IGRAČKE

Nigerijski poslovni čovek Taofik Okoja pre sedam godina nije mogao da pronađe crnu lutku koju bi poklonio svojoj rođakici. Tada je odlučio da počne sa proizvodnjom crnih lutaka, svojevrsnih nigerijskih barbika sa karakterističnim etničkim obeležjima naroda Hausa, Igbo i Joruba. Dok je u početku njegovoj ciljnoj grupi bilo dovoljno što su „barbike“ bile crnkinje i to je olakšavalo identifikaciju potrošača sa lutkama, zahtevi kupaca, u slučaju igračaka tog specifičnog spoja dece i roditelja koji zajedno donose odluku, postali su mnogo veći. U perspektivi Okoja razmišlja o tome da napravi lutke sa nešto drugačijim proporcijama od super-vitke „barbike“ kako bi se još bolje profilisao na tržištu.

Naravno, američka korporacija Matel još od sedamdesetih godina proizvodi crnu Barbiku. Međutim, ova korporacija nema puno interesa da se pojavljuje na tržištu podsaharske Afrike. Njihove igračke su preskupe za tamošnje tržiše. Međutim, Gardijan u tekstu o Taofiku Okoji iznosi zanimljiv podatak – tržište igračaka u razvijenim zemljama između 2006. i 2011. ostvarilo je rast prodaje od samo jedan odsto. U istoj petoljetki, tržišta u razvoju ostvarila su rast od čitavih trinaest.

Okoja svoje lutke proizvodi u Kini pošto je tamo izrada jeftinija nego u Nigeriji. U istoj zemlji se sklapa i prilično solidno izrađeni model Land Rovera sa oznakama srpske Žandarmerije koji sam pre nekoliko godina sa oduševljenjem kupio na poklon sinu jednog prijatelja. Oduševljenje je proisteklo iz tog malog detalja, Land Rover je imao oznake srpske policije, nešto što u svom bogatom iskustvu sakupljača dečjih automobilčića nikada nisam sreo. Štaviše, među policijskim automobilima imao sam po nekoliko američkih, po jedan nemački, britanski, italijanski i francuski a kada se pojavio srpski bio sam prestar da ih skupljam.

Srbija ima jako slabu tradiciju proizvodnje igračaka. To nije jedina tradicija koju nemamo. Međutim, to jeste jedno od retkih polja delovanja koja su karakteristična za sve velike kulture i sve velike ekonomije u kojima nikada nismo ni pokušali da se ozbiljnije okušamo. O pedagoškom uticaju igračaka i njihovoj ulozi kao državnog ideološkog aparata ni ne treba trošiti reči. Uostalom običaji iz igara kao što su „Monopol“ ili „Riziko“ ušli su u terminologiju kada se govori o „pravim oblastima“ koje se u njima tematizuju.

Igračke su vrlo često bile odraz miljea u kome su nastale. Kao dete sam preferirao igračke sa Zapada u odnosu na one iz istočnog bloka između ostalog i zato što su bile pedantnije izrađene, estetizovanije, veći akcenat stavljale na zabavu a manji na didaktiku, savladavanje motoričkih veština itd. Međutim, Lego kocke su pronašle pravi balans između kreativnosti, vaspitanja i zabave i zato one danas i stoje kao verovatno najznačajniji pronalazak u istoriji igračaka. Slično važi i za Tetris, sovjetsku Lego kocku u domenu kompjuterskih igara.

Sa razvojem kompjuterskih igara naravno danas se pojam igračke proširio iz fizičkog i na digitalni domen. Srećom, odnedavno je utihnuo prezir prema kompjuterskim igrama kao svojevrsnoj zloupotrebi najznačajnijih tehnoloških dostignuća druge polovine dvadesetog veka i konačno su vrednovane na pravi način. Lucidnost i jednostavnost koje simbolizuju Lego i Tetris pokazuju kako su igračke polje na kome se ljudska kreativnost može ispoljiti u vrhunskoj formi.

Ekonomski aspekt industrije igračaka je naravno vrlo uzbudljiv. Reč je o tržištu na kome se ciljna grupa stalno obnavlja i istovremeno raspoložena je da se ponovo vraća klasicima ali se mora i neprestano osvežavati novim sadržajima. Industrija igračaka je otišla toliko daleko u razvoju da je ostvarila sinergiju sa kinematografijom, televizijom i kompjuterskim igrama koji razvijaju narative o pojedinim linijama igračaka i nude svojevrsna uputstva „kako se treba igrati“. Ako su u početku kompjuterske igre, figurice ili igre na ploči nastajale kao nusproizvod popularnosti pojedinih filmova, danas na osnovu njih nastaju filmovi.

Neprestano obnavljanje ciljne grupe, pojavljivanje novih konzumenata koji nemaju nikakve predrasude ili predznanje, u spoju sa visokim natalitetom u pojedinim delovima sveta, od kojih neki doživljavaju i ekonomski procvat, čini ovo tržište vrlo vibrantnim. U tom smislu čini mi se da bi Srbija trebalo ozbiljno da razmisli o uključivanju u posao sa igračkama.

Pored Land Rovera sa oznakama Žandarmerije, postojali su i razni andergraund pokušaji lokalizacije pojedinih kompjuterskih igara, sa tastatura naših programera. Pravljeni su dodaci za igru GTA koji omogućuju da junaka jure policijske „zastave 101“, razne sportske igre su dopunjavane srpksim ligama i klubovima a borbeni simulator „Arma 2“ je dobio prvo svoje kosovske a potom i druge jugoslovenske misije. Kasnije je međutim i zvanično GTA dobio „svog Srbina“ i Niko Belić je bio glavni protagonista četvrte igre. Nekoliko godina, milioni klinaca širom sveta identifikovali su se sa ovim našim nestašnim zemljakom a igra je postala klasik žanra.

To je industrija koja bi u sebi pomirila ono kako mi vidimo sebe, kao bastion snažnih ideja, vrhunskog dizajna i razvijene kulture, sa onim kako svet vidi nas, a to je mesto na kome se može započeti jeftina proizvodnja. Upravo na toj ničijoj zemlji između kreacije i jeftine izrade nalazi se proizvodnja igračaka.

Ne prejudiciram da se u glavama naših psihologa, industrijskih dizajnera, inženjera i kreativaca može naći pronalazak u ravni Lego kockica ili Tetrisa, ali smatram da bi trebalo pokušati. Već bi određena supstitucija uvoza stranih igračaka kroz proizvodnju naših koje bi se nametnule Okojinim principom „povišene identifikacije“ mogao posmatrati kao solidan uspeh. A u slučaju da se u Srbiji rode novi Lego ili Tetris postigli bismo jedan od najvećih proboja naše pameti u svetskim okvirima.

Kao što deca igrajući se figurama vojnika, plastičnim lekarskim priborima ili trkačkim automobilčićima rade ono što im je nedostupno u stvarnosti, tako mi se čini da je svet igračaka jedan od retkih prostora u kojima bi srpska kreativnost mogla dobiti priliku da se iskaže. Ta srpska igračka bi kao i one nigerijske, zapadne, sovjetske ili danske, verovatno nosila u sebi nešto našeg mentaliteta. A onda bismo mogli da računamo da će neko prilagoditi svoj pogled na nas, kao što žene prilagođavaju svoj izgled Barbikinim proporcijama.

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)