ALEKSANDAR TIJANIĆ (1949-2013)

Spreman sam da obračunam određeni procenat prihoda koje sam ostvario pišući u novinama i uplatim Aleksandru Tijaniću kao autoru tekstova koji su me inspirisali da se aktiviram. Njegovo savršeno sagledavanje ambijenta u kome živi, onoga o čemu piše i kakav efekat želi da ostvari kod čitalaca, spojeno sa vladanjem jezikom, osećajem za crni humor i napetost, često su se graničili sa tradicijom vrhunskih polemika među književnicima. Ta stilska izbrušenost je zapravo bila neophodna kada se piše o našoj politici čiji su osnovni programi upisani u epskim pesmama ili sportu u kome su cenjeniji oni koji greše nego oni koji se drže pravila - što je kriterijum koji postoji samo u umetnosti. 

Neki mu nisu oprostili što je pisanje prožeo aktivnim angažmanom unutar tema kojima se bavio, ali ko bi tome mogao da odoli? Samo neko koga to istinski ne zanima. 

Neki mu nisu oprostili što je u različitim periodima zagovarao različite puteve za spasavanje iz našeg nacionalnog brodoloma, ali to se danas ispostavilo kao jedini mogući put na svim stranama ideološkog spektra. 

Neki nisu podnosili udarce koje im je nanosio u svojim tekstovima, ali to su osobe kojima je Bukvar zalutao u ruke – ko pismen može da ne uživa u činjenici da ga secira tako briljantno pero.

Potom je sa hartije prešao na katodnu cev, radio u Srbiji i Crnoj Gori, i zadužio naš medijski prostor BK televizijom čiji kadrovi i dan danas predstavljaju veći deo onoga što vredi na našim ekranima. Ta sama televizija se nije održala ali njegova urednička zaostavština jeste.

Životni projekat rukovođenja RTSom preduzeo je verovatno ubeđen da ako je Štazi mogao biti rasformiran može i srpska državna televizija da se pretvori u Javni servis. U tome nije uspeo, a ako on sa tolikom energijom, harizmom i iskustvom sa raznim gadnim njuškama nije, pitanje je da li iko može. No i RTS je uspeo da uzdigne iz jednog irelevantnog medija koji svi ignorišemo u status televizije koju volimo da mrzimo, što nije mala stvar.

Pred povlačenje sa čela RTSa, kada bi se reklo da je zaokružio svoj medijski put, Tijanić je i dalje čovek kog bih najpre angažovao da mi vodi televiziju ili piše u novini. Ne znam kakvi su mu planovi posle RTSa ali u ovo vreme iduće godine i dalje će biti najtraženiji novinar na tržištu i siguno će imati nekoliko ozbiljnih ponuda. Pored talenta, razlog za to je i formiranje na tržištu velike Jugoslavije na kom je postojala oštra konkurencija. Kao što su jedini istinski veliki jugoslovenski košarkaši stasali tada, tako je i Tijanić kroz surovu selekciju i rad sa ozbiljnom konkurencijom postao Dušan Ivković našeg novinarstva – sa tom razlikom što Duda svakog proleća preti da će da ode a Tijanić ispunjava pretnju da će da ostane. Kao i kod Dude, na terenu njegove ideje ponekad deluju šablonski a nekad i zastarelo, postoje dileme da li se istinski adaptirao na novo trajanje napada, ali znamo dve stvari, protivnik se neće naigrati i znaće se ko je glavni. Moguće je da kriza rezultata i kod Dude i kod Tijanića proističe iz raspoređivanja minutaže prevelikom broju igrača i odsustva pravih zvezda. Protivnici će reći da oni vode timove u kojima su veće zvezde od onih na terenu, ali ko sem njih ima snage da podvikne kad treba? 

Sada se retko oglašava u formi tekstova ali oni i dalje imaju britkost, više ne proizilaze iz posmatranja političkih događaja, ili iz vizure samo jednog zainteresovanog centra, već iz samog Srca tame, gde je ono što je neizbežno zamenilo ideale, iz one jedinstvene pozicije kada si istovremeno i vlast i opozicija kojoj teži svaki pravi Srbin.

Tijanić je dovodio stranke na vlast, one su dovodile njega, ali na kraju čini se da su se umorile i pustile ga da radi. To je drugi ideal svakog pravog Srbina koji je on dostigao.  

Kada se podvuče crta, negativni aspekti krize u SFRJ, kasnijeg građanskog rata i raspada, demokratizacije, tranzicije i svih ostalih teških procesa, doneli su nam daleko više štete nego koristi. U retku korist ubrajam tekstove Aleksandra Tijanića koji nastali kao prateći program ovih neprijatnosti. Mnogi novinari su bili u poziciji Nerona dok se zemlja raspadala, samo on je ispisao redove koji imaju istinsku vrednost podsećajući nas na iluzije, nade, očaj, pogrešne i prave izbore. 

Rečju, prevelika je zaostavština ovog novinara da bi se tumačila isključivo kroz procep između želje da mu platim procenat od svojih honorara i odbijanja da plaćam pretplatu na Javni servis kojim rukovodi. Ali, možda će upravo taj procep imati presudnu ulogu ovih dana.

Dimitrije Vojnov 

 (Šira verzija teksta objavljenog u Nedeljniku)