DVA LICA (TRAŽE PRODUCENTA)

Na ovogodišnjem FESTu prikazana su dva nova srpska filma – „Top je bio vreo“ Slobodana Skerlića i „Mamula“ Milana Todorovića. Ova dva naslova gotovo da ništa ne povezuje, kao da nisu nastali u istoj zemlji. Međutim, koliko god različite, njih vezuje ovdašnji produkcioni koren čije dve sadašnjosti i dve budućnosti, a samo jednu prošlost oni reprezentuju.

„Top je bio vreo“ privukao je pažnju medija još pre premijere zbog burne reakcije pisca Vladimira Kecmanovića na Skerlićevu filmsku adaptaciju. U jednom trenutku, novine i televizije su iz dana u dan pratile ovaj slučaj, on se razvijao u raznim pravcima i deo javnosti je počeo da sumnja kako je ovo zapravo lažni sukob insceniran za potrebe promocije. Ipak, težina razmenjenih reči čini tu mogućnost malo verovatnom. Teško je zamisliti reditelja koji moli pisca da ga sutra u novinama nazove diletantom.

Ovaj sukob je naravno izvukao iz sećanja razne primere nerazumevanja između pisaca i reditelja u istoriji filma. Može se reći da su književnici kroz istoriju bili poslovično nezadovoljni ekranizacijama svojih dela. Međutim, u svakom od tih sporova, bilo da je reč o Kingu i Kjubriku ili Lemu i Tarkovskom, imamo posla sa filmskim i književnim klasicima gde sukob izbija na površinu upravo kao nusprodukt velikog interesovanja za istoriju nastanka tih filmova.

„Top je bio vreo“ nas je počastio sukobom koji se rasplamsao pre nego što je iko imao prilike da se uveri u domete filma. Jedan od često korišćenih argumenata u ovoj raspravi bila je teza da reditelj ima pravo da promeni delove romana kada snima film. Naravno, u zavisnosti od toga koji se deo i koliko promeni, film može imati drugačiji smisao od književnog izvornika. Uprkos tome što je u principu ovaj stav tačan, on u sebi ima jednu jako veliku manjkavost.

Naime, ponekad su pisac i roman zapravo ključni produkcioni magnet za privlačenje finansijskih sredstava, i to je u globalnim okvirima ali i kod nas sve češći slučaj. U slučaju filma „Top je bio vreo“ upravo je tako bilo. Ideja za ekranizaciju romana starija je od izbora reditelja i uprkos tome što ne treba zanemariti sinergijski uticaj svih učesnika na sakupljanje sredstava, knjiga je ovde ipak imala ključnu ulogu. Otud samim tim i pisac i integritet njegove ideje imaju naročitu težinu, koliko god ona potencijalno bila pogubna za film. U izvesnom smislu, „Top je bio vreo“ jeste srpski „Hari Poter“ pa samim tim i Kecmanović ima slično pravo veta kao i Dž. K. Rouling. 

Međutim, naša kinematografija je još uvek „rediteljska“, autoritet reditelja je na prvom mestu i samim tim nije moguće uspostaviti onu vrstu sistema u kakvom se ekranizuje Roulingova. Jedan od razloga za to je što u subvencionisanoj kinematografiji nosilac projekta je pored producenta i reditelj i pošto je reč o delu snimljenom od javnog novca, nema prostora za „javno ograničavanje umetničke slobode“. Otud Kecmanović ima puno pravo da misli kako je njegov roman bio ključni element u „pakovanju ovog projekta“ i da samim tim nije smeo biti izneveren, ali i kapital koji on nosi je pre svega „kulturni“ a ne finansijski, samim tim ne može biti onoliko restriktivan kao u razvijenim tržišno orijentisanim kinematografijama.

„Mamula“ Milana Todorovića s druge strane predstavlja sliku te tržišne kinematografije. Pošto je do sada žanrovski film, a naročito horor, kod nas nailazio na prepreke i odsustvo kontinuirane podrške filmskih fondova, Todorović se oslonio na neprolaznu komercijalnu atraktivnost ovog žanra u internacionalnim okvirima. Ostavivši autorski pristup pre svega u doslednom izboru žanra, ali držeći se postulata B-filma u samoj realizaciji, Todorović – inače producent po vokaciji -  pronašao je formulu ostvarenja koje se može snimiti kod nas, prodati u inostranstvu i isplatiti – iz čega je uspeo da razvije kontinuiranu producentsku aktivnost. Mnogi reditelji, pre svega kroz kontakt sa našom filmskom dijasporom su pokušavali da naprave nešto slično, recimo Slobodan Šijan sa „Tajnom manastirske rakije“ ili Milan Živković sa „Drugim čovekom“, ali Todorović je prvi uspeo da napravi sistem a ne samo izdvojen incident.

„Srpski film“ Srđana Spasojevića je nesumnjivo naš najuspeliji horor u istoriji, naročito u inostranstvu. Ipak, reklo bi se da zbog autentičnog autorskog pristupa još nije uspeo da zametne kontinuirani sistem proizvodnje takvih filmova. Očigledno je da su horori na ceni, ali da se oni koji su preskupi ili previše provokativni ne mogu prodati tako lako. Konačno, unutar ovog žanra autorski projekti predstavljaju nadogradnju i verujem da će takvi radovi uskoro postati predmet interesovanja i samog Todorovića.

Otud, subvencionisana kinematografija u našim okolnostima ipak mora postojati kao zalog očuvanja „prava na autorski film“ čak i u repertoarskim formama. Koliko god primer sukoba povodom filma „Top je bio vreo“ ostavlja prostor za kritiku te „sive kreativne zone“ u koju mogu zapasti reditelj, pisac i producent što bi se lako izbeglo u nekoj tipičnoj „tržišnoj“ kinematografiji, pravilno koncipiran „subvencionisani“ film donosi niz prednosti.

Mnogi produkcioni postulati u nastanku „Topa“ pripadaju prošlosti, a on i „Mamula“ nude dve verzije sadašnjosti i dve verzije budućnosti ovog posla. Kako bi se postigli najbolji rezultati, potrebno je pronaći kompromis između ovih ekstrema, a on će se najbolje ostvariti kroz jačanje autoriteta producenata unutar autorskog filma koji balansira između zahteva tržišta i umetničke slobode.

Dimitrije Vojnov

 (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)