumačiti i ovako i onako, u rasponu od ishitrene reakcije na nezadovoljstvo vladajuće stranke, do pravdanja menadžerske odluke pritiskom Vlasti. Ipak, šta god da su motivi za smenu, njen rezultat je jasan, ovo je veliki autogol za vladajuću stranku i biće vrlo zanimljivo kako će ona posle njega pokušati da se vrati u igru.

Zašto je klima u medijima drugačija nego ranije?

Za početak, razlika je u tome što je po svemu sudeći multipolarnost srpskog političkog bojišta stvorila utisak kod novinara da postoji prostor za različite stavove. Sada naša scena ponovo postaje monopolarna, dakle neće biti strpljenja za različite poglede. Novinari još uvek ne stižu da se naviknu na to. Otud, imamo ovakve incidente jer niti su novinari svesni da su se stvari promenile niti su visokotiražni mediji detaljno očišćeni kao u Miloševićevo vreme.

Pritisak na medije sada postaje dvosmeran. On će se javljati i odozgo - od Vlasti, i odozdo – od naroda koji je nadražen da okrene novi list, barem dok ne shvati šta okretanje novog lista znači. U zemlji gde su se mediji profilisali tako da ne pišu ono što treba nego ono što redovna publika očekuje od njih, taj pritisak odozdo može uniformisati stavove brže od onog iz Vlasti.

S druge strane, ovu vrstu entuzijazma za državnu politiku Milošević nije uspevao da generiše čak ni u trenutku kada je država bila napadnuta od strane NATO pakta. Iako su tada barem svi novinari koji su služili vojsku imali priliku da se sete zakletve i ugovora sa državom koji su potpisali na „dan svečane obaveze“, bilo je puno disonantnih tonova. Odanost evrointegracijskom i neoliberalnom katehizisu je očigledno jača od zakletve koja je trebalo da stupi na snagu kada su prve bombe pale na Jugoslaviju.

To nas vraća na temu „čišćenja medija“. Naime, mediji Miloševićevog vremena jesu očišćeni od kadrova koji se nisu slagali ali su svi ti kadrovi naišli na raširene ruke u kućama koje su pripadale tzv. „civilnom sektoru“, stranim vlasnicima ili direktno stranim državama. Danas više nema takve dobrodošlice za novinare koji se ne slažu sa vladajućom garniturom pošto nema ni snažne strane podrške opoziciji.

Dušan Mašić, nekadašnji rukovodilac B92 napisao je zanimljiv tekst o tome kako su Srbiji potrebni antivladini mediji kako bi se konsolidovala opoziciona misao. U tom inače korisnom tekstu ipak postoji jedan ciničan detalj – Mašić naime kaže kako oglašivači imaju interesa da se reklamiraju u mediju koji će imati simpatije brojnog biračkog tela koje nije glasalo za vlast. Pa ipak, iako se sećam „komercijalnih“ reklama na B92 i drugim medijima „civilnog sektora“ teško mi je da prihvatim da bi ijedan takav „glas“ mogao opstati bez politički motivisane strane finansijske pomoći. Ako tome dodamo neprekidnu mantru same Vlade o slabosti privatnog sektora i dominacije javnog, logično je pretpostaviti da se ključni deo novca za oglašavanje i crpi iz javnog novčanika ili iz privatnog koji želi da se umili Vlasti.

Međutim, iako je situacija sa medijima mračna, sudbina će se možda krajnje ironično poigrati sa Škorom. Naime, Milošević je gajio svoju opoziciju. Ne samo da je mnoge stranke sam osnovao već joj je agresivnom negativnom kampanjom davao na značaju. Uostalom mnogi opozicionari iz tog vremena dan-danas sebe ponosno nazivaju „stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima“ iz prostog razloga što je period kada ih Milošević nije voleo bio jedini u kome je njihova egzistencija imala ikakvog smisla. Njima se jedino tada uopšte bavio neko iole ozbiljan.

Vučić je međutim čovek konsenzusa. On želi da svi, uključujući i one koji se ne slažu sa njim, budu deo njegovog tima. Zato me ne bi čudilo da Škoro bude novi čelnik „Novosti“ ili Vladin savetnik za medije. To ne znači da pojedini novinari neće nailaziti na neprijatnosti, ali one će biti tihe, i biće sve efikasnije što su disonantni tonovi diskretniji.

Kad je reč o timu koji pobeđuje, širenje konsenzusa na duže staze može povećavati Vučićevu moć ali će je u jednom trenutku samo naglo ukinuti. Kada svi budemo vlast, niko više neće biti vlast.

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)