KAKO JE ČOJSTVO POJELO JUNAŠTVO

Zamislimo srpski film čiji je glavni junak penzionisani beogradski policajac. Na dan kada  mu je konačno uručena penzija shvata da ga više ništa ne vezuje za Beograd. Sa ženom se odavno razveo, ona je indoktrinirala sina protiv njega, dane provodi gunđajući u velegradu koji se otuđio. Odlučuje da se preseli na Kosovo.

Penzionisani policajac odlazi na napušteno imanje u jednoj od izolovanih srpskih enklava. Pronalazi novu životnu energiju u obnavljanju kuće u kojoj niko ne živi već deset godina, posle pogroma Srba 2004. godine.

Zajednica ga prihvata oberučke i zbog svoje ekspertize, penzionisani policajac postaje svojevrsni šerif u toj maloj enklavi, paralelna ruka pravde u odnosu na kosovsku policiju prema kojoj meštani gaje podozrenje. 

Tokom svojih malih policijskih zadataka upoznaje petnaestogodišnjeg mladića koji ne može da nađe konstruktivan način kako da upotrebi višak slobodnog vremena proisteklog iz manjka slobode kretanja. Penzionisani policajac mu postaje svojevrsni mentor a upoznaje i njegovu majku, dobro držeću udovicu čiji je muž nastradao 1999. i ostavio je samu sa sinom. Između udovice i penzionisanog policajca stidljivo se razvija ljubav, iako on misli da na tom polju više ne može naći sreću a ona veruje da niko ne može zameniti pokojnog supruga.

Penzionisani policajac preuzima zadatak prevoza i obezbeđenja đaka iz sela do obližnje varošice u kojoj još uvek postoji srpska škola. Autobus često nailazi na kamenovanje od razjarenih albanskih komšija čije se ponašanje toleriše. Prilikom jednog takvog incidenta, autobus napada omladina kamenujući iz brzog automobila. Veštim manevrom, penzionisani policajac uspeva da istera taj automobil sa puta.

Prilikom izletanja automobila sa puta, u nesrećnom slučaju, gine sin lokalnog albanskog moćnika, sa korenima u kriminalu i terorističkim aktivnostima Oslobodilačke vojske Kosova.

Moćnik motivisan željom da osveti sina, i njegova okolina shvativši da se desio incident koji se može iskoristiti protiv lokalne srpske zajednice, organizuju napad odmazde na selo.

Kosovska policija naizgled pokušava da odbrani srpsku enklavu ali nema puno uspeha, delom zbog svoje unutrašnje korumpiranosti. Jedini način da se odupru meštani pronalaze u samoorganizaciji, pod vođstvom penzionisanog policajca. U završnoj borbi, napad je odbijen, enklava je spasena, penzionisani policajac se žrtvuje ali zato njegov mladi učenik stasava u pravog zaštitnika svoje porodice i svog sela.

Tumačeći zadati predložak koji formalno deluje kopernikanski u odnosu na aktuelne prezentacije kosovskog konflikta na filmu, teoretičar Bojan Baća u njemu vidi afirmaciju postojećeg statusa kvo – smatra da se sinopsis bazira na nemogućoj premisi: da će Srbin napustiti veliki grad, za koji ga ništa ne veže (nijedan "veliki narativ"), i otići na Kosovo da pronađe sebe (novi "veliki narativ"); da potcenjuje različitu poziciju „Srbina“ u velikom gradu i „Srbina“ na Kosovu; i da da je uhvaćen u diskurs koji je poturio Zapad: a to je da su naši rascepi etnički a ne klasni. U tom smislu, junak kog nudi ne donosi promenu, već zamenu, a obrazac opresije ostaje isti.

Ipak, ako je optika tako „ista“ kako navodi Baća, i zapravo na liniji onoga što teoretičari inače prebacuju modernom vesternu, kako je moguće anticipirati barem četiri estetičko-politička ugla napada na ovakav film?

Prva kritika koja bi se mogla uputiti ovom zapletu jeste da se previše oslanja na poetiku vesterna, žanr koji je nama dalek i neadekvatan za formulisanje lokalnih tema. Žanrovsko prepoznavanje je tačno, ali vestern je ne samo svojstven našoj kinematografiji već je u radovima klasika Žike Mitrovića i manje poznatog, ali vrlo interesantnog, Časlava Damjanovića ostavio značajnog traga, upravo u vezi sa kosovskim temama u naslovima kao što su „Kapetan Leši“, „Brat doktora Homera“ ili „Rekvijem“.

Druga bi bila vezana za zanemarivanje „šire slike“, dugotrajnog etničkog konflikta u kome je dolazilo do zločina sa obe strane, od kojih su srpski internacionalno prepoznati i kažnjeni. No, zar se vestern kao žanr ne dešava na prostoru i u vremenu u kome se mnogo veći i jednosmerniji zločin dešavao. Čak i onda kada je vestern prepoznao kontradikcije rasizma i genocida nad Indijancima, nije se time previše opteretio, fokusirao sa na priče o dobru i zlu, junacima koji pronalaze životnu snagu u velikim prostranstvima, suočeni sa preprekama svih vrsta.

Treća bi bila vezana za to što ovakav film odstupa od prepoznatljive estetike aktuelnog srpskog filma i uvodi ga na jednu neistraženu teritoriju. To je tek delimično tačno. Kako svedoči primer velikog Žike Mitrovića, ovakvi filmovi su snimani kod nas upravo u vreme kada je jugoslovenska kinematografija bila u velikom usponu i odlikovala se visokim zanatskim kvalitetom i autorskom raznovrsnošću. Srpski film je kao forma postjugoslovenskog filma upadljivo zanemario značajan deo svoje tradicije, i ovakav naslov bi po mnogo čemu zapravo obnovio njegovu raznovrsnost.

Četvrta bi ipak bila ključna – optužila bi film za etnocentričnost, da sukob među junacima proizilazi iz etničke podele, što zapravo ne bi moralo da bude tačno. U nesposobnoj kosovskoj policiji, recimo, likovi bi bili Srbi. No, ta primedba bi u osnovi stajala i dovela bi do pozivanja na „čojstvo“, teze o tome kako je veličina našeg filma upravo u tome što je sposoban da preispituje našu krivicu, našu mračnu stranu itd. Međutim, preveliko lučenje čojstva smanjilo je funkciju naših žlezda za junaštvo. Samim tim čojstvo je izgubilo svoju potenciju. A u očima drugih ta vrsta paternalističkog odnosa prema konfliktu u kome se mi neprestano bavimo sami sobom generiše perverzan vid šovinizma. Kao što je u šovinističkom zanosu, sve što je dobro u nama prikazivano kao najbolje na svetu, sada je svako „naše“ crnilo postalo crnje od tuđeg. Rečju, mi sebe naizmenično obožavamo ili mrzimo, ali se neprestano bavimo isticanjem sebe. S druge strane, u seriji poniženja čiji je osnovni smisao bio gubitak poverenja u bilo kakav mehanizam prava, srpski film je izgubio sposobnost da razume kako borba protiv siledžija i nepravde nikada neće izaći iz mode.

Da bi se razvilo čojstvo, potrebno je dakle stvoriti nove junake. Junake ćemo napraviti tako što ćemo ih suprotstaviti znatno jačem protivniku i omogućiti im ili da ih pobede ili da u porazu postanu bolji ljudi. Nažalost, na samo nekoliko stotina kilometara od Beograda mi imamo tu priču danas, ne moramo kao Holivud da tražimo takve izazove hiljadama kilometara daleko, na planeti Zemlji, ili van nje, u dalekoj prošlosti ili dalekoj budućnosti. 

Srbi na Kosovu nažalost proživljavaju i mnogo strašnije priče od ovog pitomog vesterna koji sam ja predložio. Za razliku od junaka u tim filmovima, oni su svesni da ne žive po pravilima žanra, i jedino im preostaje da se nadaju kako na kraju svega ima poetske pravde. Mi smo se s druge strane pretvorili u gledaoce, pasivne posmatrače njihove nevolje. Međutim, kao i vestern, tako i tragedija kosovskih Srba polako izlazi iz mode među posmatračima realnosti. Zato je vreme da je pretvorimo u filmsku priču, i u formi od sat i po pojasnimo ljudima kako se postaje heroj.

Dimitrije Vojnov

 
(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)