PUNJENI TELEFON

Poslednjih sedmica putujem po Srbiji pozdravljajući publiku filma „Mali Budo“ na premijerama i nisam usamljen u potrazi za utikačima na kojima mogu da regenerišem bateriju svog smartfona. Kada sam u kultnoj knjizi Nikolasa Negroponta „Biti digitalan“, pre više od deset godina, po prvi put pročitao kako je baterija najveća prepreka u razvoju mobilnih uređaja, nisam ni slutio koliko je bio u pravu.

U vreme kada je Negropont pisao knjigu, mobilni telefoni nisu bili ni približno tako veliki potrošači, korišćeni su prevashodno za razgovor a internet za njih je tek bio u povoju. Danas, broj aplikacija i drugih vidova interakcije je toliki da svaki pokušaj štednje baterije deluje kao komunikaciono samoubistvo, u ravni čupanja fiksnog telefona iz zida noću ili kada se sprema ispit.

Mobilni telefoni su oduvek imali poseban uticaj na ponašanje korisnika na javnom mestu. Prvo je trebalo vremena da se ljudi nauče da ih gase u prigodnim situacijama. A potom je trebalo razviti novi bonton u kafanama koji uključuje i mobilne telefone.

Kafane su i dalje suočene sa najvećim izazovima kada je reč o mobilnim telefonima. Ranije se gledalo kakav je domet u kafani, potom kakav joj je bežični internet, a sada gosti, precizno poput Džejmsa Bonda skeniraju ambijent u potrazi za utikačima.

Na početku, mobilni telefon je delovao kao nešto što budi asocijalnost. U toku kafanskog razgovora nastajale su prećutno dogovorene pauze tokom kojih sagovornici naglo prekinu razgovor i late se mobilnih telefona da isprate šta im je sve stiglo u međuvremenu. Ove pauze nisu zaobilazile ni usputne kafe među prijateljima ali ni poslovne pa ni ljubavne sastanke.

Potom je mobilni telefon na drugi način u potpunosti razorio tradiciju srpskog kafanskog razgovora. Sa uvođenjem prvih smartfona i prilagođenih sajtova, još u slavno doba „Nokia Komunikatora“, ako se iko još seća tog pionirskog uređaja, kafanski razgovor je bio prisiljen da se utemelji u činjenicama. Odjednom je kafanski razgovor počeo da dobija fusnote, izjave su morale biti utemeljene na informacijama ili barem na dezinformacijama dostupnim sa interneta. Tog trenutka se izgubila sva draž kafanske rasprave koja je po definiciji oduvek bila bazirama na harizmi sagovornika a ne na faktima, kao uostalom i srpska sudbina u celini.

Dolazak u svet slobodnih informacija rezultirao je i novim vidom hlađenja dosadnog sagovornika. Rečenica koju više niko ne želi da čuje kada krene sa nekom pričom za koju je ubeđen da je zanimljiva glasi, „Daj mi link“. Zatražen link je znak da je priča dosadna, i da se odlaže u ropotarnicu razgovora.

Ako su vas u kafani zamarali ljudi koji stalno pričaju viceve, promena paradigme na internetu da su Srbi prestali da ga prevashodno koriste za potragu za pornografijom i da im sada mahom služi za posetu humorističkim sajtovima, dovela nas je u novi krug pakla. Ljudi koji dave sa vicevima dobili su multimedijalni alat za zamaranje okoline. Sada su tu i smešne slike, pesme i videoklipovi sa kojima morate izaći na kraj.

Došli smo u fazu kada su mobilni telefoni postali toliko moćni da su ušli u dekadenciju i mogu funkcionisati samo uključeni u struju, poput fiksnih telefona. Otud ne treba da čudi da o ovom kraju mobilnih telefona svedoči i ukidanje „Nokije“, kuće koja ih je ubedljivo najbolje pravila – ona je propala ne zato što više nije imala najbolji mobilni telefon već zato što je on kao oblik počeo da izumire u eri smartfona. U određenom smislu, smartfoni su toliko proželi ljude da su ovi počeli da im služe – mobilni telefoni nove generacije nisu tu zbog nas već smo mi tu zbog njih. 

Srbi su imali priliku da suštinski promene svet telekomunikacija da je uspeo Teslin izum prenošenja energije na daljinu. Pošto od toga nema ništa, osuđeni su zajedno sa ostalim narodima na potragu za utikačem. Sada je vreme da se u kafanama pojavi novi specijalitet – „punjeni telefon“.

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)