IN MEMORIAM: SLOBODANKA CACA ALEKSIĆ (1941-2019)

Критика репертоара дечјег театра «Позориштанце Пуж»

«Позориштанце Пуж» су основали Бранко Милићевић и Слободанка Алексић. Њих двоје су стваралачки и животни пар још из Зрењанинског позоришта са краја шездесетих. Нове позоришне тенденције упознају гледајући репертоар «Атељеа 212« на прелазу из шездесетих у седамдесете. Затим су се упутили у нови театар на самом извору. Милићевић се школовао на Корнел унивеерзитету док је Алексићева сарађивала са њујоршком трупом «Ла Мама». Одлучују да превазиђу позориште које су дотле радили у Зрењанину, где како Милићевић каже, «двоје стоје и декламују а после се мало мачују да не буде досадно».

Под утицајем Елен Стјуарт, вође театра «Ла Мама», и проф. Предрага Бајчетића који им је препоручио књигу «Ка сиромашном позоришту» Јержија Гротовског, Милићевић и Алексићева у Београду оснивају позоришну радионицу у којој су учествовали и Мики Манојловић и Драган Максимовић. Под окриљем «Атељеа 212» почињу да стварају радикалне поставке «Хамлета» и «Укроћене горопади». Нажалост, у «Атељеу 212» губе интересовање за њихов рад који је био у сенци Радмиловићевих егзибиција у «Радовану III».

Истовремено, Милићевић гради незапамћено утицајну каријеру на телевизији. Постаје легендарни јунак дечје серије »Коцкица» и највећа звезда међу најмлађима. Такав развој ситуације доводи до идеје да Милићевић и Алексићева оснују дечје позориште на основу кога ће добити просторије где ће пробати своје авангардне комаде за одраслу публику. Међутим, по оснивању дечјег позоришта престају да се баве театром за одрасле и тврде да су у деци нашли идеалну публику. То је јединствен став пошто већина других позоришних стваралаца доживљава дечје позориште као привремени посао и одскочну даску за нешто друго.

«Позориштанце Пуж» је несумњиво обојено Милићевићевом телевизијском персоном «Бранка Коцкице» - вишемедијског забављача који засмејава и подучава децу. Репризе телевизијског серијала који је, углавном, реализован по врхунским стандардима, ствара и нове генерације Бранкових обожавалаца чији су родитељи вероватно одрасли уз његове емисије.

«Позориштанце Пуж» се разликује од осталих дечјих позоришта у Београду. Није луткарско као «Пинокио». Није окренуто амбициозним и оригиналним текстовима еминентних писаца као «Бошко Буха» или «Душко Радовић» нити покушава да створи неку дводому организацију са дечјом и вечерњом сценом. Нарочите разлике између ових позоришта постоје када је реч о глуми и редитељској концепцији.

Када је о текстовима реч, «Бошко Буха» и «Душко Радовић» пре свега играју ауторски обојене и прецизно изведене текстове разних писаца. «Пуж», с друге стране користи текст као soggeto за commedia dell arte. У «Пужу» се већи део комада изводи као импровизација што врло често реферише и на актуелну друштвену ситуацију. Већину текстова потписује Бранко Милићевић.

Што се глуме тиче, «Душко Радовић» и «Бошко Буха» воде рачуна о томе да глумачки израз њихових представа буде прилагођен најмлађој публици. Пре свега, обраћају пажњу на то када деци опада пажња и када им треба дати мало одушка. Па ипак, и у «Бухи» и у «Радовићу» глумци симулирају реалистичку интонацију и нешто мекши облик «четвртог зида».

Глумачки поступак у «Пужу» је темељно различит. Аутори се труде да избегну «договоре са публиком», па се деци представљају као глумци који играју комад и тако чине децу у гледалишту делом саме представе.

«Позориштанце Пуж» игра педставе које трају највише сат времена и доносе доста импровизација и неочекиваних резултата у комуникацији извођача и публике.

Сижеи су претежно преузети из каталога чувених бајки и драмских класика о којима деца већ имају некакво знање пре доласка у позориште што свему даје постмодерну ноту. Представе су врло стилизоване, минималистичке, блиске старом енглеском театру по томе што више поштују контекст драме него контекст радње. Поред утицаја Гротовског на аскетски израз дела, стално одјекује и commedia del arte кроз импровизацију око задатог драмског костура и стилизацију ликова. Наиме, стари негативци су дефинисани као «Панталоне» и обично доносе највише хумора за старије гледаоце коментаришући политику и привлачност младих мајки које су довеле децу у позориште. Штавише, такви ликови носе црвена одела која традиционално везују лик «Панталонеа» за Сотону.

Притом, свака представа садржи нарочит социјални коментар пошто се глумачке импровизације увек дотакну неке актуелне теме а дечје реакције су јасан показатељ образовног и економског стања просечне породице. Зато је посета «Позориштанцету Пуж» не само доживљај за децу већ и озбиљан социолошки пресек чиме се позориште креће кроз политику али избегава исказивање става и уместо тога даје друштвену слику.

Милићевић се не одриче идеолошке функције позоришта. Изван актуелних коментара, он увек уноси посебну идеолошку матрицу у текстове. О томе каже, «мој основни разлог што радим за децу је уверење да позориште служи прочишћењу човека, да је то најбоља школа која дете усмерава да постане боље. А то је по мом мишљењу, основни смисао живота. Све наше представе имају поуку: «Буди бољи». Од почетка, од «Хамлета», ми причамо исто. Нас није занимала слава или лова, и када данас погледамо представе које правимо, препознајеш идеје од пре тридесет и више година: хајде да живимо у миру, не ратујемо,...» Своју идеологију дефинипше као «хришћанско – комунистичко – хипијевску визију света». Алексићева и Милићевић инсистирају на томе да у представама нема насиља и туче.

Подела рада је таква да Милићевић пише а Алексићева режира. Он смишља и деонице намењене одраслима.

«Пуж», у принципу, игра већину представа које је створио пошто се публика стално обнавља и стално се појављују нови гледаоци којима је већи део репертоара непознат.

Међу представама, јасно, постоје разлике. Рецимо, «Снежана и седам – осам патуљака» се труди да вишеструко преплете концепт «позоришта – у – позоришту» и стилског експеримента што кулминира у сцени када глумци варирају исту ситуацију и као комедију и као трагедију а деца бирају шта им се више допада.

Затим, постоје претежно певачке представе, дечји мјузикли, као што су «Џиновска торта» или «Гусаријада» где је главни акценат на песмама. Постоје и наменске представе које се праве за Нову годину и делом су сачињене од обнове старих решења и декора.

Врхунац рада «Позориштанцета Пуж» чине представе «Ивица и Марица», «Неваљала принцеза» и «Успавана лепотица» у које су Милићевић и Алексићева уложили највећу енергију и окупили екипу врсних позоришних глумаца. Ове представе су толико богате значењима да многи сматрају како су ближе старијој него млађој публици.

«Позориштанце Пуж» је због наведених својстава најузбудљивје дечје позориште у престоници. Пре свега, зато што цени најмлађу публику и врло храбро јој дозвољава да буде део уметничког чина. Располаже завидном стваралачком виспреношћу и често превазилази стандарде српског комерцијалног театра. Коначно, «Позориштанце Пуж» има, слично «Звездара театру», ансамбл који је одабран по пројекту, што значи да у представама играју најатрактивнији глумци и дечје позориште не служи као азил за оне који нису у врху позоришног живота.

Милићевић црпи инспирацију из енглеског «породичног» театра који на празнике нуди забаву за целу породицу. «Пуж» има врло доследан развој и ослонац на већ успостављене митеме литературе за децу и књижевности уопште. Неизбежно је осветљен и сијањем «Коцкицине» звезде и она ће бојити рад овог театра све док се Милићевић не повуче. Повлачење оснивача  вероватно неће угасити позориште јер је оно везано за Скупштину града. Међутим, сижеи и поп – културни потенцијал су само површински симбол доследности овог позоришта. Суштина његовог успеха и уникатности је у томе што црпи део свога садржаја из реакције најмлађих гледалаца и она га одржава вечито свежим и узбудљивим.

(ispitni rad sa druge godine Fakulteta dramskih umetnosti)

Kako nas je serija PET uvela u Peak TV, a nije morala

Kada je svet ušao u period Peak TVa, u ovo što danas nazivamo „zlatnim dobom televizijskih serija“, pojmovi kao što su HBO kvalitet i poređenja sa programima ovog kanala koji je za sebe rekao da je „više od televizije“ počeli su da su javljaju i kod nas. Uostalom, i sam HBO je počeo da koketira sa idejom snimanja serije na srpskohrvatskom jeziku, napravio je konkurs a onda je i započeo rad na seriji Danisa Tanovića.

Neke serije poput „Senki nad Balkanom“ kod nas, ili „Novina“ u Hrvatskoj otvoreno su pretendovale na narečeni HBO domet, a HRTova „Patrola na cesti“ je zbilja bila ozbiljno oslonjena na estetiku programa tog tipa, naročito onih koje pravi kanal AMC koji nas je zadužio serijama poput „Mad Mena“, recimo. Mogu se iskopati još neke serije za koje bismo mogli reći da su dosezale estetske postulate Peak TVa, recimo hrvatski „Čuvar dvorca“ Lukasa Nole koji podseća na neku lecarreovsku BBC produkciju.

Puni srpski ulazak u Peak TV dešava se sa serijom „Pet“ Balše Đoga koja je „nekako s proleća“ krenula sa emitovanjem na RTSu. U njoj se konačno kod nas jednim delom usvajaju narativni postulati Peak TVa a istovremeno se donosi ono što je osnovna karakteristika ovog stadijuma razvoja televizijske serije – a to je suštinska formalna nepredvidivost.

Ako bismo pokušali da smestimo „Pet“ u nekakav referentni okvir, svakako prva serija koja pada na um je klasik Lynde La Plante „Widows“, stara britanska serija o udovicama grupe lopova koje odlučuju da dovrše posao koji su planirali njihovi muževi. Đogo oživljava ovu ideju kroz priču o ženama koji ostale iza tvrdih momaka sa beogradskog asfalta i odlučile da dovrše veliki posao koji je osmislio jedan od njih. Validnost Đogovog oslanjanja na „Widows“ potvrdio je oskarovac Steve McQueen koji je započeo rad na rimejku serije Lynde La Plante. Retko kada se naša televizija nalazi u sinhronitetu sa svetskim tokovima na ovakav način, a još ređe imamo priliku da ih prestignemo i imamo sadržaj pre njih.

Tu se međutim ne završava sličnost između „Pet“ i McQueenovog „Widowsa“. Naime, u oba slučaja imamo primer jedne dramske celine koja se „bavi mnogim stvarima“ a ne samo „onim o čemu je“, i spremna je da kroz digresije dublje istraži svaki sloj na koji se u toj priči naiđe. Prosto neverovatno je da „Pet“ koja je snimana isto kada i „Widows“, tokom leta 2017. godine ima ne samo sličnu premisu već i slične „ukrase“ kojima se izlazi iz pripovedačkog toka – u oba slučaja recimo imamo muzičku numeru gde junak izvede pesmu u potpuno neočekivanoj situaciji.

Međutim, ovo nije slučaj paralele serija „Senke nad Balkanom“ i „Berlin Babylon“ gde je isti roman poslužio nezvanično odnosno zvanično kao inspiracija za seriju jer ovo što Đogo snima nije derivat  „Widowsa“. Ovo je mnogo dublja studija ženske strane i iskustva u ludilu koje proživljavamo proteklih tridesetak godina, i njihovog snalaženju u svetu koje su ostavili njihovi mačo očevi i supruzi pre nego što su popili metak na beogradskom asfaltu.

Ako je „Widows“ Lynde La Plante po rečima samog McQueena bio serija u kojoj je on po prvi put video žene da rade neke stvari koji se dotle isključivo činili muškarci na ekranu, a njegov film pak šira refleksija na aktuelne društvene događaje u SAD, onda Đogova serija govori o fenomenima koji su više decenija prisutni, a pokazuje nam stvari koje ne da žene nisu radile na ekranu kod nas, već niko nije radio na ekranu kod nas.

Kao i svaka vrhunska serija Peak TV ere, na pitanje o čemu govori, nema jednostavnog odgovora. „Pet“ je serija „o mnogim stvarima“. U osnovi je ovo kriminalistička priča, ali istovremeno ovo je priča o ženama, njihovom odgovoru na izazove koje su im ostavili muškarci koji su imali tu privilegiju da poginu i ne brinu dalje o okolnostima koje su stvorili, ali isto tako ovo je i dublji studija maskuliniteta kod nas, društvenih okolnosti, slike o sebi koju ljudi grade i onome što se krije iza toga, priča o porodici i njenom raspadu. Vizuelno, ovo je serija o  našem gradu, o tome kako je on uzbudljiv, misteriozan, opasan tokom toplog leto koje jedino nije relaksirano i lenjo.

Dramska postavka ove serije je izuzetno moderna, bez robovanja bilo kom strukturalnom obrascu što ne rezultira potpunim haosom i dramaturškim analfabetizmom kao recimo u „Vratiće se rode“ već jednim intrigantnim prevazilaženjem konvencije. Đogo slobodno i vrlo sigurno klizi između tenzije i topline, vrhunski zategnutog krimića i gotovo nadrealne romantične slike sveta, koristeći svu onu slobodu koju nam je pružio „Twin Peaks“ baš u vreme kada su haosi krenuli u našem društvu pa i kulturi. Otud ima nešto poetično u tome da se u seriji „Pet“ istovremeno sumira proteklih tridesetak godina kolapsa u našem društvu a da istovremeno dobijamo i dramski program koji izgleda kao deo evolucije započete u to isto vreme.

„Pet“ je serija koja je nastala mimo uspostavljenih estetskih i produkcionih obrazaca kod nas. U njoj veliki glumci igraju male uloge, naturšćici nose najznačajnije i najubedljivije likove, donosi neke antologijske scene – kako dramske tako i akcione, i negde je potpuno prirodno da sve ono što nedostaje na našim ekranima i dođe sa mesta koje nam je nezamislivo, i svih ovih godina potpuno izolovano izvan osnovnog toka naše televizijske produkcije.

U tom pogledu, nisam siguran koliko „Pet“ kao „sui generis“ ostvarenje može poslužiti kao temelj za dalji rad na podizanju naše televizijske produkcije ali dobar vam stojim – jedanaest sedmica smo na RTSu biti po prvi put u istoriji biti na samom izvoru onog najzanimljivijeg što se danas u svetu prikazuje na televiziji.

STARI - TOP 10 - 2018

iznad crte >

SPIDER-MAN: INTO THE SPIDER-VERSE, Bob Persischetti & Peter Ramsey & Rodney Rothman

Ekranizacije stripova postale su dominantna forma repertoarskog filma, i pošle su raznim stranputicama koje će neumitno uzrokovati zamor publike. Na svu sreću, format strip ekranizacije je postao dovoljno sigurna opklada na blagajnama da je otvorio i prostor za hrabre filmove, te svake godine imamo neka ostvarenja koja su uspela da ovoj ofucanoj formi uliju novi život. Prošle godine, to su bili LOGAN i LEGO BATMAN MOVIE. Ovaj drugi će se ispostaviti kao ključni putokaz jer su u 2018. godini upravo animacije sa meta pristupom postigle ključni umetnički domet u ovom miljeu.

INTO THE SPIDER-VERSE je film koji ekranizuje strip, istovremeno kao uzbudljivu animiranu pustolovinu omiljenog junaka ali i kao svojevrstni esej u kome se taj lik tumači kako iz ugla psihologije tako i same naracije, a na kraju krajeva i kao artefakt. Ovaj film pronalazi čitav niz dramaturških sredstava mimo osnovne priče i likova. Sama vizuelna faktura koristi se kao postupak i drama se gradi i kroz promene kolorita, tehnika animacije pa čak i vrste "otiska" na ekranu. U tom pogledu INTO THE SPIDER-VERSE možemo posmatrati kao jedan od umetnički najambicioznijih filmova prošle godine koji proučava mnoge temeljne vrednosti filmskog izraza i animaciju koristi u njenom punom zamahu, daleko prevazilazeći zahteve i potrebe glavnog toka.

Ovo je film za više gledanja i puno razmišljanja.

top 10>

1. A QUIET PLACE, John Krasinski

Posle dve indie režije iz kojih se ovakav ishod nije mogao ni naslutiti, John Krasinski režirao je jedan od fundamentalno najbolje postavljenih filmova godine. Sa napetošću koja proističe iz situacije i likova, pripovedanjem koje je mahom oslonjeno na sliku i zvukom koji gradi stravu, Krasinski potpisuje školski primer bioskopskog horor filma koji imponuje jednostavnošću, veštinom i maštovitošću. Uz savremenu tehnologiju koja mu je bila na raspolaganju, napravio je film koji ni u jednom trenutku ne zavisi od nje.

2. MILE 22, Peter Berg

Pete Berg je snimio "mali film" u kom je mogao da pusti mašti na volju i eksperimentiše sa formom, usput uvodeći Ika Uwaisa u glavni tok i na ekrane širom sveta. Formalni eksperiment kog se Berg latio jeste vezan za same principe naracije u kojima ređa akcente, bez mnogo intervala, obraćajući se gledaocu koji je već dovoljno prezupčio da bi reditelj morao da ga uljuljkava u nekakvo raspoloženje i atmosferu. Poput junaka ovog filma, i njegov gledalac mora da bude neko kome je sve jasno i ko neprestano želi da dođe do onoga što je novost, što je uzbuđenje, što je intriga. MILE 22 nije film za svakoga ali onima za koje jeste neprekidno je na plejlisti.

3. NEXT GEN, Kevin R. Adams & Joe Ksander & Ricardo Curtis

NEXT GEN deluje kao susret Neilla Blomkampa i Pixara. Pixarov dar za dizajn i vizuelnost prepleten je blomkampovom pričom o robotu-ratniku koji razvija odnos sa devojčicom koja ga pronalazi i počinje da shvata životne prioritete i vrednosti bolje nego ona, pa ih na kraju njima i poučava.

Dizajn kineskog grada budućnosti je vibrantan, i bio mi je jako uzbudljiv, isto važi i za pixarovsko-karikaturalni dizajn  likova. Tehnika napreduje i NEXT GEN iako nekoliko puta jeftiniji, sa budžetom od 22 miliona dolara izgleda tehnički bolje od Birdovih INCREDIBLESa.

Autori na vrlo lep način sučeljavaju anarhičan duh filmova kao što je CHAPPIE sa nečim što može da se prikazuje deci a mnogi detalji u filmu su dobrodošlo grungy i dobrodošlo scifi kao u MARS NEEDS MOMS, sa kojim deli i sklonost ka suspenseu i neočekivano efektnim pretnjama po glavne junake.

Film je završio na Netflixu i odlazi samo u kineske bioskope. To mi je pomalo žao jer iako verujem da je to smislen potez za producente, mislim da bi bilo lepo videti ovaj film na velikom ekranu.

4. THE SPY WHO DUMPED ME, Susanna Fogel

Akciona komedija koja dobro spaja blesavi humor i brutalne okršaje se jako teško nalazi, uprkos tome što se svake godine pojavi nekoliko pretendenata. Srećom, ove godine imamo izvanrednog predstavnika. Radikalni, bizarni humor pisca Davida Isersona kanališu harizmatične zvezde Mila Kunis i Kate McKinnon, a rediteljka Susanna Fogel sve to postavlja u dobru ravnotežu sa spektakularnom akcijom koju je orkestrirao Greg Powell, jedan od ljudi koji su učinili Bournea onim što je danas. Osnovni trik je to što deluje kao da su u ovom filmu i humor i akcija potpuno nesputani, kao da glumci i kaskaderi podjednako džeziraju i improvizuju, otimajući jedni drugima pažnju gledalaca. Na taj način te dve ponekad nepomirljive krajnosti bivaju zašvajsovane u efektnu celinu.

5. SMALLFOOT, Karey Kirkpatrick, Jason Reisig

Slično Warnerovom STORKSu, i SMALLFOOT se bazira na inverziji. Jetiji zaista postoje i za njih su ljudi ono što je Bigfoot za nas. SMALLFOOT se čak direktno nadovezuje na klasični Warnerov kratkić THE ABOMINABLE SNOW RABBIT iz 1961. godine.

Autori SMALLFOOTa koncipirali su film kao animirani mjuzikl. U osnovi međutim ovde se susreću karakteristični Warnerov stil animacije sa obiljem bizarnog humora i crnjak-gegova, sa sve detaljima koji bi nas obradovali u filmu o Peri Kojotu i Ptici Trkačici, sloj fino dizajniranog, dinamičnog rada sa karakterima i konačno ta vrlo sofisticirana poruka o neprekidnom preispitivanju dogmi, ali što je još važnije i o smislu same ideologije koja ponekad sakriva određena znanja ali to radi iz nemoći pred opasnošću.

Stoga, SMALLFOOT je istovremeno Warnerova old school parada geg animacije i neobično sofisticiran message movie koji će deci biti vrlo izazovan a odraslima će baš zbog toga biti prijatan i dobrodošao.

6. DEADPOOL 2, David Leitch

Kako rekosmo, "meta" je ključna reč za ovogodišnju superherojsku ponudu. Međutim, DEADPOOL 2 uprkos tome što je neizbežno meta, u suštini je najbolji baš onda kad je linearan i kada ima jasno i vešto složenu priču. Za razliku od prvog dela koji se iscrpljivao u svim mogućim meta-intervencijama, najavljujući, prikazujući i tumačeći vlastite scene, drugi film je relaksiran i rušenjima "četvrtog zida" nijednom ne ruši svoju konstrukciju. Stalna glumačka postava je tu zato što se dokazala u prvom filmu, nova pojačanja su se itekako snašla a Leitch je očigledno shvatio u kom domenu treba da doprinese i pružio je jako kvalitetnu bioskopsku akciju.

7. RALPH BREAKS THE INTERNET, Phil Johnston, Rich Moore & READY PLAYER ONE, Steven Spielberg

RALPH BREAKS THE INTERNET i READY PLAYER ONE nisu filmovi bliskog dometa, Disneyev animirani film je ipak dosta snažniji. Međutim, READY PLAYER ONE mu je vezan kao svojevrsni kamen oko nogu i sa vrha liste ga je povukao negde u donji dom zbog toga što su ova dva filma tematski vrlo bliska. Naime, RALPH BREAKS THE INTERNET je nastavak WRECK-IT-RALPHa dekonstrukcije sveta igara koji je u izvesnom smislu pripadnik istog pravca razmišlhjanja u srtudiju Disney uz Pixarov INSIDE OUT, kao jedna od priča koje pokušavaju da ožive svetove koje inače percipiramo na potpuno drugi način i da njihove procese humanizuju. U tom pogledu RALPH BREAKS THE INTERNET obrađuje internet, naratizujući i dajući ljudske osobine i odnose procesima na mreži, uključujući u to čitav niz prepoznatljivih IT i pop kulturnih brendova. Uporkos svim tim intervencijama, RALPH BREAKS THE INTERNET nije izgubio emociju, i to onu koja proističe iz odnosa među glavnim likovima pa na kraju posle celog intelektualnog šarenila, ona ostaje da dominira utiskom što ga čini klasikom u ravni prvog dela.

READY PLAYER ONE je s druge strane, sličan tome, samo mnogo siromašniji u oblasti odnosa među likovima. Koliko god da je ceo nostalgični milje vešto i efektno inkorporiran, Spielbergov film prikazuje jednu mračnu sliku sveta, a to je budućnost u kojoj nema ničeg novog. Sve čime se bave junaci u READY PLAYER ONEu su stare ideje, samo je tehnika u kojoj ih eksploatišu nova. Otud je READY PLAYER ONE zapravo nepodnošljivo sličan a opet suštinski različit od RALPHa jer je prijatan ali ne ohrabruje na kreaciju, a u pogledu karaktera i njihovih odnosa ostaje u ravni vešto razvijenog konvencionalnog sadržaja. To ne čini uživanje u ovom filmu manjim, ali ga svakako čini ispraznijim.

8. 12 STRONG, Nicolai Fuglsig

Na prvo gledanje, 12 STRONG ne deluje kao delo koje će da se probije do značajnog mesta u gledaoćevom sećanju. Reč je o old school modernom vesternu o američkim specijalcima koji su otišli odmah posle 11. septembra u Avganistan da pomognu u borbi protiv Talibana, a tamo se ispostavilo da im je osnovni način prevoza jahanje konja. Poput KAPETANA LEŠIJA, u periodu motorizacije, junaci ovog filma sedaju na konje i kreću da dele pravdu. Sve deluje kao formula, ali toliko stara da je gotovo arhetipska. I onda kada se slegnu utisci o ostalim filmovima, 12 STRONG se probija kao jedno od moćnijih iskustava i još jedna rola kojom je Chris Hemsworth uspešno kanalisao mačo junake američkog filma iz vremena studio-sistema.

9. OVERLORD, Julius Avery

Julius Avery je snimio relativno nemaštovit film o temi koja je već bila predmet interesovanja brojnih Nazisploition reditelja, a to su nacističku zombirani uber-soldati koje su napravili ludi nemački naučnici. Međutim, u ovoj produkciji JJ Abramsa, na raspolaganju je imao sav arsenal majstorija koje može da isporuči savremeni Holivud i OVERLORD je izuzetno dinamičan, duhovit i napet film u kome je teško ne uživati, iako sve vreme negde u podsvesti vreba pomisao da je na kraju krajeva ovo ipak jedan surov holivudski manevar kojim krade Nazisploitation od sirotinje, od reditelja iz pasivnih okvira koji su u njemu tražili spas.

10. ALPHA, Albert Hughes & ЛЕД, Оleg Trofim

ALPHA i ЛЕД su dva neobična filma koji su dobili uslove da budu realizovani kao komercijalno ambiciozni filmovi. Od sredine devedesetih puno sam očekivao od Bračće Hughes i jasno je da su u proteklih desetak godina u defanzivi, a na kraju su se i razišli. Dok je Allen potpisao neupečatljivi BROKEN CITY, Albert je snimio atipičan visokobudžetni film, priču o uizgubljenom mladom lovcu milenijumima pre nove ere dok su pustarama Evrope još uvek donminirali mamuti i druge zveri. Odavno nismo imali priliku da gledamo ovako pročišćenu priču o konfliktu čoveka i prirode koja pritom vešto balansira između naturalizma i visoke estetizacije, iznenađujući nas ne samo dramaturški već čestio i stilski.

ЛЕД Olega Trofima je debitantski film, hrabar spoj sportske melodrame, ljubavne priče i mjuzikla. Dok se prva dva elementa daju očekivati u ovakvom spoju, pa čak i prepoznati kao prepisana mustra iz holivudskog produkta CUTTING EDGE, sva tri elementa nikada nismo videli u ovakvom sastavu što čini ovo ostvarenje jednim od najautentičnijih doprinosa ruske kinematografije savremenoj estetici repertoarskog filma.

ex-YU >

JUŽNI VETAR, Miloš Avramović

Avramović nikome nije obećao "švedski standard" ali JUŽNI VETAR jeste film koji uspešno prenosi obrasce skandinavskih filmova u jugomafiji na srpske ekrane, u kinematografiju u kojoj je mafija više iza kamere nego u svojstvu likova.

Uvodna ceremonija u proslavu tridesetog rođendana POSLEDNJEG KRUGA U MONCI, i dvadesetog rođendana RANA je film JUŽNI VETAR Miloša Avramovića. Svakako da se već sada JUŽNI VETAR mora postaviti kao kvintesencijalno delo srpskog gangsterskog filma i kao ostvarenje koje definiše jedno vreme u beogradskom podzemlju. Ako je Karudijan bio junak sa margine socijalističkog društva, a Pinki i Švaba gotovo dionizijski produkt Miloševićevog vremena, onda je Maraš nova generacija beogradskog kriminalca, koji nije dovoljno high tech da bude ruski haker ali jeste dovoljno tehnički obrazovan da krade najnovija kola, i što je još važnije potpuno je kulturalno osvešćen, on ima etiku Karudijana jer je gledao MONCU i u sobi ima postere LE MANSa kao Beogradski Fantom, ali isto tako i zna da spada u imaginarijum američkog gangsta repa i srpske estrade koji svoj spoj doživljavaju u nitro folk himnama koje dopunjuju zvučnu sliku.

Maraš je u potpunosti dizajniran produkt više decenija razvoja srpskog kriminala u kome sada bez ikakve sumnje oni čine najuspešnije javno-privatno partnerstvo u našoj privredi.

OTVORENO PISMO FILMSKOM CENTRU SRBIJE POVODOM ZABRANE FILMA "MEZIMICA"

Poštovani gospodine Jevtiću,

Poštovani članovi Upravnog odbora Filmskog centra Srbije,

Obraćam vam se otvorenim pismom jer smatram da ova inicijativa zaslužuje neposrednu pažnju javnosti. 

Naime, pre čitavih deset godina, Filmski centar Srbije izdao je knjigu Bogdana Tirnanića Crni talas. Ona je opisivala razne slučajeve represije nad filmskim autorima u SFRJ, i stvorila vrlo jasnu sliku o tome na koje su sve načine nepoćudni autori i filmovi sakrivani od javnosti. Kada je ta knjiga izašla, s pravom se smatralo da je sa takvom praksom završeno i da će eventualne nove knjige o tome samo dodatno razrađivati već postojeće slučajeve, primenjujući novu metodologiju.

Nažalost, Bogdan Tirnanić više nije među nama pa za drugo izdanje ove knjige ne može da opiše najnoviji slučaj zabrane filma na prostoru bivše Jugoslavije, a to je Mezimica Nemanje Čipranića. Stoga, želim da ponudim Filmskom centru Srbije da napišem to dodatno poglavlje i da ono bude uključeno u drugo dopunjeno izdanje Crnog talasa.

Na svu sreću, ja sam scenarista filma Mezimica tako da raspolažem celokupnom scenarističkom građom tog filma. Kako je taj film podržan na konkursu Filmskog centra Srbije u maju 2017. godine, i kako je ta odluka dostigla pravosnažnost, siguran sam da raspolažete zapisnicima Komisija i tadašnjeg Upravnog odbora o Mezimici i njenim kvalitetima koji su joj obezbedili podršku, te da ćete mi rado ustupiti tu dokumentaciju. Doduše, ne raspolažem svim onim verzijama scenarija koje je Nemanja Ćipranić izradio sam pod pritiskom ljudi iz vlasti ili esnafa, ili i jednog i drugog. Usled toga, ja sam odlučio da se potpišem pseudonimom, i raspolažem čitavom dokumentacijom o tom procesu oduzimanja mog autorstva u kome je učestvovao i sam Filmski centar Srbije. U međuvremenu sam stupio sa Ćipranićem u komunikaciju i smatram da ću doći do scenarističke građe na kojoj je i on radio, a i do detaljnijih informacija o tome ko mu je i na koji način tražio izmene scenarija.

Ako imamo u vidu da je film Mezimica došao na nedelju dana od početka snimanja, oko tog projekta okupljena je i glumačka ekipa koju su predvodili Nikola Kojo, Miloš Biković i Aglaja Tarasova. Pokušaću da uradim razgovore i sa glumcima, a naročito me zanima razgovor sa Aglajom Tarasovom koja dolazi iz Rusije i verovatno je iznenađena našim običajem da u 2018. godini zabranjujemo filmove, premda naravno i tamo umetnici ponekad imaju nevolje. Siguran sam da će ona svemu tome dati jedan dubok uvid koji će zanimati našu najširu publiku imajući u vidu da je glumila u filmu Led Olega Trofima koji je videlo 125 000 ljudi u Srbiji što je za naše uslove zaista ogroman rezultat.

Na svu sreću, deo SMS poruka u kojima mi je prećeno i sugerisano kako da menjam scenario imam u svojoj evidenciji, pa će eventualni esej u knjizi Crni talas sadržati i tu vrstu ekskluzivnosti. O sadržaju tih poruka sam svojevremeno upoznao i direktora Filmskog centra Srbije Bobana Jevtića pa vam on može posvedočiti o njihovoj atraktivnosti.

Kad je reč o mojoj komunikaciji sa Filmskim centrom Srbije, o tome imam urednu dokumentaciju, uključujući i Aneks ugovora u kome pristajem da se potpišem pseudonimom, a koji je napisao vaš pravni savetnik Aleksandar Popović. I tim papirom koji je napisan, pa čak i potpisan pod okriljem Filmskog centra Srbije, pošto mi ga je na vrata doneo vaš kurir, smatrao sam da je pitanje snimanja filma Mezimica rešeno.

Tekst o ovom slučaju će otud biti kao pravi triler - projekat je prvo podržan, Komisija je smatrala da vredi i potpisan je Ugovor, potom se suočio sa (lažnim) optužbama da je antisrpski, pa je onda menjan pod pritiskom ljudi čiji identitet tek treba da otkrijemo, pa je onda Filmski centar Srbije zadovoljan tom novom verzijom nastalom pod pritiskom, odlučio da ispuni svoj deo Ugovora o podršci da bi ga onda ipak - zabranio! Složićete se, zaplet je bestselerski a crpi se iz života, i to baš iz onog njegovog dela za koji ste vi odgovorni!

O samom činu zabrane, imam delimičnu dokumentaciju, recimo imam Zapisnik sa 4. sednice Upravnog odbora u 2018. godini održane 20. avgusta gde piše, “J. Trivan pitala je koje su pravne mogućnosti da se zaustavi projekat “Mezimica””.

Ono što mi nedostaje jeste sam put kako je došla do odgovora na to pitanje, doduše dobijenog 20. septembra kada je Svetozar Cvetkovič, producent filma Mezimica sporazumno raskinuo ugovor sa Filmskim centrom Srbije. Svakako da bih voleo da saznam kako je tekao razgovor između Predsednice Upravnog odbora Jelene Trivan i Svetozara Cvetkovića koji je na kraju doveo do te njegove odluke pošto o tome znam vrlo malo a slutim da bi ta dramatična razmena bila jako zanimljiva čitaocima ovog poglavlja. Direktor Filmskog centra Srbije, Boban Jevtić je moj kolega, takođe scenarista i verujem da je pomalo ljubomoran što on neće moći da dramski obradi ovako uzbudljivu scenu, ali eto, ja sam se prvi setio!

Siguran sam da će gospođa Jelena Trivan, i sama ljubitelj književnosti i uostalom čelnik jedne velike izdavačke kuće Službeni glasnik, naći vremena za intervju sa mnom u ulozi istraživača.

Podsetiću vas da je samo jedan film u istoriji SFRJ zvanično zabranjen - bio je to Grad Živojina Pavlovića, Kokana Rakonjca i Marka Bapca. Ostali su bili opstruirani ili marginalizovani na razne načine. U tom pogledu, formalno gledano činjenicom da ste naterali producenta filma Mezimica da nedelju dana pred snimanje sam odustane od filma, izbegli ste neprijatnu dužnost ispisivanja neke vlastite odluke. No, jasno je da knjiga Crni talas koju je izdao Filmski centar Srbije u vašim prostorijama danas ne služi samo kao podsetnik na neka prošla vremena već i kao udžbenik kako se danas obračunavati sa autorima. Nisam siguran koliko bi Bogdan Tirnanić bio radostan da zna kako je njegova knjiga dobila jednu dimenziju koju on sigurno nije želeo da ima ali svako značajno delo se nekada odmetne od autora.

Činjenica da je Filmski centar Srbije u 2018. godini prvo administrirao promene na scenariju protiv volje jednog od autora a potom pretnjama naterao producenta da odustane od realizacije filma koji je bio isklesan baš prema željama nekih struktura koje su u poziciji da određuju kako treba da izgleda film, biće intirgantna ne samo našim čiaocima već i publici izvan granica naše zemlje, naročito istraživačima mehanizama represije na prostoru bivše Jugoslavije kao i aktivistima za ljudska prava.

Otud smatram da Filmski centar Srbije koji je poznat po svojoj jakoj izdavačkoj delatnosti ne bi smeo da propusti ovakvu priliku.

Ovo poglavlje knjige Crni talas spreman sam da napišem bez nadoknade.

Srdačno,

Dimitrije Vojnov

OTVORENO PISMO FILMSKOM CENTRU SRBIJE

Poštovani gospodine Jevtiću,

Poštovani članovi Upravnog odbora,

Ne zamerite što vam se obraćam otvorenim pismom ali zbilja smatram da javnost treba da bude svedok ovog slučaja.

Posle objavljivanja rezultata Konkursa za sufinansiranje žanrovski određenog celovečernjeg filma sa komercijalnim potencijalom, mogu sa vrlo velikom sigurnošću da posumnjam da je film pod radnim naslovom 2020 koji bi po mom scenariju trebalo da režira Srđan Spasojević, direktno i neprikriveno politički diskriminisan.

Prvi dokaz da je ovaj scenario diskriminisan jeste činjenica da je Komisija kojom je predsedavao Svetislav Bata Prelić pokazala da je senzibilizirana za filmove koji obrađuju goruće i politički profilisane teme samim tim što je podržala novi film Stevana Filipovića, nastavak filma Pored mene, pod naslovom Pored nas koji, znajući izvorni film i poetiku ovog reditelja, sasvim sigurno ima izrazit politički stav.

Ovom prilikom želim da od srca čestitam kolegama iz ekipe filma Pored mene odnosno Pored nas na dobijenim sredstvima jer oni su više od deceniju bili ignorisani od strane Filmskog centra Srbije uprkos rezultatima koje su postizali. Činjenicu da je rad Stevana Filipovića konačno podržan na konkursu za sufinansiranje filma smatram sporom ali dostignutom pravdom.

Međutim, to što je Filipović dočekao svoju pravdu ne znači da film 2020 nije diskriminisan. Naime, pošto je reč o filmu koji je konkurisao za žanrovski profilisan film sa komercijalnim potencijalom, smatram da je komisija u potpunosti zanemarila njegove kapacitete.

Reč je akcionom trileru smeštenom u blisku budućnost u kome je Srbija pod tihom okupacijom NATO pakta, a na vlasti ima režim koji ispunjava sve želje zapadnih sila. Grupa mladih ljudi i rodoljuba izbačenih iz službi bezbednosti organizuje pokret otpora i pobunu protiv ovog režima.

Scenario filma je jasno postavljen po svim postulatima žanra i kao takav se uklapa u propoziciju žanrovski određenog celovečernjeg filma. Komercijalni potencijal akcionog trilera kao žanra je vrlo visok svuda u svetu, pa i kod nas gde filmovi sličnog koncepta, od Otpisanih Aleksandra Đorđevića pa sve do Četvrtog čoveka Dejana Zečevića mogu da se pohvale visokom bioskopskom gledanošću i - što je izuzetno važno - dugovečnošću na kućnim formatima.

Filmovi snimljeni po mojim scenarijima do sada su imali preko milion gledalaca širom bivše Jugoslavije. Čak i jedan od filmova koje sam pisao a da nisu imali komercijalne pretenzije u najčistijem smislu, a to je najnovije ostvarenje Ederlezi Rising, osvojio je devet nagrada na festivalima a usput je prodat do sada na tuce teritorija među kojima je i SAD gde ga je uzeo mejdžor studio Lionsgate za distribuciju. Dakle, čak i filmovi koje ne pravim sa čistim komercijalnim pretenzijama postižu relevatan komercijalni uspeh i zanimaju publiku širom sveta. O ranijim uspesima naslova kao što su Mali Budo, Jesen samuraja i drugi Montevideo ili treći Mi nismo anđeli da i ne govorim.

Srđan Spasojević je reditelj čiji je debi - Srpski film - postigao izuzetan internacionalni uspeh, prodat je na više desetina teritorija, za bioskope, kučne formate, striming itd. i bio je uvršten na veliki broj specijalizovanih žanrovskih ali i mejnstrim festivala.

U filmu smo okupili ekipu izuzetno uglednih i rado gledanih glumaca, predvođenih Stefanom Kapičićem i Slobodom Mićalović, koji do svoje pozicije nisu došli slučajno, i birajući pogrešne uloge koje su odbojne publici. Stefan Kapičić baš u ovom trenutku kao Marvelov superheroj puni bioskopske sale širom sveta uključujući i Srbiju gde njegov film ima oko sto hiljada gledalaca što je tri puta viša od gledanosti koju je ostvario film Patuljci sa naslovnih strana podržan od strane ove komisije.

Distribuciju filma želi da radi Megacom, naša vodeća distributerska kuća sa bioskopskim salama u svom vlasništvu koja može postići optimalne rezultate sa našim filmom i za Konkurs je priložen plan distribucije.

Šta onda nije valjalo u ovom filmu? Jedino možda politika. Ali, ako uzmemo u obzir rezultate filmova sa sličnim konceptima, recimo Crnog bombardera koji je snimljen pre četvrt veka i takođe prikazivao jednu distopijsku sliku Srbije i borbu protiv režima koji je mnogima ličio na onaj koji je tada vladao našom zemljom, onda 2020ima sve predispozicije da se nasloni na uspešne reference. Crni bombarder je film koji je bio zapažen u svoje vreme a na televizijskom programu je prisutan i sada.

Ako bismo kao primer uzeli nešto svežije, to je svakako film Emira Kusturice Na mliječnom putu koji takođe ima izraženu anti-NATO agendu koja mu nije smetala da ima premijeru u Veneciji a potom i bioskopsku distribuciju širom Zapadne i Istočne Evrope, između ostalog i u državama članicama NATO kao što su Francuska, Španija, Nemačka, Italija, Turska, Slovenija. Taj film je imao dva puta više gledalaca prošle godine u bioskopima nego što je početkom ove godine imao film Patuljci sa naslovnih strana koji je podržala ova ista komisija na prvom raspisu konkursa.

Dakle, ako već govorimo o političkoj dimenziji ovog filma, ona je komercijalna, a stavovi koje ovaj film zastupa su - recimo za razliku stavova filma Pored mene - prihvatljivi ubedljivoj većini građana Srbije.

Svi ovi potpuno racionalni i lako proverljivi argumenti govore u prilog toga da je film 2020 ispravno osmišljen, solidno postavljen projekat koji je samo iz nekih potpuno iracionalnih razloga mogao biti odbijen, naročito ako imamo u vidu da su komercijalne reference drugih projekata i autora koji su nagrađeni, izuzev Stevana Filipovića, potpuno zanemarljive u odnosu na naše.

Komisija ima pravo da donosi odluku kakva god joj padne na pamet ali to ne znači da se ne može zapaziti ako je neka od njih potpuno izrugivanje struci, i što je još gore primena dvostrukih standarda. Filmski centar Srbije je dužan da se izjasni oko toga da li je ovaj projekat diskriminisan iz političkih razloga i da nam jasno kaže šta je ovom projektu u stručnom pogledu nedostajalo kako bi se našao u izboru komisije kojoj je dat zadatak da ima vrlo konkretne rezultate.

Ako imamo u vidu da smo za ovaj projekat obezbedili,

1. Autorsku i glumačku ekipu koja je višestruko dokazana i na srpskom i na međunarodnom tržištu.
2. Plan eksploatacije sa vodećim srpskim distributerom i kontakte sa inostranim agentima za prodaju filmskih prava koja je očekivana i održiva ako imamo u vidu dosadašnje rezultate autorske i glumačke ekipe.
3. Filmsku priču koja na svež i aktuelan način obrađuje jednu značajnu društvenu temu koja zanima publiku i ima tradiciju u našoj kinematografiji i već je iznedrila uspešne filmove-preteče.
4. Politički aspekt filma ni u jednom svom idejnom segmentu ne remeti propozicije onoga što finansira Filmski centar Srbije (ne širi mržnju itd) a stavovi koje film zastupa su po svim relevantnim anketama bliski većini građana Srbije, pa i deklarativnoj politici naše Vlade, i ne mogu ni na koji način ugroziti komercijalnost filma
5. Izlazak pred Komisiju koja definitivno smatra da politički angažovan film spada u njen delokrug podrške a što je potvrdila odabirom projekta Pored nas

Želimo da znamo kako je moguće da ishod ovakvog napora nije drugačiji od potpunog ignorisanja od strane Komisije. 

Srdačno,

Dimitrije Vojnov