ZAVADI PA VLADAJ

Prošle sedmice održana je promocija knjige „Radnička klasa Srbije u tranziciji 1988-2013.“ Gorana Musića. U ovoj knjizi, Musić je sumirao transformaciju radničke organizacije, sindikalne borbe i sudbine cele klase u periodu koji je obeležio raspad zajedničke države, ratovi, sankcije, privatizacija i deindustrijalizacija. Ovih dana, ta knjiga je značajnija od drugih pre svega zbog novih mera Vlade Srbije koje predviđaju smanjenje plata i broja zaposlenih u javnom sektoru.

Zanimljivo je kako se u javnosti predstavljaju ove mere. Prvo, govori se o „oporezivanju“ visokih primanja. Ali ako ta primanja daje država, zar nije reč o prostom smanjenju plata?

Razlozi za to su razni i lako razumljivi, jedan od njih je i velika razlika između primanja u javnom i privatnom sektoru. U svojim dramatičnim nastupima zvaničnici govore kako javni sektor guši privatnike koji prosto „grcaju“ pod pritiskom državnih troškova. Međutim, niko ne naglašava kako su statistički registrovane plate u privatnom sektoru u mnogim slučajevima manje od novca koji zaposleni zbilja dobijaju. Ogroman broj visokokvalifikovanih profesionalaca u privatnom sektoru dobija minimalni lični dohodak preko računa a „pravu“ zaradu dobijaju u gotovini.

Prećutkivanjem samo jednog detalja u ovom sporu, zvaničnici zapravo lako stvaraju utisak kako su državni službenici povlašćeni u odnosu na privatnike i otvara se sukob u javnosti koji naravno neumitno dovodi do razjedinjavanja srpskih radnika. Ako tome dodamo da je država u Srbiji dobar poslodavac ne samo zato što pošteno daje i prijavljuje platu već i zato što omogućuje sindikalno organizovanje, onda privatnici odaju utisak mnogo toksičnijeg dela našeg društva i privrede.

Upoređivanje javnih opreduzeća i privatnih firmi, njihovog broja zaposlenih i efikasnosti je takođe deplasirano pošto je jasno da je zadatak javnih preduzeća da svoj profit stave u službu društva, u našem slučaju zapošljavanja ljudi, dočim privatnici prirodno imaju drugačiji imperativ. Otud Telekom i Telenor ne treba da se porede pa zato i ne mogu.

Ovaj veštački sukob je zapravo repriza jednog već uspelog recepta. Musić piše, „Radnici u javnom i privatnom sektoru veštački su postavljeni u rivalski odnos. Do kraja 2009. radnici železnicam državnih telekomunikacija i energetskog sektora počeli su da zahtevaju kraj jednogodišnjeg zamrzavanja plata u javnom sektoru. Njihove inicijative su naišle na protivudar kampanje okrestrirane od udruženja poslodavaca protiv javnog sektora, koji navodno živi na grbači privrede u privatnom vlasništvu. Predstavnici privatnog kapitala su tvrdili kako su kriza likvidnosti i niske plate u njihovim firmama direktno povezane sa državnim izdacima za zaposlene u javnom sektoru.“ Dakle, ovo je samo novo izvođenje stare predstave za javnost.

Ako pogledamo štrajkove u firmama sa privatnim vlasništvom, najpoznatiji slučajevi su protesti protiv „neuspelih“ privatizacija, od kojih je samo poneki rezultirao kratkotrajnim hepiendom kao u slučaju „Jugoremedije“. Međutim, nisu zabeleženi ozbiljni štrajkovi u privatnim firmama koje elementarno funkcionišu i ne podrazumevaju teška kršenja zakona ili priče strave i užasa kao što je odsecanje prstiju.

Kada su zavadili radnike u državnoj službi i privatnike, zvaničnici su sve njih okrenuli protiv penzionera i samo su agilni reprezenti ove populacije u našem političkom životu sprečili da se restrikcije sprovedu nad njima, verovatno sa najvećim zadovoljstvom. To ne znači da se u javnosti nije stvorila klima kako su penzioneri nepravedno pošteđeni.

Rezultat ovog veštački stvorenog sukoba je zlobni osećaj kako je neko dobio ono što je zaslužio uz pomoć koga građani treba da podnesu činjenicu da odavno nemaju ono što im zapravo treba.

Dimitrije Vojnov

 (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)