IGRAČKA PLAČKA

Kada sam bio dete, pred prve višestranačke izbore, sa brigom sam ih očekivao u strahu da bi na njima mogao pobediti Vuk Drašković, osoba čiji me je nastup uznemiravao. Taj strah je proisticao iz toga što je jako veliki broj ljudi iz moje okoline pokazivao simpatije za njegovu politiku. Međutim, kada su se dogodili izbori, Draškovićev rezultat je bio minoran.

Potom, kada sam malo odrastao, svestan da postoji „tiha većina“, mada još uvek nedovoljno upoznat sa genezom tog pojma koji je navodno u Niksonovom štabu skovao Pet Bjukenon, nikada nisam sreo osobu koja je glasala za Miloševićeve stranke. Ipak, one su sve do poslednjeg trenutka imale veliku popularnost. Dakle, ni širenje kruga poznanika nije dovelo do toga da, izuzev direktora škole i sličnih političkih nameštenika, ikada sretnem glasača režimskih stranaka.

Danas, imamo priliku da komuniciramo sa ogromnim brojem ljudi preko socijalnih mreža i na njima se stvara utisak kao da u narodu postoji snažan opozicioni naboj. Promotivni fijasko u Feketiću se pretvorio u postepenu medijsku apokalipsu, ali veliko je pitanje da li bi se stvari tako odvijale da nije došlo do „zabrane“ parodičnog video klipa na socijalnim mrežama.

S druge strane, političari su prihvatili socijalne mreže kao način komunikacije sa javnošću u kome preskaču novinare i u tome su prilično nevešti. Neki od njih obično ispisuju neka opšta mesta o svojim strategijama i aktivnostima, drugi pokušavaju da se predstave u drugačijem svetlu – kao obični ljudi koji dele želje i dileme svojih glasača dočim ima i onih koji padaju u vatru na socijalnim mrežama i tu ponekad pokazuju svoje sujetno lice.

Ipak, postavlja se pitanje koliko su socijalne mreže zaista značajne na našoj političkoj sceni. Naime, na socijalnim mrežama je relativno lako postići solidne rezultate u pogledu informisanja građana u vezi sa aktivnostima. Uostalom, i naši mediji imaju novinare koji umesto da istražuju na terenu sede na socijalnim mrežama i prate šta objavljuju javne ličnosti.

Pre četiri godine, holivudski studiji su doživeli bolan šamar kada se ispostavilo da je „Skot Pilgrim“ Edgara Rajta uprkos tome što je sudeći po internet sajtovima bio među najočekivanijim filmovima godine debitovao daleko iza Staloneovih „Plaćenika“ i još jedne gnjecave romantične drame čijeg se naziva više ni ne sećam, ali recimo da je po sredi „Jedi, moli, voli“. Danas je „Skot Pilgrim“ zapamćen kao daleko vredniji film od ova dva ali njegov bioskopski rezultat je pokazao da samo ima bučne ali ne i brojne fanove. Na Zapadu se međutim stvari rapidno menjaju i uticaj interneta raste tako da su počela merenje rejtinga pojedinih emisija ili događaja i na socijalnim mrežama.

Sa našom specifičnom demografskom situacijom, velikim postotkom građana koji ne samo da aktivno ne koristi socijalne mreže već ih posmatra sa velikom skepsom, čak i podsmehom, čini mi se da je njihov uticaj minimalan i da se eventualno može svesti na ono što sa Tvitera ili Fejsbuka prenose štampani mediji i televizija.

Zato, ako se slažete sa atmosferom koja se u vezi sa pojedinim političarima stvorila na socijalnim mrežama, rano je da se radujete. Od njih sada eventualno mogu imati koristi oni političari koji prvi uspevaju da zauzmu taj prostor i da se na njemu raskomote pre nego što svi ostali dođu.

Socijalne mreže su kod nas mlade, mlađe od mene iz dana kada sam strahovao šta će biti na izborima.

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)