IN MEMORIAM: SLOBODANKA CACA ALEKSIĆ (1941-2019)

Критика репертоара дечјег театра «Позориштанце Пуж»

«Позориштанце Пуж» су основали Бранко Милићевић и Слободанка Алексић. Њих двоје су стваралачки и животни пар још из Зрењанинског позоришта са краја шездесетих. Нове позоришне тенденције упознају гледајући репертоар «Атељеа 212« на прелазу из шездесетих у седамдесете. Затим су се упутили у нови театар на самом извору. Милићевић се школовао на Корнел унивеерзитету док је Алексићева сарађивала са њујоршком трупом «Ла Мама». Одлучују да превазиђу позориште које су дотле радили у Зрењанину, где како Милићевић каже, «двоје стоје и декламују а после се мало мачују да не буде досадно».

Под утицајем Елен Стјуарт, вође театра «Ла Мама», и проф. Предрага Бајчетића који им је препоручио књигу «Ка сиромашном позоришту» Јержија Гротовског, Милићевић и Алексићева у Београду оснивају позоришну радионицу у којој су учествовали и Мики Манојловић и Драган Максимовић. Под окриљем «Атељеа 212» почињу да стварају радикалне поставке «Хамлета» и «Укроћене горопади». Нажалост, у «Атељеу 212» губе интересовање за њихов рад који је био у сенци Радмиловићевих егзибиција у «Радовану III».

Истовремено, Милићевић гради незапамћено утицајну каријеру на телевизији. Постаје легендарни јунак дечје серије »Коцкица» и највећа звезда међу најмлађима. Такав развој ситуације доводи до идеје да Милићевић и Алексићева оснују дечје позориште на основу кога ће добити просторије где ће пробати своје авангардне комаде за одраслу публику. Међутим, по оснивању дечјег позоришта престају да се баве театром за одрасле и тврде да су у деци нашли идеалну публику. То је јединствен став пошто већина других позоришних стваралаца доживљава дечје позориште као привремени посао и одскочну даску за нешто друго.

«Позориштанце Пуж» је несумњиво обојено Милићевићевом телевизијском персоном «Бранка Коцкице» - вишемедијског забављача који засмејава и подучава децу. Репризе телевизијског серијала који је, углавном, реализован по врхунским стандардима, ствара и нове генерације Бранкових обожавалаца чији су родитељи вероватно одрасли уз његове емисије.

«Позориштанце Пуж» се разликује од осталих дечјих позоришта у Београду. Није луткарско као «Пинокио». Није окренуто амбициозним и оригиналним текстовима еминентних писаца као «Бошко Буха» или «Душко Радовић» нити покушава да створи неку дводому организацију са дечјом и вечерњом сценом. Нарочите разлике између ових позоришта постоје када је реч о глуми и редитељској концепцији.

Када је о текстовима реч, «Бошко Буха» и «Душко Радовић» пре свега играју ауторски обојене и прецизно изведене текстове разних писаца. «Пуж», с друге стране користи текст као soggeto за commedia dell arte. У «Пужу» се већи део комада изводи као импровизација што врло често реферише и на актуелну друштвену ситуацију. Већину текстова потписује Бранко Милићевић.

Што се глуме тиче, «Душко Радовић» и «Бошко Буха» воде рачуна о томе да глумачки израз њихових представа буде прилагођен најмлађој публици. Пре свега, обраћају пажњу на то када деци опада пажња и када им треба дати мало одушка. Па ипак, и у «Бухи» и у «Радовићу» глумци симулирају реалистичку интонацију и нешто мекши облик «четвртог зида».

Глумачки поступак у «Пужу» је темељно различит. Аутори се труде да избегну «договоре са публиком», па се деци представљају као глумци који играју комад и тако чине децу у гледалишту делом саме представе.

«Позориштанце Пуж» игра педставе које трају највише сат времена и доносе доста импровизација и неочекиваних резултата у комуникацији извођача и публике.

Сижеи су претежно преузети из каталога чувених бајки и драмских класика о којима деца већ имају некакво знање пре доласка у позориште што свему даје постмодерну ноту. Представе су врло стилизоване, минималистичке, блиске старом енглеском театру по томе што више поштују контекст драме него контекст радње. Поред утицаја Гротовског на аскетски израз дела, стално одјекује и commedia del arte кроз импровизацију око задатог драмског костура и стилизацију ликова. Наиме, стари негативци су дефинисани као «Панталоне» и обично доносе највише хумора за старије гледаоце коментаришући политику и привлачност младих мајки које су довеле децу у позориште. Штавише, такви ликови носе црвена одела која традиционално везују лик «Панталонеа» за Сотону.

Притом, свака представа садржи нарочит социјални коментар пошто се глумачке импровизације увек дотакну неке актуелне теме а дечје реакције су јасан показатељ образовног и економског стања просечне породице. Зато је посета «Позориштанцету Пуж» не само доживљај за децу већ и озбиљан социолошки пресек чиме се позориште креће кроз политику али избегава исказивање става и уместо тога даје друштвену слику.

Милићевић се не одриче идеолошке функције позоришта. Изван актуелних коментара, он увек уноси посебну идеолошку матрицу у текстове. О томе каже, «мој основни разлог што радим за децу је уверење да позориште служи прочишћењу човека, да је то најбоља школа која дете усмерава да постане боље. А то је по мом мишљењу, основни смисао живота. Све наше представе имају поуку: «Буди бољи». Од почетка, од «Хамлета», ми причамо исто. Нас није занимала слава или лова, и када данас погледамо представе које правимо, препознајеш идеје од пре тридесет и више година: хајде да живимо у миру, не ратујемо,...» Своју идеологију дефинипше као «хришћанско – комунистичко – хипијевску визију света». Алексићева и Милићевић инсистирају на томе да у представама нема насиља и туче.

Подела рада је таква да Милићевић пише а Алексићева режира. Он смишља и деонице намењене одраслима.

«Пуж», у принципу, игра већину представа које је створио пошто се публика стално обнавља и стално се појављују нови гледаоци којима је већи део репертоара непознат.

Међу представама, јасно, постоје разлике. Рецимо, «Снежана и седам – осам патуљака» се труди да вишеструко преплете концепт «позоришта – у – позоришту» и стилског експеримента што кулминира у сцени када глумци варирају исту ситуацију и као комедију и као трагедију а деца бирају шта им се више допада.

Затим, постоје претежно певачке представе, дечји мјузикли, као што су «Џиновска торта» или «Гусаријада» где је главни акценат на песмама. Постоје и наменске представе које се праве за Нову годину и делом су сачињене од обнове старих решења и декора.

Врхунац рада «Позориштанцета Пуж» чине представе «Ивица и Марица», «Неваљала принцеза» и «Успавана лепотица» у које су Милићевић и Алексићева уложили највећу енергију и окупили екипу врсних позоришних глумаца. Ове представе су толико богате значењима да многи сматрају како су ближе старијој него млађој публици.

«Позориштанце Пуж» је због наведених својстава најузбудљивје дечје позориште у престоници. Пре свега, зато што цени најмлађу публику и врло храбро јој дозвољава да буде део уметничког чина. Располаже завидном стваралачком виспреношћу и често превазилази стандарде српског комерцијалног театра. Коначно, «Позориштанце Пуж» има, слично «Звездара театру», ансамбл који је одабран по пројекту, што значи да у представама играју најатрактивнији глумци и дечје позориште не служи као азил за оне који нису у врху позоришног живота.

Милићевић црпи инспирацију из енглеског «породичног» театра који на празнике нуди забаву за целу породицу. «Пуж» има врло доследан развој и ослонац на већ успостављене митеме литературе за децу и књижевности уопште. Неизбежно је осветљен и сијањем «Коцкицине» звезде и она ће бојити рад овог театра све док се Милићевић не повуче. Повлачење оснивача  вероватно неће угасити позориште јер је оно везано за Скупштину града. Међутим, сижеи и поп – културни потенцијал су само површински симбол доследности овог позоришта. Суштина његовог успеха и уникатности је у томе што црпи део свога садржаја из реакције најмлађих гледалаца и она га одржава вечито свежим и узбудљивим.

(ispitni rad sa druge godine Fakulteta dramskih umetnosti)

Kako nas je serija PET uvela u Peak TV, a nije morala

Kada je svet ušao u period Peak TVa, u ovo što danas nazivamo „zlatnim dobom televizijskih serija“, pojmovi kao što su HBO kvalitet i poređenja sa programima ovog kanala koji je za sebe rekao da je „više od televizije“ počeli su da su javljaju i kod nas. Uostalom, i sam HBO je počeo da koketira sa idejom snimanja serije na srpskohrvatskom jeziku, napravio je konkurs a onda je i započeo rad na seriji Danisa Tanovića.

Neke serije poput „Senki nad Balkanom“ kod nas, ili „Novina“ u Hrvatskoj otvoreno su pretendovale na narečeni HBO domet, a HRTova „Patrola na cesti“ je zbilja bila ozbiljno oslonjena na estetiku programa tog tipa, naročito onih koje pravi kanal AMC koji nas je zadužio serijama poput „Mad Mena“, recimo. Mogu se iskopati još neke serije za koje bismo mogli reći da su dosezale estetske postulate Peak TVa, recimo hrvatski „Čuvar dvorca“ Lukasa Nole koji podseća na neku lecarreovsku BBC produkciju.

Puni srpski ulazak u Peak TV dešava se sa serijom „Pet“ Balše Đoga koja je „nekako s proleća“ krenula sa emitovanjem na RTSu. U njoj se konačno kod nas jednim delom usvajaju narativni postulati Peak TVa a istovremeno se donosi ono što je osnovna karakteristika ovog stadijuma razvoja televizijske serije – a to je suštinska formalna nepredvidivost.

Ako bismo pokušali da smestimo „Pet“ u nekakav referentni okvir, svakako prva serija koja pada na um je klasik Lynde La Plante „Widows“, stara britanska serija o udovicama grupe lopova koje odlučuju da dovrše posao koji su planirali njihovi muževi. Đogo oživljava ovu ideju kroz priču o ženama koji ostale iza tvrdih momaka sa beogradskog asfalta i odlučile da dovrše veliki posao koji je osmislio jedan od njih. Validnost Đogovog oslanjanja na „Widows“ potvrdio je oskarovac Steve McQueen koji je započeo rad na rimejku serije Lynde La Plante. Retko kada se naša televizija nalazi u sinhronitetu sa svetskim tokovima na ovakav način, a još ređe imamo priliku da ih prestignemo i imamo sadržaj pre njih.

Tu se međutim ne završava sličnost između „Pet“ i McQueenovog „Widowsa“. Naime, u oba slučaja imamo primer jedne dramske celine koja se „bavi mnogim stvarima“ a ne samo „onim o čemu je“, i spremna je da kroz digresije dublje istraži svaki sloj na koji se u toj priči naiđe. Prosto neverovatno je da „Pet“ koja je snimana isto kada i „Widows“, tokom leta 2017. godine ima ne samo sličnu premisu već i slične „ukrase“ kojima se izlazi iz pripovedačkog toka – u oba slučaja recimo imamo muzičku numeru gde junak izvede pesmu u potpuno neočekivanoj situaciji.

Međutim, ovo nije slučaj paralele serija „Senke nad Balkanom“ i „Berlin Babylon“ gde je isti roman poslužio nezvanično odnosno zvanično kao inspiracija za seriju jer ovo što Đogo snima nije derivat  „Widowsa“. Ovo je mnogo dublja studija ženske strane i iskustva u ludilu koje proživljavamo proteklih tridesetak godina, i njihovog snalaženju u svetu koje su ostavili njihovi mačo očevi i supruzi pre nego što su popili metak na beogradskom asfaltu.

Ako je „Widows“ Lynde La Plante po rečima samog McQueena bio serija u kojoj je on po prvi put video žene da rade neke stvari koji se dotle isključivo činili muškarci na ekranu, a njegov film pak šira refleksija na aktuelne društvene događaje u SAD, onda Đogova serija govori o fenomenima koji su više decenija prisutni, a pokazuje nam stvari koje ne da žene nisu radile na ekranu kod nas, već niko nije radio na ekranu kod nas.

Kao i svaka vrhunska serija Peak TV ere, na pitanje o čemu govori, nema jednostavnog odgovora. „Pet“ je serija „o mnogim stvarima“. U osnovi je ovo kriminalistička priča, ali istovremeno ovo je priča o ženama, njihovom odgovoru na izazove koje su im ostavili muškarci koji su imali tu privilegiju da poginu i ne brinu dalje o okolnostima koje su stvorili, ali isto tako ovo je i dublji studija maskuliniteta kod nas, društvenih okolnosti, slike o sebi koju ljudi grade i onome što se krije iza toga, priča o porodici i njenom raspadu. Vizuelno, ovo je serija o  našem gradu, o tome kako je on uzbudljiv, misteriozan, opasan tokom toplog leto koje jedino nije relaksirano i lenjo.

Dramska postavka ove serije je izuzetno moderna, bez robovanja bilo kom strukturalnom obrascu što ne rezultira potpunim haosom i dramaturškim analfabetizmom kao recimo u „Vratiće se rode“ već jednim intrigantnim prevazilaženjem konvencije. Đogo slobodno i vrlo sigurno klizi između tenzije i topline, vrhunski zategnutog krimića i gotovo nadrealne romantične slike sveta, koristeći svu onu slobodu koju nam je pružio „Twin Peaks“ baš u vreme kada su haosi krenuli u našem društvu pa i kulturi. Otud ima nešto poetično u tome da se u seriji „Pet“ istovremeno sumira proteklih tridesetak godina kolapsa u našem društvu a da istovremeno dobijamo i dramski program koji izgleda kao deo evolucije započete u to isto vreme.

„Pet“ je serija koja je nastala mimo uspostavljenih estetskih i produkcionih obrazaca kod nas. U njoj veliki glumci igraju male uloge, naturšćici nose najznačajnije i najubedljivije likove, donosi neke antologijske scene – kako dramske tako i akcione, i negde je potpuno prirodno da sve ono što nedostaje na našim ekranima i dođe sa mesta koje nam je nezamislivo, i svih ovih godina potpuno izolovano izvan osnovnog toka naše televizijske produkcije.

U tom pogledu, nisam siguran koliko „Pet“ kao „sui generis“ ostvarenje može poslužiti kao temelj za dalji rad na podizanju naše televizijske produkcije ali dobar vam stojim – jedanaest sedmica smo na RTSu biti po prvi put u istoriji biti na samom izvoru onog najzanimljivijeg što se danas u svetu prikazuje na televiziji.