NA RUBU VREMENA

Možda kasnim sa preporukom za gledanje filma „Na rubu vremena“ reditelja Daga Lajmana i možda je nudim u najgorem trenutku, kada se Mundijal zahuktao a ovaj film polako kopni sa repertoara, ali ukoliko se do kraja ovog leta pojavi neki bolji holivudski spektakl od ovog – moći ćemo da 2014. smatramo izuzetno uspelom sezonom. 

„Na rubu vremena“ je film koji će jedva povratiti uloženi novac i to na osnovu prikazivanja van Sjedinjenih Američkih Država čime pokazuje da je Tom Kruz danas više internacionalna nego lokalna zvezda i to na duže staze može označiti njegovo pomeranje iz fokusa holivudskih studija kojima komercijalni uspeh u Americi i dalje predstavlja fokus, manje zbog novca a više zbog kulturnog kapitala. Naime, film se smatra hitom onda kada je hit u Americi, čak i kada to cifre iz ostatka sveta opovrgavaju. Rečju, danas se reputacija holivudskog hita pravi kod kuće ali se novac zarađuje van Amerike.

Jedna od prepreka na putu novog Kruzovog filma prema statusu blokbastera bila je navodna nesposobnost publike da iz reklamne kampanje razume koji su aduti ovog filma pored naučnofantastične akcije, kao i da razlikuje „Na rubu vremena“ od njegovog prethodnog filma „Zaborav“ koji je takođe hodio teritorijom tvrđeg SFa.

„Na rubu vremena“ je međutim film koji se da vrlo lako opisati upravo na osnovu postojećih naslova, i to mu se ne mora uzeti kao mana - ako sagledavamo ovu temu iz filmskog ključa, možemo navesti naslove kao „Dan mrmota“ i „12:01“ kao kljulčne reference, oba su priče o junaku kome jedan dan kreće da se ponavlja.

U ovom konkretnom slučaju, glavni junak je major američke armije iz bliske budućnosti, zadužen za odnose sa javnošću. Kada vanzemaljska sila napadne Zemlju on nastupa u javnosti kao glavni promoter vojnog otpora združenih snaga protiv zavojevača sa drugog sveta. Posle sukoba sa glavnokomandujućim, ovaj plašljivi birokrata i propagandista biva poslat na front gde gine prvog dana, a onda se budi, gine ponovo i počinje da shvata kako će mu se taj dan ponavljati zauvek ukoliko ne uzme ozbiljnijeg učešća u ratu.

Uprkos sličnostima sa „Danom mrmota“, smatram da je potpuno pogrešno sagledavati film iz te vizure. Naime, iako će se ciklus završiti i onda kada se junak promeni, odnosno kada Kruzov lik pređe put od kukavice do heroja, suština je ipak u nadovezivanju filma na tradiciju kompjuterskih igara. Dakle, film u pogledu razvoja karaktera ima jasnu nit ali je forma praktično kao u igri, junak i gledaoci zajedno uče iz svakog neuspelog pokušaja i pokušavaju da dokuče kako da uspeju u svom naumu.

I u tom pogledu film „Na rubu vremena“ donosi dramaturgiju jedne nove generacije, i paradoksalno prolazi slabije od mnogih znatno površnijih ekranizacija kompjuterskih igara koje su postizale uspeh gotovo isključivo na osnovu brenda. Reditelj Dag Lajman u saradnji sa scenaristima uspeva da prodre u samu suštinu igračkog iskustva i da iz njega izvuče emociju, ono što su mnogi osporavali igrama i na tom nivou ih onemogućavali da steknu status umetnosti.

Verujem da bi autori filmova po igrema trebalo da obrate pažnju na ovaj naslov jer je jedna od njihova grešaka između ostalog u tome što rekonstruišu milje i likove ali ne i efekat koji ostavlja sama igra.

Ljubitelji istorije filma sa druge strane mogu prepoznati dosta sitnog veza u nizu detalja. Ključne bitke sa vanzemaljcima se dešavaju u Verdanu i Normandiji, kao u Prvom i Drugom svetskom ratu, a Kruzov lik propagandiste kog šalju na front jasna je parafraza Garnerovog junaka iz satiričnog remek-dela „Amerikanizacija Emili“. Širom filma raspoređena su još neka vrlo ljupka „kinder“ jaja sa filmofilskim iznenađenjima, a našoj publici će naročito biti zanimljivo to da jednog od članova udarne jedinice igra Dragomir Mršić, glumac našeg porekla koji se proslavio igrajući srpskog mafijaša u filmu „Laka lova“ Danijela Espinoze.

Kad je reč o brendovima, „Na rubu vremena“ je izašao tokom leta koje je ponovo preoptrećeno nastavcima uspešnih filmova, ekranizacijama narativa o igračkama, ekranizacijama stripova i romana. Ipak, „Na rubu vremena“ odskače kao originalan materijal iako je zvanično baziran na romanu Hiroshija Sakurazake. No, javna je tajna da je prvobitni scenarista filma zapravo iskoristio Sakurazakin roman kao svojevrsnog trojanskog konja ne bi li ponudio svoj scenario pošto je shvatio da će producenti veću pažnju obratiti na nešto što je već oslonjeno na postojeću intelektualnu svojinu nego na nešto originalno. 

No, sva ova formalna rešenja na stranu, i pouke koje se mogu izvući, „Na rubu vremena“ zapravo sadrži sve one potrebne elemente koje čekamo godinama - ima zanimljive likove, finu dozu humora, žustru akciju paklenog intenziteta, zaplet i premisu koji su neprekidno zanimljivi, i jedan visoko izražen rediteljski instinkt.

Upravo u pogledu rediteljskog instinkta, moram ovaj film uporediti sa vrlo različitim a zapravo vrlo sličnim filmom – „Početak“ Kristofera Nolana. Naime, Nolanov film je nosio u sebi slične "igračke" detalje, maltene kao da se razrađivao po nivoima, sa sve elementima koji menjaju „fiziku igre“ (nivo koji se dešava na snegu npr.). Uz sve nesporne kvalitete Nolanovog filma, Lajman se pokazao kao reditelj sa čistijim "filmskim" instinktom pre svega u tom pogledu što je podjednako "složenu" priču ispričao sa mnogo manje "tutoriala" odnosno „igračkih uputstava“, mnogo manje odmorišta u kojima junaci zastanu da objasne o čemu se radi, gde su, šta su im namere i ciljevi. Najbolji primer za to je završnica filma, odnosno završni "preokret" u kome se na jednostavan vizuelni način, bez ijedne replike plasira zapravo vrlo složena tačka u zapletu.

Kruz je izvanredan u toj transfomaciji iz kukavice u heroja, i svakako je zanimljivije gledati ga kad je kukavica nego kad je heroj čim proširuje svoj repertoar. Njegova partnerka u ovom filmu, Emili Blant je 2005. govorila kako bi radije bila siromašna pozorična glumica nego podrška u skupom Kruzovom akcijašu. Pogazila je reč ali nije pogrešila.

Kao što u izvesnom smislu „Na rubu vremena“ možemo nadovezati na „Skakač“ u filmografiji Emili Blant, isto tako se još više može nadovezati na Kruzov inače vrlo solidan „Zaborav“, ali je „Rub“ još energičniji i ekspresivniji. Ipak, u osnovi, reč je o filmovima slične glumačke mehanike, gde se Kruz uparuje sa uglednom britanskom glumicom a protivnik su vanzemaljci koji su složeniji nego što smo navikli.

Upravo vanzemaljci kao protivnik možda mogu da se čitaju kao ključ za internacionalizaciju Kruzove glumačke persone. On je imao iskustvo u raznim žanrovima, bio vrlo uspešan i u krimićima i u ljubićima, ali zaokret prema tvrđem SFu u poslednjih nekoliko sezona nagoveštava da je Holivud zapravo odlučio da ga smesti u žanr kojim suvereno dominira širom sveta, odnosno u kom nema nikakvu lokalnu konkurenciju.

Kraj filma donosi vrlo suptilnu mešavinu tragičnog ishoda i hepienda, i nudi više čitanja. Međutim, najveći optimizam nalazimo na špici kada se film završi – na mapi Evrope bliske budućnosti, u kojoj besni rat sa vanzemaljcima - Kosovo je u sastavu Srbije. 

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)

CINIZAM I RENESANSA

Naizgled ne deluje cinično kada se na kiosku pored raznih manje ili više, otvoreno ili prikriveno, kompromitovanih srpskih novina nađe knjiga Luka Hardinga „Dosije Snouden“ i prodaje po popularnoj ceni. Edvard Snouden je bio tema senzacionalističkih naslova, a knjiga koja se prodaje na trafici odavno je postala simbol tog rodoskvrnog preplitanja književnosti i štampe. Uostalom, ako knjižare na svojim policama nude površne autobiografije javnih ličnosti koje nisu daleko odmakle od eventualnog tvrdokoričenog magazinskog specijala, zašto ne bi bilo i obrnuto.

Cinično postaje onda kada pročitate knjigu i shvatite da je izvanredna jer ne samo da opisuje Snoudenov slučaj i njegovu životnu priču već naročit akcenat stavlja na novinarsko remek-delo koje je nastalo u saradnji Gardijana, Njujork Tajmsa i Špigla. Novinarski tim, predvođen Glenom Grinvaldom susreo se sa svim očekivanim preprekama koje se mogu naslutiti kada neko ima posla sa odbeglim agentom NSA. Međutim, velika drama se dešavala i onda kada su te prepreke nekako savladane. Redakcije Gardijana sa obe strane okeana su došle u posed materijala koji je otvorio niz pitanja, etičkih, potom čisto pravnih, ali u krajnjoj liniji i patriotskih.

Otud je serija članaka o Snoudenu zapravo vrlo važna za reafirmaciju novinarske etike jer je pokazala da su novinari odgovornije baratali procurelim dokumentima nego da su oni nekritički bačeni na internet kao u slučaju Džulijana Asanža, što naravno ne čini njegov podvig manje vrednim.

To nas vraća na srpske trafike. Na njima se nekoliko meseci pre Snoudena prodavala knjiga Brankice Stanković „Insajder: moja priča“, jedinog novinara kod nas koji barem nominalno pokušava da se bavi ovom vrstom istraživačkog pristupa, da dugo i temeljno radi na pričama. Međutim, iz njene knjige je vidljivo da prema određenim osobama ona ima izrazitu i neprikrivenu zlovolju, kao i da nema patriotskih dilema. To je u pogledu skrupula ipak stavlja u drugu ligu u odnosu na Gardijanov tim.

Zanimljivo objašnjenje funkcionisanja srpske dnevne štampe dao je Vladimir Beba Popović u prošlonedeljenoj emisiji „Utisak nedelje“. On je naime rekao da tabloidi, kao glavna oštrica naše javnosti u principu rade za vlast, ali da vrlo često zavise od njenih pojedinih segmenata te da se mogu okrenuti protiv nje ukoliko nalogodavci osete da više nisu u milosti.

Ako je zaista tako, onda je Gardijanovo novinarsko remek-delo kod nas nemoguće. Međutim, nije samo „vlast kriva“ što su mediji ovakvi. Naime, pored visoke etičnosti i uzbuđenja koje je nosio Snoudenov slučaj, Hardingova knjiga opisuje još jedan vrlo bitan detalj – novinari su neprekidno o trošku svoje kuće putovali između Londona, Berlina, Hongkonga, Rija i Njujorka a kad bi osetili strah da će ih tajne službe hakovati, opremali bi čitave redakcije novim kompjuterima.

Dakle, Gardijanovi novinari su imali dobre uslove za rad. U Srbiji su nažalost novinari toliko slabo plaćeni da su naprosto primorani da se oslanjaju na već „svarene“ i „doturene“ informacije jer jedini način da im život ima smisla sa tako malom platom jeste u tome da ništa ne rade. Ako u kulturnoj rubrici često umesto vesti čitamo saopštenja za javnost, zbog čega ne bismo u političkoj rubrici čitali ono što određeni političar sam sroči i namerno plasira?

Naravno, nivoi toga su u našim medijima različiti. Najniži nivo je onaj kada lenji novinar u rubrici kulture objavi saopštenje za javnost umesto da sam napiše vest. Nešto viši nivo je kada „blago stimulisani“ novinar iz sportske rubrike ukaže pažnju na nekog igrača ili nečiju svinjariju koji ne zaslužuju pažnju. Potom idemo sve više u hijerarhiji, preko crne hronike i političke rubrike do tačke kada interesne grupe osnivaju čitave novine kako bi plasirale svoje stavove, informacije, zloupotrebljavale obaveštajne podatke itd.

Svi ovi medijski fenomeni nisu izmišljeni u Srbiji, samo se kod nas javljaju u jednoj upadljivo jadnoj formi jer ih realizuju slabo plaćeni i površni ljudi. Međutim, to ne menja suštinu medijske slike koja je preslikana iz drugih zemalja. Zar nisu teroristi iz grupe Bader-Majnhof koristili „Špringer“ kao pogrdnu etiketu za medije? Zar nije Rudi Dučke upucan kada je jedan čitalac Bilda - koji je izdavao taj medijski koncern - bukvalno shvatio naslov „Zaustavite Rudija Dučkea!“? Danas je ta kuća značajan vlasnik naših novina.

Dakle, naručeni tekstovi iz „Politike ekspres“ posle kojih strada Ćuruvija, i razni drugi vidovi manipulacije tabloidima imaju svoje korene u zapadnoj štampi, koja istovremeno treba da nam služi i kao uzor.

Ipak, razlika je u tome što tamo na kiosku, novinare poput Luka Hardinga ne moramo da kupujemo u formi knjige već postoje novine u kojima oni pišu. Takve novine nama nedostaju i plašim se da ih neće ni biti do trenutka kada nekom vlasniku medija ne postane profitabilno da drži kvalitetan medij baziran na temeljno istraženim vestima.

Samim tim još jako dugo nećemo imati ni svog Snoudena jer kod nas on ne bi imao kome da se obrati.

Dimitrije Vojnov  

 (Tekst objavljen u Našim novinama)

DVA LICA IZDAJE

Prošle godine, u skladu sa politikom nove desne Vlade u Južnoj Koreji, tamošnja kinematografija kritikovana je zbog nekoliko filmova koji su prikazivali severnokorejske agente kao heroje, čak su ih u pojedinim naslovima igrale najveće mlade zvezde. Naravno, odnos između Južne i Severne Koreje je vrlo specifičan zbog toga što je narativ o „ujedinjenju“ vrlo prisutan. Samim tim, južnokorejski filmovi uvek prave diferencijaciju između severnokorejskih junaka koji su žrtve i drugih koji su zločinci. Štaviše, ta podela ume da bude još suptilnija – naime, u južnokorejskom filmu moguće je sresti lik „Severnjaka idealiste“ nasuprot njegovom antiopodu „Severnjaku oportunisti“, iako se „idealizam“ vezuje za specifičnu lokalnu formu staljinizma. Otud, postavlja se pitanje zašto je ovih nekoliko filmova izazvalo reakciju režimske javnosti?

Osnovni razlog je to što su u ovim filmovima infiltrirani „časni“ agenti severnokorejske tajne službe u interakciji sa južnokorejskim građanima pokazali neiskvarenost i osećaj časti i solidarnosti svojstven komunizmu koji su oni u kapitalizmu izgubili.

Sličnu postavku ima i izvanredna televizijska serija „Amerikanci“. Po modelu „Sopranosa“, ova serija govori o ljudima koji uprkos svom surovom i nelegalnom poslu i dalje ne mogu da pobegnu od porodičnih problema sa kojima se svako može identifikovati, koliko god „običan“ život vodio. U ovoj priči o paru sovjetskih tajnih agenata koji su tokom šezdesetih infiltrirani u Ameriku da dejstvuju pod krinkom „običnih građana iz srednje klase“ nastanjenih u predgrađu, akcenat je na špijunskim intrigama i trilerskim situacijama, ali kako serija odmiče tako se sve više profiliše i njihovo sve žešće socijalističko gađenje nad američkim konzumerizmom i verskim fundamentalizmom.

Dakle, „Amerikanci“ poput prošlogodišnjih južnokorejskih filmova koriste likove „izdajnika“, „petokolonaša“ i „ubačenih elemenata“ kako bi preispitali kontradikcije društva u kome nastaju. Naravno, ima i obrnutih primera poput nagrađene serije „Domovina“ koje istu tu temu koriste za produbljivanje jaza među kulturama, zagrevanje političke atmosfere i reafirmaciju etničkih predrasuda. No, nesumnjivo je prisutan talas preispitivanja vlastitih vrednosti iz vizure „neprijatelja“.

U isto vreme, iz Poljske dolazi film o Rišardu Kuklinskom, na Zapadu distribuiran pod naslovom „Džek Strong“ što je bilo šifrovano ime ovog izdajnika u američkoj službi. Slučaj Rišarda Kuklinskog je svojevrsna preteča Edvarda Snoudena, ako je verovati reditelju filma Vladislavu Pasikovskom – on je naime prepoznao ofanzivne planove Varšavskog pakta pod vođstvom maršala Kulikova, jastreba u sovjetskim redovima, i predao ih Zapadu. A potom se angažovao i u vezi sa pobunom Solidarnosti.

Međutim, sam slučaj Kuklinskog je daleko složeniji od onoga što je Pasikovski pokazao jer se opredelio da prikaže ovog izdajnika kao heroja Hladnog rata. Poređenje sa Bondom bi bilo netačno i neprecizno, ipak je reč o filmu nadahnutom istinitm događajima, ali je Pasikovski učinio dosta da Kuklinskog prikaže kao veštog „hladnog ratnika“, svakako plićeg od Le Kareovih kreacija, čime stvara redak primer filma u kome jedna država predstavlja čoveka koji ju je izdao kao heroja.

Kad u kontekstu filma kažem „država“ onda pre svega mislim na opštu „etatističku“ atmosferu koju stvara Pasikovski nastupajući iz pozicije reditelja koji formuliše „zvanični narativ“ i sagledava slučaj iz „državotvornog ugla“. Uostalom film je pomogla i poljska država kroz svoj filmski centar.

Ekscesi sličnog tipa su se ponekad igrom slučaja dešavali za vreme Hladnog rata, ali u nekim krajnje marginalnim slučajevima. Recimo, Čehoslovaci su tokom šezdesetih prodali zapadnim distributerima jedan svoj film u kome se varšavski bezbednjaci bave ubačenom zapadnom agenturom, da bi kroz relativno male montažne intervencije, taj film bio eksploatisan na Zapadu kao priča o ubacivanju njihovih agenata na Istok. U slučaju tog filma Jindriha Polaka, očigledno je da struktura nije bila dovoljno čvrsta u pogledu definisanja glavnih junaka, previše se bavio „negativcima sa Zapada“ a premalo češkim agentima i lako je bilo pretvoriti glavnog negativca u heroja kroz male intervencije u montaži i nahsinhronizaciji. 

Olako bismo mogli objasniti apsurd oko Kuklinskog time što je poljska politička paradigma do te mere izmenjena da je neko ko je pre trideset godina osuđen na smrt sada tretiran kao heroj. Međutim, nije baš tako. Naime, ni Leh Valensa nije želeo da pomiluje Kuklinskom, samo mu je smanjena kazna, a njegova puna rehabilitacija je učinjena tek kada je postala uslov za prijem Poljske u NATO. U periodu najveće antikomunističke histerije, posle pada Berlinskog zida, više Poljaka je smatralo Kuklinskog izdajnikom nego patriotom.

Jedan od glavnih navodnih motiva izdaje Rišarda Kuklinskog bila je dominacija Varšavskog pakta nad Poljskog, njenom Armijom i suverenitetom. Na kraju je Kuklinski završio kao moneta za potkusurivanje prilikom prijema Poljske u drugi vojni savez, a Zbignjev Bžežinski ga je proglasio „prvim poljskim oficirom u NATO“.

Ta dramska ironija da je jednog oficira motivisala submisivnost vlastite države supranacionalnom vojnom savezu da je izda kako bi ona na kraju završila u drugoj alijansi sličnih ambicija i odnosa prema suverenitetu, izmiče Pasikovskom. Zato je njegov „Džek Strong“ inferiorano rad u odnosu na „Amerikance“ ili nove južnokorejske filmove i biće upamćen kao redak primer dela nacionalne kinematografije u kome se glorifikuje izdajnik.

Uprkos otporu poljske levice, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da se mišljenje građana polako okreće u korist Kuklinskog, pa je verovatno i ovaj film deo šireg projekta senzbilizacije građanstva.

Rečju, poslednjih nekoliko godina živimo u epohi u kojoj izdajnici postaju heroji, jednim velikim delom zato što se menjaju odnosi prema suverenitetu i nacionalnim interesima. Međutim, dok je u sofisticiranijim popularnim kulturama oni javljaju kao „manjina“ kroz čiju se prizmu sagledavaju društvene kontradikcije, u „kolonizovanim kulturama“ Istočne Evrope koje u tom domenu još uvek jedva dobacuju do nivoa zapadnog bofla, oni postaju heroji kako bi se ozvaničili novi politički horizonti.

Situacija na terenu je još složenija sa ličnostima kao što Čelzi Mening i Edvard Snouden koji su uspeli da istovremeno budu i izdajnici i patriote. Međutim, pošto su obojica imali veze sa jedinom supersilom, i njihova sudbina i status imaju šire globalne implikacije, pa samim tim dobročinstvo izdaje preteže nad njenom krivicom. Kuklinski je uprkos svim kontroverzama imao potencijala da bude produbljen kao lik do tih dimenzija ali se Pasikovski držao jednostavnih hladnoratovskih odgovora.

Južnokorejski primer, međutim, pokazuje da i u naizgled najjednostavnijoj situaciji, kada se na suprotnim stranama nađu jedna od najzatvorenijih i najskromnijih država i jedna od najrazvijenijih i tehnološki najnaprednijih, jednostavnog odgovora nema i da je u savremenom svetu sve teže prepoznati pravog heroja.

Dimitrije Vojnov 

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)

ĐINĐUVE

Brazil je zemlja sa sto devedeset miliona stanovnika. Svi su očekivali da će pažnja tih ljudi biti fokusirana na dvadeset tri igrača koje je selektirao Felipe Skolari i njihov pohod ka šestoj tituli svetskog prvaka u fudbalu. Međutim, uprkos tome što se većina zbilja zagledala u dešavanja na terenu, državu su počeli da potresaju protesti svih onih koji vide da je stanovnika ove zemlje ipak više nego što ima ljubitelja fudbala u njoj, koliko god to neverovatno zvučalo. Mundijal je sam po sebi kao vrlo skupa manifestacija naišao na neodobravanje još dok je bio u domenu finansijskog nacrta. Protivili su mu se i političari i čuveni brazilski fudbaleri. Međutim, ono što niko nije očekivao jesu protesti i kada se zaigralo na terenima.

Srbija je zemlja sa oko sedam miliona stanovnika na osnovu popisa koji nije mogao biti obavljen na celoj njenoj teritoriji. U srpskoj policiji je zaposleno oko pedesetak hiljada ljudi. Pre neki dan je smenjeno pet šefova. I to je privuklo pažnju svih ovih sedam miliona popisanih, do te mere da su pomalo zapustili praćenje pustolovina sedamsto trideset šest fudbalera u Brazilu, među kojima nema njihova dvadeset tri jer se nisu kvalifikovali.

Međutim, pošto su i narko bosovi umešani u to hajde da kažemo da su ovi događaji možda interesantni i za par stotina hiljada građana koji su pre svega konzumenti a zatim i učesnici u nabavci narkotika.

Kako god bilo, u Srbiji je pažnja sedam miliona ljudi privučena događajem koji se u najboljem slučaju eventualno tiče tri stotine hiljada njenih građana. I zahvaljujući pričama o tome, zapostavljeni su problemi svih ostalih.

Sada ponovo prisustvujemo krunisanju nove generacije kriminalaca o kojima mediji ispisuju tomove, sada ponovo njihova imena i navike postaju pitanje opšte kulture, sada ponovo svako dete zna ime načelnika policije, i naš život ponovo klizi dalje od one produktivnosti, zapošljavanja i dovođenja u red koji su nam obećani i za koje smo mnogo toga žrtvovali.

U Crnoj Gori su stvari još ekstremnije. Stupci tamošnjih novina i državni vrh raspravljaju o navodnim izopačenim video snimcima jedne liderke nevladinog sektora. Dakle, tamo čak ni manjina koju predstavljaju rivalski klubovi policije i kriminalaca u sportu zvanom unutrašnji poslovi nisu u centru pažnje.

Sve ovo nas dovodi do jedne dobro oprobane medijske strategije kojoj je pribegavao svaki režim u poslednjih četvrt veka, a to je pronalaženje jedne ako ne minorne a ono specijalizovane teme i njeno proglašavanje za događaj od nacionalnog značaja. Umesto da se govori o nekakvom pokušaju da onih preostalih šest i po miliona ljudi koji niti su policajci, niti su kriminalci, niti se drogiraju, konačno počnu da normalno rade, idu u školu ili spokojno provode starost, u fokusu su kretanja osumnjičenih narko bosova i minuli rad policijskih šefova.

Otud, možemo reći da smo imali sreće što se naša dvadeset tri fudbalera nisu kvalifikovala za Brazil jer bi u tom slučaju naši mentalni kapaciteti bili zauzeti do tačke kada ne bi bilo prostora ni za ove policijsko-kriminalne zavrzlame.

Međutim, Brazilci su davnih dana prošli ovo kroz šta mi sada prolazimo. I uprkos tome što imaju prilično solidnu i bogatu državu koja postaje sve samostalnija u odnosu na Sjedinjene Američke Države i međunarodne finansijske organizacije, imaju i dovoljno pameti da ih više niko ne može zamajati fudbalom a nekmoli pričama o smenama u policiji. Rekao bih da su baš zbog toga što više ne prihvataju svaki medijski dribling i došli do pozicije ozbiljne i autonomne regionalne sile.

Kao što su belci dok su naseljavali Ameriku uspevali da kupe Indijance time što su im davali đinđuve, a uzimali im sve ostalo, tako je nama data skupa đinđuva zvana državni organi, sa sve policijom (sa kojom kompletu idu i kriminalci kao što se Barbika valja kupiti u kompletu sa Kenom) i mediji. I dok se mi sa time igramo, uzima nam se sve ostalo.

Nekada su nas zbog fudbalskih veština proglašavali za evropske Brazilce. Sada smo postali evropski Indijanci, naivni starosedeoci, koje kada se brane proglase za divljake, kada pregovaraju nasamare ih nepovoljnim sporazumima, i sve vreme ih zavode bezvrednim sitnicama.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)