MERENJE TEMPERATURE

FEST je godinama imao tradiciju da na otvaranju prikazuje kanskog pobednika. Ove godine, međutim, tradicija je promenjena, otvaranje će obeležiti srpski film „Top je bio vreo“, ekranizacija proslavljenog romana Vladimira Kecmanovića, a kanski pobednik zatvara filmsku smotru.

S jedne strane, publika na otvaranju FESTa proteklih godina nije nailazila na pitke i prigodne naslove. Mnogi među njima nisu mogli da se nose sa novim radovima Terensa Malika ili Mihaela Hanekea, jednim velikim delom i zato što nije reč o filmofilima već su karte deljene raznim protokolarnim zvanicama koje bi teško podnele i znatno lakše sadržaje, a deo publike je svakako bio privučen glamurom samog događaja i reputacijom naslova koji se prikazuje, bez predznanja o poetikama tih autora.

Prošlogodišnji kanski pobednik „Plavo je najtoplija boja“ Abdelatifa Kešiša, s druge strane, možda nije izabran za otvaranje zbog svog kontroverznog sadržaja. Naime, Kešiš je u ovoj priči o ljubavi dve žene između ostalog prikazao i neke produžene prizore njihovog seksualnog uživanja a oni bi mogli ozbiljno uzbuditi beogradski Privremeni organ i ostale ugledne zvanice.

Šteta. „Plavo je najtoplija boja“ ne samo da je vrlo zanimljiv film već po svojoj poetici spada u red najpitkijih festivalskih pobednika u poslednjih nekoliko godina. Naime, u ovom filmu konvencionalna dramaturgija oličena u jasnom razvoju priče, glumačke bravure koje izvode profesionalci a ne naturščici, ubedljivi likovi sa kojima se publika može identifikovati, fotografija koja uverljivo dočarava atmosferu i montaža koja gradi tempo filma razdvajajući važno od nevažnog, doživljavaju svoju kansku reafirmaciju. Ako bi se moglo govoriti o nečemu ekscesnom unutar ovog filma, onda je to svakako njegovo trajanje od tri sata i duge scene seksa. Međutim, ako imamo u vidu da se francuski naslov filma prevodi kao „Adelin život – prvo i drugo poglavlje“, rekao bih da ne traje dugo jer je spor već pre zbog toga što priča dve priče.

Kešiš naime prvo priča o tome kako je Adel shvatila da voli ženu što je već dosta trošena tema u LGBT filmu a zatim priča o njenoj ljubavi sa Emom, slikarkom i otvorenom lezbejkom gde period zanosa ubrzo zamenjuju problemi. Upravo u tom drugom delu, „Plavo je najtoplija boja“ pokazuje svoju inovativnost u domenu društvenog angažmana. Naime, Adel voli Emu ali ne i lezbejsku subkulturu kojoj ona pripada i u njoj se ne snalazi. Vremenom, njihova ljubav nailazi na prepreke unutar gej miljea, analogne onima koje su imali gej junaci ranijih filmova sa konzervativnom sredinom. Kešišov film je u tom smislu kritika klišea koji su zavladali u zapadnoj LGBT zajednici i podseća na ljubav kao odnos dve osobe a ne pripadanje određenoj grupaciji.

Kod nas su LGBT teme još uvek vrlo „otvorene“ iako su na Zapadu one manje-više „završena priča“. U tom smislu, kod nas još uvek postoji prostor za filmove kao što je „Parada“ koji se bave elementarnim ljudskim pravima i bazičnim vidovima aktivizma. „Plavo je najtoplija boja“ baš zato mora biti zanimljiv našoj sceni iz najmanje dva razloga. Prvo, zato što nudi pogled u to kako izgleda LGBT film „sledeće generacije“. Drugo, zato što pokazuje šematizovanost zapadne LGBT scene koju naše društvo možda može da izbegne upravo zbog kašnjenja za tim trendovima.

U trenutku pisanja ovog teksta, tek treba da se izmeri vrelina bioskopske verzije Kecmanovićevog topa. Međutim, kanski žiri je uspešno prepoznao da je Kešišov film delo velikog kalibra. Ako se organizatori FESTa nisu odvažili da izlože publici ovaj tročasovni ljubavni diptih na otvaranju, publika bi svakako morala da mu se masovno odazove, barem da po ko zna koji put pokaže da ima izoštreniji instinkt od onih koji joj uređuju program.

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)