CINIZAM I RENESANSA

Naizgled ne deluje cinično kada se na kiosku pored raznih manje ili više, otvoreno ili prikriveno, kompromitovanih srpskih novina nađe knjiga Luka Hardinga „Dosije Snouden“ i prodaje po popularnoj ceni. Edvard Snouden je bio tema senzacionalističkih naslova, a knjiga koja se prodaje na trafici odavno je postala simbol tog rodoskvrnog preplitanja književnosti i štampe. Uostalom, ako knjižare na svojim policama nude površne autobiografije javnih ličnosti koje nisu daleko odmakle od eventualnog tvrdokoričenog magazinskog specijala, zašto ne bi bilo i obrnuto.

Cinično postaje onda kada pročitate knjigu i shvatite da je izvanredna jer ne samo da opisuje Snoudenov slučaj i njegovu životnu priču već naročit akcenat stavlja na novinarsko remek-delo koje je nastalo u saradnji Gardijana, Njujork Tajmsa i Špigla. Novinarski tim, predvođen Glenom Grinvaldom susreo se sa svim očekivanim preprekama koje se mogu naslutiti kada neko ima posla sa odbeglim agentom NSA. Međutim, velika drama se dešavala i onda kada su te prepreke nekako savladane. Redakcije Gardijana sa obe strane okeana su došle u posed materijala koji je otvorio niz pitanja, etičkih, potom čisto pravnih, ali u krajnjoj liniji i patriotskih.

Otud je serija članaka o Snoudenu zapravo vrlo važna za reafirmaciju novinarske etike jer je pokazala da su novinari odgovornije baratali procurelim dokumentima nego da su oni nekritički bačeni na internet kao u slučaju Džulijana Asanža, što naravno ne čini njegov podvig manje vrednim.

To nas vraća na srpske trafike. Na njima se nekoliko meseci pre Snoudena prodavala knjiga Brankice Stanković „Insajder: moja priča“, jedinog novinara kod nas koji barem nominalno pokušava da se bavi ovom vrstom istraživačkog pristupa, da dugo i temeljno radi na pričama. Međutim, iz njene knjige je vidljivo da prema određenim osobama ona ima izrazitu i neprikrivenu zlovolju, kao i da nema patriotskih dilema. To je u pogledu skrupula ipak stavlja u drugu ligu u odnosu na Gardijanov tim.

Zanimljivo objašnjenje funkcionisanja srpske dnevne štampe dao je Vladimir Beba Popović u prošlonedeljenoj emisiji „Utisak nedelje“. On je naime rekao da tabloidi, kao glavna oštrica naše javnosti u principu rade za vlast, ali da vrlo često zavise od njenih pojedinih segmenata te da se mogu okrenuti protiv nje ukoliko nalogodavci osete da više nisu u milosti.

Ako je zaista tako, onda je Gardijanovo novinarsko remek-delo kod nas nemoguće. Međutim, nije samo „vlast kriva“ što su mediji ovakvi. Naime, pored visoke etičnosti i uzbuđenja koje je nosio Snoudenov slučaj, Hardingova knjiga opisuje još jedan vrlo bitan detalj – novinari su neprekidno o trošku svoje kuće putovali između Londona, Berlina, Hongkonga, Rija i Njujorka a kad bi osetili strah da će ih tajne službe hakovati, opremali bi čitave redakcije novim kompjuterima.

Dakle, Gardijanovi novinari su imali dobre uslove za rad. U Srbiji su nažalost novinari toliko slabo plaćeni da su naprosto primorani da se oslanjaju na već „svarene“ i „doturene“ informacije jer jedini način da im život ima smisla sa tako malom platom jeste u tome da ništa ne rade. Ako u kulturnoj rubrici često umesto vesti čitamo saopštenja za javnost, zbog čega ne bismo u političkoj rubrici čitali ono što određeni političar sam sroči i namerno plasira?

Naravno, nivoi toga su u našim medijima različiti. Najniži nivo je onaj kada lenji novinar u rubrici kulture objavi saopštenje za javnost umesto da sam napiše vest. Nešto viši nivo je kada „blago stimulisani“ novinar iz sportske rubrike ukaže pažnju na nekog igrača ili nečiju svinjariju koji ne zaslužuju pažnju. Potom idemo sve više u hijerarhiji, preko crne hronike i političke rubrike do tačke kada interesne grupe osnivaju čitave novine kako bi plasirale svoje stavove, informacije, zloupotrebljavale obaveštajne podatke itd.

Svi ovi medijski fenomeni nisu izmišljeni u Srbiji, samo se kod nas javljaju u jednoj upadljivo jadnoj formi jer ih realizuju slabo plaćeni i površni ljudi. Međutim, to ne menja suštinu medijske slike koja je preslikana iz drugih zemalja. Zar nisu teroristi iz grupe Bader-Majnhof koristili „Špringer“ kao pogrdnu etiketu za medije? Zar nije Rudi Dučke upucan kada je jedan čitalac Bilda - koji je izdavao taj medijski koncern - bukvalno shvatio naslov „Zaustavite Rudija Dučkea!“? Danas je ta kuća značajan vlasnik naših novina.

Dakle, naručeni tekstovi iz „Politike ekspres“ posle kojih strada Ćuruvija, i razni drugi vidovi manipulacije tabloidima imaju svoje korene u zapadnoj štampi, koja istovremeno treba da nam služi i kao uzor.

Ipak, razlika je u tome što tamo na kiosku, novinare poput Luka Hardinga ne moramo da kupujemo u formi knjige već postoje novine u kojima oni pišu. Takve novine nama nedostaju i plašim se da ih neće ni biti do trenutka kada nekom vlasniku medija ne postane profitabilno da drži kvalitetan medij baziran na temeljno istraženim vestima.

Samim tim još jako dugo nećemo imati ni svog Snoudena jer kod nas on ne bi imao kome da se obrati.

Dimitrije Vojnov  

 (Tekst objavljen u Našim novinama)