STARI - TOP 10 - 2025

iznad crte >

RICH FLU, Galder Gaztelu-Urrutia

Kao neko ko na listu stavlja samo filmove u svakom pogledu prvi put prikazane u toj godini, često van nje moram da ostavim filmove koji su prikazani ranije ali su mi u njoj po prvi put postali dostupni.

RICH FLU je klasičan primer takvog filma jer je tokom 2024. bio samo na festivalima i nigde više. No, i to je dovoljno da se ne može naći na regularnoj listi.

Mesto iznad crte zaslužio je zato što Galder Gaztelu-Urrutia koji i inače udara čekićem, ovde uzima malj, i snima ballardovsku priču o sunovratu savremenog sveta, u kom se apokalipsa dešava tako što bogati počinju da umiru od misteriozne bolesti koja napada samo njih.

Međutim, kada je tu Mary Elizabeth Winstead onda Galder udara čekićem a ona seče kao laser u ulozi poslovne žene koja postiže ono što je htela u trenutku kada to ne samo da ne vredi nego je dovodi u opasnost, i živopisno je podseća da ono što hoćeš često nije ono što želiš. Njen razvoj lika od dinamične korporativne profesionalnke do očajnice koja se maltretira po izbegličkim kampovima sa podjednakom beskrupuloznošću tražeći spas u siromaštvu, izveden je besprekorno.

Ballardovska socijalna kritika izvedena je kao uzbudljiv triler sa SF elementima gde je novum izložen realistički, ali sa znakovitom estetizacijom. Film je i produkciono zanimljiv. Odavno nije snimljen ovako uzbudljiv i koherentan film u uslovima pan-evropske produkcije gde se jedna američka zvezda sastavi sa par britanskih i internacionalnih i onda na španskom tlu dovede do cilja bez ikakvih smetnji.

top 10 >

1. KARMADONNA, Aleksandar Radivojević

Na ovoj listi se nikada ne nalaze srpski filmovi. Osim kada ga prerastu i postanu svetski.

2. HEDDA, Nia DaCosta

Nia DaCosta je jedna od najinteresantnijih autorki u ovom trenutku. U svojoj dosadašnjoj karijeri nije snimila dva ista filma a poređala je indie triler, arty horor rimejk, stripski blokbaster i sada ekranizaciju dramskog klasika.

Ova hronologija njene karijere neophodna je da bi se shvatilo kako je ona ne samo raspoložena već i sposobna da ovde istražuje kako remek-delo dramske literature Henrika Ibsena već i eros filmske tehnike.

I HEDDA je upravo film u kom se prepliću ta dva elementa čineći neraskidivu celinu.

Nia je premestila radnju u rane šezdesete u Velikoj Britaniji, samim tim otvarajući mogućnost da se kao dramaturški uticaj u ovom čitanju Ibsena jave tadašnji pisci poput Harolda Pintera, ali i Osbornea i Ortona. Samim tim to više nije vrhunac skandinavskog realizma već jedna jezički i stilski izdignuta postavka sa dozom crnohumornog apsurda.

Intervencija u pogledu pola junaka, uvođenja queer motiva, i potenciranja rodne dimenzije radikalnije nego kod Ibsena dodatno menjaju izvorni tekst i daju mu neke nove vrlo konkretne okvire na uspešan i skrupulozan način, ostajući mu verni drugim sredstvima.

Sposobnost Nie DaCosta da sa svojim saradnicima i glumačkom podelom koju predvode Tessa Thompson i Nina Hoss zabeleži vrtlog svih tih emocija i značenja, i da to pretvori u prvorazrednu kinematogradiju, sugeriše da su svi ovi koraci koje prešla do ovde bile lekcije za ispit koji je sada položila.

3. SHE RIDES SHOTGUN, Nick Rowland

Nick Rowland je došao iz britanske produkcije, iz sveta televizije i socijalnih drama, i snimio je ekranizaciju romana izvanrednog mladog pisca ali i aktivnog televizijskog scenariste Jordana Harpera, čije vreme sasvim sigurno tek dolazi.

Nije bilo lako stupiti na teritoriju gde su ozbiljne standarde postavili Richet sa BLOOD FATHERom i Waugh sa SHOT CALLERom, ali Rowland je doneo dramsku ubedljivost sa sobom a na licu mesta zatekao tehničku kompetenciju, i iz toga je proizašao film koji i pored ovakvih alfa-naslova ima svoje mesto.

4. EENIE MEANIE, Shawn Simmons

Shawn Simmons, koga imam na nišanu još od serija WAYNE i CONTINENTAL, uspeo je ono što nimalo nije jednostavno, da pokaže da je pametan ne praveći se pametan.

U osnovi, EEANIE MEANIE je kao dete koje su dobili TRUE ROMANCE i BABY DRIVER, priča o dvoje traumatizovanih pojedinaca gde je ona đavo za volanom a on momak koji lako upada u nevolje i njihovoj velikoj pljački kojom žele da se izbave od pitoresknih gangstera.

Simmons uzima niz prepoznatljivih žanrovskih situacija i onda ih jednu po jednu transformiše, osvežava, varira na nove načine sve dok na kraju ne budemo zbunjeni koliko je daleko otišao u transgresiju.

Rezultat je ono vrhunsko iskustvo za svakog ljubitelja pravog holivudskog filma - nešto što smo istovremeno videli sto puta a nismo videli nikada pre.

5. PLAY DIRTY, Shane Black

Shane Black je bio pomalo riskantan izbor za ekranizaciju romana koje je Donald Westlake pisao pod pseudonimom Richard Stark, kao što je i Mark Wahlberg bio osetljiva podela za ulogu Parkera.

I, sigurno je da će Starkovi fundamentalisti reći da su Walhlberova sinatrična komocija i Blackov smisao za akciju i humor rezultirali filmom koji više liči na neku ekranizaciju Westlakeovog Dortumdera nego Parkera - međutim, niko ne može da negira da je ovo do sada zapravo možda i najmračnija, pa čak i najmorbidnija izvedba Parkera na velikom ekranu.

Film je spolja mekan ali je iznutra neverovatno tvrd i u toj inverziji, gde je obično do sada bivalo obrnuto, Wahlbergov Parker kad se povuče crta pokazuje manje milosti i od Gibsonovog i od Marvinovog.

Anthony Bagarozzi i Chuck Mondry su kao Blackovi šegrti već na rimejku ROAD HOUSEa pokazali da ima ko će i danas oživeti kanonsku estetiku Joela Silvera. Na ovom filmu on nije potpisan zbog sukoba sa Amazonom, ali njegov rukopis se oseća i u odabiru ekipe i u duhu filma.

Pomalo je neprijatno koliko se Shane Black vratio u formu sa ovim filmom. Pitanje je samo koliko je ljudi bilo u gledalačkoj formi za to.

6. HIM, Justin Tipping

Jordan Peele je svojim filmovima postigao mnogo, međutim klinička slika izgrađena oživljavanjem CANDYMANa koji je producirao, ispostavila se kao lažna. U tom filmu koji nije rimejk ali nije ni nastavak, i koji u krajnjoj liniji nije u klasičnom smislu ni horor, barem ne po tome što je postavljen kao scary movie izgradio je prototip nečega što je moderni spoj strave i problemske tematike. Solidan uspeh tog filma stvorio je utisak da su publika i kritika nešto naučili iz svega toga.

HIM Justina Tippinga pokazao je da ipak nisu. Ovaj izuzetan arty horor, izuzetne visceralnosti i galerijske estetizacije naišao je na apsolutno nerazumevanje.

Tippingu nije oprošteno ono što se glorifikuje kod Francuskinja kad ne popiju lekove, i njegov doprinos onome što je recimo prošle godine radio SUBSTANCE Coralie Fargeat ostao je neprepoznat, a njegov atmosferični traktat o sportu kao ultimativnom body horroru, brutalni homoerotizam koji može da proizvede samo strejt muškarac i ishodište u Nike reklami koju režira Matthew Barney bačen je u zapećak.

Kada je Nia DaCosta sprovela transformaciju CANDYMANa od filma Bernarda Rosea u kom je slikar radio portrete za bogataške belačke kuće do priče o modernom umetniku, Peele je nagovestio da njegov rad ima i galerijske namere. Izgleda da publika i kritika još uvek nisu spremni da ulogu zapleta koja ih uveseljava i plaši preuzme telo samog junaka.

7. A HOUSE OF DYNAMITE, Kathryn Bigelow & FLIGHT RISK, Mel Gibson

2025. imali smo dva filma velikih autora koji su drugačiji od onoga što od njih očekujemo, i od onoga što nam od njih treba.

Uprkos tome što je A HOUSE OF DYNAMITE film za Top 10 liste a FLIGHT RISK verovatno nije, ovi naslovi su veoma slični.

Kathryn Bigelow je snimila film bez junaka u klasičnom smislu. I ranije se u svojim pričama bavila kolektivima ali ovde po prvi put imamo situaciju u kojoj su njeni protagonisti potpuno potčinjeni situaciji. Samo američki predsednik ima priliku da uradi nešto ali i on ne može da doprinese razrešenju onoga što je inicijalno pokrenuto.

Njen film A HOUSE OF DYNAMITE je oslonjen na estetiku nekoliko HBO televizijskih filmova osamdesetih koji su na razne načine kanalisali strah od nuklearne razmene. U izvesnom smislu, i ovaj film ima taj televizijski karakter, može se reći kvalitet, ukoliko volite takve stvari i u svojoj kolekciji se često vraćate naslovima poput BY DAWN'S EARLY LIGHT ili COUNTDOWN TO LOOKING GLASS.

No, i ako ne volite, Kathryn Bigelow ima snažan rukopis i sigurnost kojom ovu priču vodi suvereno i u njoj generiše nesporan suspense koji raste u proporciji sa snagom vašeg straha od nuklearnog rata.

Mel Gibson je pak snimio kamerni triler o plaćenom ubici koji otima zaštićenog svedoka i policajku koja ga privodi na saslušanje malim klipnim avionom, i u formi kojom se bave debitanti dok čekaju da dobiju priliku, pokazuje da nije matorac koji se odmara na lovorikama i čeka novi istorijski spektakl koji će snimati na izumrlom jeziku jer je "oskarovac". Naprotiv, u ovom filmu produkciono nedostojnom njegovog imena, Mel pokazuje da ima nerv vrhunskog B-majstora koji zna da svaki dolar mora da se zaradi a u svom učeniku Marku Wahlbergu budi želju da izađe iz rutine heroja radničke klase i postane negativac iz istog miljea.

Za razliku od Kathryn koja je prikazala svoj TV film na festivalu u Veneciji, Mel je svoj novi rad pustio na zimskom smetlištu gde studiji bacaju kinematografski otpad, i uspeo da pošteno odradi bioskopski ciklus od debija na prvom mestu vikend liste do vraćanja oko duple zarade u odnosu na budžet.

Sasvim sigurno je da smo od njih očekivali više ali pre svega nešto drugo, no dobili smo dva master classa iz toga kako se pravi film od polovnog i ofucanog materijala, ako to još ikoga zanima.

8. COMPANION, Drew Hancock

Zach Cragger je ove godine na svakoj listi najboljih filmova godine. S tim što je na mojoj zahvaljujući jednom zaista dobrom filmu, to je COMPANION Drewa Hancocka koji je producirao.

Ne znam da li je Drewa Hancocka formirao film EDERLEZI RISING kada je osmišljavao ovaj film studija New Line, ali mene svakako jeste umnogome formirala kuća za koju ga je snimio.

U izvesnom smislu, ovaj film vidim kao polemiku sa izvrsnim filmom Olivie Wilde DON'T WORRY DARLING iste firme, gde je žena bila zarobljena u misterioznoj retro-utopiji a ovde je zametak ličnosti žene zarobljen u hardveru robota i slučajno ga oslobodi manipulativni muškarac u pokušaju da je iskoristi.

Za razliku od Olivie koja je snimila belački GET OUT prevailazeći striktne žanrove, Hancock se opredelio sa crnohumorni neo noir i svoj put našao u jednostavnosti i energičnosti. Preplitanje erosa i zločina, ironije, tehnosocijalne satire i noira nudi jedno suptilno preispitivanje aktuelnog trenutka.

COMPANION pokazuje kako se može snimiti film koji nije samo o AI već kako se taj motiv može nepretenciozno uplesti u priču o pitanjima identiteta i manipulacije. Kao što je HER pre svega ljubavni film u kom je partner sticajem okolnosti mašina tako je i ovde dilema između toga da je fatalna žena zapravo muškarac ili robot napravljen da liči na devojku.

9. THE HAND THAT ROCKS THE CRADLE, Michelle Garza Cervera

Original Curtisa Hansona bio je snimljen u vreme kada su ljudi na filmu jasno bili podeljeni na normalne i lude, dočim je Garzin rimejk nastao u periodu kada su junaci u nekoj sivoj zoni, gde niko nije sasvim normalan, niko nije sasvim lud, niko nije sasvim kriv i niko nije skroz nevin. 

Scenarista Micah Bloomberg zaslužuje čestitke što vrlo promišljeno postavlja odnose, ne samo da bi priči dao jedan psihološki sloj već i da bi mogao da se uopšte desi paranoični triler o ubacivanju uljeza u kuću sada kada nema anonimnosti i kad je lako utvrditi ko je ko.

U svetu bez anonimnosti, ljude opterećuje krivica i onemogućuje im da razmišljaju racionalno, otvarajući mogućnost da se iz skroz drugog ugla razvijaju konvencije trilera.

Garza Cervera nije snimila klasičan suspenser na ničijoj zemlji između trilera i horora kao Hanson već više triler evropskog senzibiliteta i izgradila je sliku sveta naseljenog slabićima oprerećenih krivicom kojima je moguće podvaliti sve.

U svetu u kom niko nije sasvim normalan i niko nije sasvim lud, niko nije sasvim kriv i niko nije sasvim nevin, ni trileri nisu sasvim napeti ni horori nisu sasvim strašni. To ne znači da povremeno nema dobrih filmova u njemu.

10.  MUZZLE: CITY OF WOLVES, John Stalberg

Stalberg je već godinama u ozbiljnoj trci za status Waltera Hilla našeg vremena. Ako je MUZZLE bio njegov 48 HRS sa psihotičnim policajcem i psom, onda je CITY OF WOLVES primer kako je ANOTHER 48 HRS trebalo da izgleda, ali nažalost nije.

U CITY OF WOLVES, Stalberg smešta svog psihotičnog junaka na prag najopasnije psihoze od svih, a to je normalnost. Srećom, kartel i dalje želi da mu se osveti i opasnost od normalnosti je brzo uklonjena.

U Južnoafričkoj Republici, Stalberg je našao ekipu koja zna da svaki rand mora da se zaradi i izgradio je film koji u odnosu na prvi stoji kao DIE HARD WITH A VENGEANCE u odnosu na prvi DIE HARD. Na tridesetu godišnjicu izlaska McTiernanovog klasika imamo bližnje negativaca iz prvog filma koji se svete heroju tako što ga potčinjavaju i uključuju u svoju perverznu igru u kojoj je smrt premala kazna za ono što im je uradio.

Scenario Jacoba Michael Kinga donosi aromu horora u već eksplozivni gas Johna Stalberga, i rezultat je film koji zaista u podvrsti pandurskih priča o detektivu i psu, ostavlja daleko iza sebe TURNER AND HOOTCH ili K-9, i nameće se kao najveći domet u toj oblasti, ali i kao nezaobilazan deo ove tradicije u širem smislu.

Ako Stalberg kanališe Hilla, Aaron Eckhart je ovde kao Randolph Scott naših dana, verbalniji od Boetticherovog alter-ega ali podjednako arhetipski i prosto nesposoban da izađe iz mode.

Za prvi MUZZLE sam rekao da bi Pauline Kael umrla kad bi ga pogledala da već nije mrtva.  Drugi deo je politički takav da bi rado ustala iz groba kad bi znala kakav ideološki hardkor ovde postoji, ne bi li ga adekvatno živopisala i upozorila javnost. Stalberg u ovom filmu ne samo da prolazi iskupljenje za rutinska liberalna skretanja iz debitantskog filma HIGH SCHOOL već formuliše potpuno novu ravan desničarske depresije i odmetništva.