GOSPODAREVO SIROČE

Izašlo je srpsko izdanje romana “Gospodarevo siroče” Adama Džonsona, nagrađenog Pulicerom, čija je osnovna tema dinamika zatvorenih, represivnih režima, data na primeru Severne Koreje. Džonsonova literarna imaginacija je nesputana tako da je u vreme britanskog izdanja, dugogodišnja dopisnica iz Seula, Barbara Demik morala da napiše prikaz u Gardijanu u kome je naglasila da je roman izvaredan ali da mnoge stvari u njemu naprosto nisu istinite i da su plod piščeve mašte.

Zašto je Barbara Demik morala to da napiše? Zar se ne podrazumeva da čitaoci mogu da razluče stvarnost od fikcije, verovatno od neverovatnog i moguće od nemogućeg? Mogu, osim u slučaju Severne Koreje u kojoj postoji toliko neverovatnih pojava, i toliko bizarnih glasina, pa stoga sve deluje i moguće i uverljivo.

U jednoj upečatljivoj situaciji u romanu, grupa severnokorejskih zvaničnika leti zastarelim “iljušinom” za Ameriku. Na tom putu sleću na jedno rusko ostrvo da dopune gorivo i dok aerodromsko osoblje fascinirano gleda njihov stari avion, ubeđeno da je poslednji primerak tog modela odavno pao negde u bespućima Afrike, Severnokorejac im kaže da mu je žao što je čuo da njihova zemlja više nije u stanju da proizvede takav aparat ali da je Severna Koreja u stanju da na svojim plećima poslednja nosi ideju komunizma.

Ova razmena deluje apsurdno, i u duhu severnokorejske propagande. Naročito jer znamo da je “iljušin” posle tog modela napravio niz novijih i da je ruska avio-industrija u stanju da proizvede avion. Međutim, ovaj dijalog je višeslojan i govori o tome da Severnokorejac vidi kako je sa nestankom Sovjetskog Saveza, Rusija izgubila svoju ideologiju, svoj “narativ”, i da je prešavši u vode političkog pragmatizma, izgubila bitku jer je njen glavni protivnik na Zapadu itekako zadržao i svoju ideologiju i svoje narative.

Zapad je intenzivno radio na tome da iskoreni ideologije u svim drugim zemljama na koje planira da vrši uticaj, a to je vešto uradio zastupanjem ideje “političkog pragmatizma” koja zapravo ne znači ništa a deluje jako zavodljivo. Otud danas svaki taksista zna citate o tome kako nema tradicionalnih prijatelja već samo interesa, kako se trebalo ugledati na Čehe i sl. dočim se zapadni političari sve više vraćaju potpuno obrnutim paradigmama Karla Šmita.

U jednoj drugoj situaciji u romanu, stariji kadar objašnjava glavnom junaku kako se SAD i Severna Koreja razlikuju po tome “što se u SAD ceni čovek a u Severnoj Koreji priča”. Dakle, u SAD se veruje pojedincu, njegovom iskustvu i kredibilitetu, a u Severnoj Koreji priči koja ga okružuje. U tome je međutim Džonson pogrešio. Danas se i u SAD veruje više priči nego čoveku, barem kada je u pitanju Srbija.

Nukleus Naprednjaka čine ljudi koji kao pojedinci nisu imali šta da traže kao saradnici SAD. Ali kada su sebe uklopili u evrointegracijsku priču, postali su prihvaćeni na isti način kao što Džonsonov junak pobegne iz zatvora tako što ubije oficira u rudnom kopu, obuče njegovu uniformu, izađe na površinu i počne da komanduje a niko ne sme da mu se usprotivi iako vidi da to nije isti čovek. Međutim, nije važno što je drugi čovek ako je “priča” na njegovoj strani.

Slično Džonsonovim junacima, tako su prošli i srpski evrointegracijski političari. Samo je jednog dana neko obukao njihova odela i više niko nije dovodio u pitanje da li su to isti ljudi. Na mikronivou najbolji primer je Lazar Krstić. Zar nije Krstićeva priča do u zarez ista kao priča Božidara Đelića? Mladi ekonomski stručnjak koji napušta dobro plaćeni posao i vraća se u zemlju da bi je izbavio od ekonomskog kolapsa. Sve je identično, samo što u tom odelu i u toj priči nije Đelić nego je Krstić.

Međutim, Krstićev odlazak sada otvara mogućnost da se ne menja samo čovek u uniformi  već da se možda interveniše i na nivou same priče. Naša situacija se od severnokorejske razlikovala utoliko što je kod nas ipak bilo nemoguće da se Đelić zameni Krstićem a da narod nastavi da veruje da je to isti čovek. Ipak, bilo je moguće zameniti ih a da i narod i stranci veruju da sve sem pojedinca ostaje isto.

Suptilna i vrlo melodramatična tenzija prilikom davanja ostavke u kojoj je Krstić ukrstio koplja sa Vulinom u takmičenju za najbolji opis “Premijerove ljubavi za narod u vreme razlaza”, pokazuje da se dešavaju određene korekcije u političkom kursu. Iako Krstićeva priča o “mekom srcu” Premijera koji ne želi da smanjuje penzije i otpušta ljude nikada neće moći da dobaci do Vulinovog vapaja - iz dana Briselskog sporazuma - kako nikome neće dozvoliti da voli Srbe sa Kosova više od njega - “osim Vučiću”, poruka je vrlo slična. Vulin i Krstić se osetili potrebu da odu onda kada nisu ispunili svoje preuzete obaveze, prema Srbima sa Kosova odnosno prema MMFu. Ipak, obe ove ostavke su imale retoriku momka koji ubeđuje devojku da je ostavlja jer je problem u njemu a ne u njoj. A dalji razvoj situacije je pokazao da su oni koji odlaze ipak na kraju prihvatali neumitnost pat-pozicije, pa ne bi čudilo da i Krstić na neki način ostane u blizini kao Vulin. Uostalom, Đelićev slučaj je pokazao da se i posle napuštanja funkcije spasioca još dugo može orbitirati na raznim drugim pozicijama. 

Sada možda prisustvujemo promeni priče, u kojoj sve postaje različito, samo ljudi ostaju isti. Reakcije resornih ministara sugerišu da je sadašnje “umekšavanje” ekonomskih mera u odnosu na reformska obećanja ekvivalentno Briselskom sporazumu u odnosu na Kosovski zavet. Krstić nije imao obraza da prođe kroz to, ali Vučić i Nikolić jesu. I ne vide razlog da to ne ponove.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)